Данас је просветни рад друкчији него што је некад био. Реформа долази одоздо из учионице а не одозго. Свуд на страни тражи се јединство наставе. Тражи се да сваки завод будe аутономан … Код нас се све декретује одозго. Не тражи се да се наставници интересују за наставу … тврдим да овакав рад можемо оправдати само ако хоћемо да докажемо да ништа не разумемо.(1)
Када бацимо неколико погледа на развој наше просвете, не отима нам се од очију, да смо ми имали више политичке просвете него просветне политике, да се више пута и кроз дужи низ година једва опажају трагови какве просветне политике, она није извођена с планом, била је кратка даха, показивала мало доследности; чешће се указивала добра воља, ређе, сасвим ретко, добро разумевање.(2)
Sudeći po ova dva stave koja je izneo profesor filozofije Milan Šević, stvari se nisu mnogo promenile od dvadesetih godina prošlog veka… Još uvek imamo iste probleme sa prosvetom koje smo imali pre skoro jednog veka, a najveći problem je svakako taj što se mi (nastavnici i profesori) gotovo ništa ne pitamo kada je budućnost našeg školstva u pitanju, a o đacima i roditeljima i da ne pričamo. Kako je lepo primetio profesor Šević: „Kod nas se sve dekretuje odozgo“, što će reći da mi zaposleni u nastavi samo dobijamo upustva šta i kako da radimo, a da nemamo nikakvog uticaja na „uređivačku politiku“, koja nam se diktira iz vlasti, to jeste od Ministarstva prosvete. Centralizacija je i danas problem kao što je to i onda bio u Ševićevo doba i dok se to ne reši, nema nama sreće u prosveti. No, to nije samo problem prosvete već i svih ostalih segmenata našeg društva koje je naviklo da „naređenja“ dobija sa jednog mesta, a pri tome se ne pitamo kakve to posledice ima po nas, kako danas tako i u budućnosti.
Da, tako je i lakše… Drugi tvoju brigu brinu, a ti samo ispunjavaš svoje obaveze ma kako one bile ponekad apsurdne i u neskladu sa pravim potrebama. Na primer, profesor Milan Šević se onomad žalio na loš plan i program za nastavu filozofije, a ja posle toliko godina samo mogu konstatovati da i dalje imamo isti problem i da planove i programe izgleda prave ljudi koji nemaju veze sa nastavom. Pa ja kada bih se pridržavao pripisanog plana i programa potpuno bih izludeo i sebe i đake, tako da, hteo-nehteo, moram da improvizujem, unosim neke malo drugačije sadržaje, skraćujem ili sažimam nastavne celine. Na ovim našim „usavršavanjima“ ili organizovanim seminarima koji bi trebalo da nam pomognu da unapredimo nastavu filozofije, slušao sam iskustva pojedinih profesora koji su na svoju ruku unosili neke novine kako bi đacima olakšali učenje ili pak samo gradivo učinili zanimljivijim. To su uglavnom lepe i korisne novine i sigurno bi dobro došle celokupnoj nastavi filozofije, na primer, kada bi profesori imali mogućnosti da utiču na globalni plan nastave, a ne samo da pojedinačno i samoinicijativno rade drugačije sa svojim đacima.
Verujem i da bi sami nastavnici i profesori bilo poštovaniji kada bi se znalo da oni utiču na kreiranje nastave, a ne samo da prihvataju pravilnike, planove i programe, i da bi se tada jasnije uviđalo koliko je prosvetni rad odgovaran posao koji zahteva mnogo planiranja i taktiziranja. Današnja predstava o prosvetnom radniku, kod prosečnog građanina Srbije, izgleda ovako: nastavnik/profesor je lezilebović koji ništa ili jako malo radi, a za to prima „lepu“ platu jer koliko radi i to mu je previše. Vlast naravno stalno potpiruje te predrasude o nezahvalnim prosvetarima koji se stalno nešto bune zbog plate, a ovamo stotine hiljada ljudi bez posla ili sa puno manjim primanjima… I tako se mi godinama vrtimo u krug i malo je reći da mi je muka od toga. Muka mi je od štrajkova, ali mi je isto tako mučno da stalno isto objašnjavam ljudima oko sebe da mi ne tražimo ništa više od onoga što nam pripada i da ne pristajemo na, recimo, smanjenja plate samo zato što je to plan „uštede“ sadašnje Vlade kojim ona zavarava javnosti i skreće pažnju sa pravih problema.
Sve se nama događa po političkoj matrici i tu gotovo i da nema izuzetaka… Kao što lepo reče profesor Milan Šević, mi imamo “više političke prosvete nego prosvetne politike“ – a tek po pitanju uticaja politike na prosvetu situacija se nije ama baš ništa promenila za skoro ceo jedan vek. I danas o prosveti odlučuju politički namesnici koji često, usko-stručno, i nemaju veze sa prosvetom, ali eto baš ih to zapalo. Ali ko je kriv za ovakvu situaciju u prosveti? Ko je kriv za to da nam je politika potpuno preuzela prosvetu i da našu sudbinu kroje partijski poslušnici? Pa najviše mi prosvetari, a ko bi drugi? Naši zahtevi tokom protesta uvek se na prvom mestu odnose na plate, ali se retko ili pak samo usput spominju i drugi problemi koje imamo u našem školstvu. Naš osnovni problem je to što nam je školstvo užasno zastarelo i nespremno, kako tehnički tako i sa kadrovima, za promene što se već mnogo puta pokazalo u praksi. Naša deca/đaci zaostaju i za svojim vršnjacima iz regiona, a da ne govorimo o drugim evropskim zemljama, i situacija je više nego ozbiljna. Nažalost, kod nas svi beže od problema u prosveti jer su oni sistemske prirode, a to lako može onda da se prenese i na ostale segmente države i društva što naravno ni jednoj vlasti ne odgovara; lepše im je ovako da ništa ne rade i da ni za šta ne snose odgovornost, osim za budućnost ove zemlje – a malo li je?
I tako… U Srbiji vreme, kada je školstvo u pitanju, kao da stoji i zato danas mučimo istu muku kao i pre sto godina ili možda i duže… I danas je aktuelna ona Dositejava: „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce“! A kod nas kao da ovaj Dositejev poziv nije shvaćen ozbiljno, osobito ne od strane onih što se i dalje igraju zvonima i praporcima ili su pak pročitali samo jednu knjigu: bilo da se radi o Bibliji ili pak partijsko-političkom programu.  A najčešće nisu ni to.
(Autonomija)
1 М. Петровић, »Професорски конгрес у Новом Саду«, у: Политика, Београд 27. 11. 1926, стр. 3.
2 Милан Шевић. Просветна политика и политичка просвета, Књижарница Рајковића и Ђуковића, Београд 1928.