Poslednji događaji u Crnoj Gori, vezani za Zakon o slobodi veroispovesti, koji su doveli do tačke ključanja dve nepomirljive strane u „večitom“ političkom sukobu, prelili su se, ako nisu izvorno odatle i potekli, naravno i u Srbiju. Sinhronizovanom akcijom SPC, crnogorskom & srpskom opozicijom (Boško Obradović – Dveri & Vuk Jeremić – Narodna stranka & SZS) pokušan je novi državni udar u nama susednoj i bratskoj državi koju nikako da priznamo kao takvu već je stalno svojatamo i želimo uticati na njenu sudbinu. Ovaj navedeni slaveno-serBski skup, verovatno podržan i od strane neke inostrane tajne službe (ruske), pokušao je združenom akcijom da napravi haos u Crnoj Gori i tako izazove šire nemire, te na taj način dovede i do nasilne smene vlasti. Da ne bismo stalno nabrajali i ponavljali aktere ovog unapred pripremljenog komplota, nazvaćemo ih prosto – klerofašisti.

Vlast u Srbiji se i nije preterano uzbudila zbog ovog „očiglednog napada na SPC i srpski narod“ već je mandarinski mudro ostavila opoziciji da skuplja političke poene na crnogorskoj muci koja se, opet, zdušno prihvatila zadatka da izigrava nacional-narodsku žrtvu za očuvanje vere i crkve. AV je razgovarao sa Milom Đukanovićem neposredno pre ovih nemilih nemira, a Dačić je, u svom maniru ali i ukazujući na suštinu problema, izjavio da se srpskom narodu ne smeju otimati njihove svetinje ili, u slobodnom prevodu, ne sme se SPC oduzimati imovina – što je najviše i zabolelo crkvene veledostojnike, tipa Amfilohija Radovića, u novom Zakonu o slobodi veroispovesti. Upravo zbog ovog nedostatka pravog odgovora vlasti, Boško Obradović je napravio šou program u srpskoj Skupštini, ali ni izbliza tako dramatičan kao onaj koji su priredili opozicionari u crnogorskoj opštini – tamo su članovi tzv. Demokratskog fronta pozivali narod na pobunu i pri tome lomili i kršili po Skupštini.

Boško se malo sukobio sa Martinovićem, a umešao se i Vulin, pa je, poznavajući ove aktere, svima jasno koliko je ozbiljan i dramatičan to sukob bio, barem sa ove naše strane. U Crnoj Gori je sukob itekako bio ozbiljan, jer se preneo i na ulicu, ali bez nekih, na sreću, većih posledica. Naravno, i kod nas je bilo „spontanog narodnog okupljanja“ koji je predvođen od strane Studentskog kluba Pravnog fakulteta u Beogradu, pa je bilo i demonstriranja ispred crnogorske ambasade. Demonstranti su tražili da se oslobode uhapšeni članovi DF-a, zatraženo je da se crnogorski ambasador proglasi personom non grata, zatim „da crnogorske diplomate budu izbačene iz ambasada u Srbiji širom sveta kao i da vlada Srbije zatraži od Saveta bezbednosti UN i Saveta Evrope da raspravljaju o položaju Srba i SPC u Crnoj Gori“. Bilo je toga još, ali mislim da je ovo već dovoljno da ocenimo koliko je ova grupacija demonstranata bila ozbiljna u svojim namerama. Vuk Jeremić je napravio zanimljivu paralelu između vlasti Slobodana Miloševića – njihovog ćutanja kada je 1995. pala srpska Krajina i nove AV-ove vlasti koja ćuti nad tragedijom srpskog naroda&crkve u Crnoj Gori. Eto, tako je protekla ova združena akcija srBskih patriota, patetično i tragikomično, i nadamo se da ovo njihovo “kurobecanje” neće dovesti do krvoprolića i novih balkanskih ratova koji su našim klerofašistima uvek u srcu.

Sve ovo dosta podseća na film “Čudo neviđeno” i legendarnog oca Makarija Čudotvorca… Makarijev susret sa lepom „Amerikankom“ koju popa silno želi, označen je njegovom ponudom da Amerikanku može napraviti sveticom, ali i sotonom i vešticom – među narodom. Takav je odnos SPC prema vlasti još tamo od ranih devedestih godina prošlog veka, kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori, sa tom razlikom što joj je vlast u Crnoj Gori konačno odlučila pokazati zube i oduzeti SPC sav ucenjivački kapital koji je crkva obilato koristila kada bi joj palo na pamet da disciplinuje vlast. Nije ovde u pitanju to što „Milo Đukanović & njegovi“ ne vole srBski narod ili što se crnogorska pravoslavna crkva pokušava izboriti za premoć ili što „izdajnici“ žele podeliti „dva oka u glavi“ – ovde se pre svega radi o moći i uticaju kojeg se SPC ne želi odreći. E sad, što su svoje interese u Crnoj Gori pronašle i tajne službe, prvenstveno iz Srbije i Rusije, to je već deo koji politizira i dodatno komplikuje odnose SPC sa stranim državama & službama – svakako ne crkvenim. Današnjem „Makariju“, to jeste Amfilohiju Radoviću je, umesto njegovih pretnji i zavođenja, jasno je stavljeno do znanja da se crkveno mešetarenje, kako sa imovinom tako i vernicima, više neće tolerisati, kao i da SPC više ne može imati ekskluzivu u odnosu na druge crkve i religije. No, neće se SPC, zajedno sa svojim klerofašističkim falangama, lako pomiriti sa „novim zakonom“ koji joj ukida njene privilegije tako da možemo očekivati i nove nemire, kao i nastavak narodnog&političkog haosa, prvenstveno u Crnoj Gori, ali i u Srbiji & celom regionu.

Ubeđen sam da ovi “nemiri” u Crnoj Gori čekaju i nas, ukoliko želimo da živimo u civilno-sekularnom društvu gde je crkva odvojena od države i gde popovi ne mogu imati nikakvu političku moć ili pak i funkciju, već isključivo svoj uticaj moraju ograničiti na crkvu. No, kod nas političari, po pravilu, SPC-u se dodvoravaju i grade dobre odnose jer znaju koliko im popovi mogu pomrsiti njihov “spontan” odnos sa narodom. Kad-tad ćemo morati, u ime prosperiteta i demokratskih vrednosti, izdvojiti SPC iz vlasti, a bogami i poraditi na pitanju njene imovine. A da bi se tako nešto desilo, valja nam raditi na omasovljavanju građanske inicijative kako bi se “narod” iščupao iz zagrljaja crkve i klerofašista. Bez toga nema moderne države, a ni budućnosti za nas.

(Autonomija, foto: pixabay)