Lider Demokratske stranke Dragan Đilas poslao je danas pismo rukovodstvu Radio-televizije Srbije (RTS) u kom ukazuje na „neprofesionalizam i neobjektivnost“ u informisanju građana. Kako je navedeno u saopštenju stranke, Đilas je ukazao da RTS ne daje dovoljno medijskog prostora najvećoj opozicionoj stranci, čime javnost ostaje uskraćena da čuje i kritičko mišljenje. Prema njegovim rečima, to se videlo i u petak 26. jula kada je u „Dnevniku 2“ zamenik predsednika DS-a Bojan Pajtić dobio 15 sekundi, dok je Srpska napredna stranka dobila dvanaestominutni priliog o rekonstrukciji i uživo uključenje sa glavnog odbora.
„Koji god da je razlog za ovakvo neobjektivno informisanje građana, takav neprofesionalizam je nedopustiv, a postalo je jasno da RTS nije više javni servis evropske nego naprednjačke Srbije, Srbije diktature i jednoumlja,“ naveo je Đilas.
(Beta, 28. 7. 2013)

Koliko su puta, još tamo od davnih i mračnih devedesetih godina prošlog veka, pisana pisma i upućivani apeli medijskom servisu građana i svih onih koji se tako osećaju, jednom i neponovljivom RTS-u, objektu žudnje svih političkih stranaka i faktora koji se bore za vlast – danas „mediju evropske Srbije“ – da pruži mogućnosti i malo više prostora i za “drugu stranu”: opoziciju, građanske inicijative i NVO, nezavisne intelektualce, angažovane umetnike itd. i sl. Al’ je uvek tu RTS “tvrda srca bio” i držao se svoje pozicije centra, to jest neskrivene i otvorene podrške onima koji su na vlasti. Oni sa druge strane morali su da čekaju svoj trenutak i nadaju se da će i oni jednog dana imati šansu da ga upregnu u svoje kočije i tako steknu besmrtnu slavu i uđu u odabrano društvo onih koji su javni servis koristili u svoje usko-promotivno-stranačko-političko-ekonomsko-rođačko-tajkunske svrhe.

Imam već dovoljno godina, iskustva, a i sećanje me bolje služi od “kišne gliste”, pa mogu da se prisetim kako je nekada funkcionisao javni servis svih Srba i ostalih njenih građana, kao i da primetim da su promene u načinu njegovog rada minimalne, da ne kažem kozmetičke prirode. Sećam se kada je “pala” Krajina u Hrvatskoj i 200.000 izbeglica krenulo prema matici Srbiji, što je verovatno jedan od najvećih „selidbi“ srpskog naroda još od seoba pod vodstvom Čarnojevića. Bez obzira na ove istorijske okolnosti; bez obzira na to što je nesrećni narod pobegao iz svojih kuća kako bi spasao živu glavu; bez obzira što ih je većina došla bez igde ičega; bez obzira što mnogi nisu znali gde su im rođaci, prijatelji, deca i da li su se uopšte izvukli i spasili od osvetničkog besa hrvatske vojske; bez obzira na to što je taj narod došao na traktorima, zaprežnim vozilima, peške, gladan i žedan, osramoćen, uplašen – „javni servis“ je informaciju o dolasku srpskog naroda iz Krajine objavio negde u dvadesetom minutu Dnevnika. Pre te vesti išli su prilozi o Slobodanu Miloševiću, akcijama najbolje političke partije svih vremena, SPS-a, redovno “krljanje” po opoziciji koja je izdajnička, prozapadna i nedovoljno patriotska itd, da bi onda, dakle posle dvadeset minuta redovnog ispiranja mozga i onako sluđenih građanki&građana, bilo objavljeno da su stigle srpske izbeglice iz Krajine u Srbiju.

Bilo je toga… Pa, setimo se NATO bombardovanja, kada se javni servis pretvorio u tvrđavu Velikog Brata iz koje je dopiralo samo režanje i pozivi narodu da ćemo svi da izginemo, ako treba junačkom smrću, ali nećemo dozvoliti da strana čizma zgazi svetu srpsku zemlju. Pa pao Sloba, palilo malo javni servis, tuklo malo i urednike režimskog programa, svašta bilo, a onda se RTS transformisao u najdemokratskiji, najslobodniji, najotvoreniji medij svih vremena… Na programu našeg javnog servisa videla su se samo “srećna lica” ljudi koji su bili ispunjeni optimizmom i verom “u bolje sutra” – svi problem su rešeni, jer je “demokratska opozicija” došla na vlast i sada će sve biti prelepo.

No, malo po malo, uvideo javni servis da od ovih novih demokrata nema vajde i da mu širenje optimizma ne ide tako uspešno i dobro kao širenje straha i mržnje, na primer. Opet se servis vrati “dobrim” navikama i starim prijateljima redovno zaposlenim po tajnim službama bezbednosti i pridružili su se hajci na novu vlast i premijera Zorana Đinđića. Odlično je servis odradio posao jer premijera ubiše kao psa na ulici, a nešto podobnija demokratska varijanta (DSS), malo posle toga je i preuzela vlast, a servis se onda raspekmezio – uvek osetljiv na “jake” ličnosti – pa Koštunica ovo, pa Voja ono… Pa voli mace, a ne ljubi kuce; pa vozi juga i komšijama donosi šljive i kruške iz svog voćnjaka; pa ne voli da isporučuje ratne zločince, ali ako je za Srbiju, onda šta će, mora…

I tako, bilo je toga…. A onda dođe opet DS na vlast, a Boris Tadić zvani Lepi preuzeo je tron, a samim tim i srce ljudi koji rade za servis. Ma nisi više mogao da prebaciš na kanale RTS-a, a da ti Boris Tadić nešto ne poruči i mudro ne posavetuje; njegov osmeh je obarao s nogu javnost Srbije i sve se činilo da ćemo njegov atletski torzo, tek prekriven atlet-majicom alias huligankom (tako ga ja i danas vidim kada zatvorim oči), pa onaj crni pramičak u beloj kosi, još dugo gledati na malim ekranima kada ne lezi vraže, ode sve do đavola…

Pobedi Toma Nikolić Borisa na izborima za predsednika i od tada servis se, neverovatnom brzinom i servilnošću, priklonio naprednjačkom koru i nihovim satelitima u vlasti. I tako je to i do dana današnjeg… Ako ova moja genealogija javnog servisa nije i odveć skraćena i zlonamerno nategnuta, onda lako se može uvideti da se nije mnogo toga promenilo za poslednjih dvadesetak godina. A to što danas Dragan Đilas kuka kako “RTS nije više javni servis evropske nego naprednjačke Srbije, Srbije diktature i jednoumlja“ samo je odraz pravila da onaj ko je na vlasti ima pravo da sa javnim servisom radi šta hoće. Ništa novo i već viđeno, ili kako vam drago.

(Autonomija)