Inauguracije… Aleksandar Vučić kao da je svoju karijeru posvetio konstantnim inauguracijama, doduše različitih modela i u razne svrhe. Kada bismo krenuli od početka njegove karijere, onda bismo se mogli prisetiti njegovih mladih dana kada je za sopstvenu inauguraciju u SRS morao da “ide po burek” Šešelju i Tomi Nikoliću. Ali šta da se radi, inauguracije negde moraju da počnu, a svaki početak je težak i teskoban.

Nakon što se inaugurisao u najmlađeg pravnika u novijoj istoriji Balkana i šire, koji je, ujedno, najbolji student prava koji se ikada pojavio na Pravnom faxu u Beogradu i uopšte u istoriji pravnih nauka, Aca postaje udarna pesnica SRS-ovske huškačke i mrziteljske propagande koja je pozivala na radikalno razračunavanje sa Hrvatima i Muslimanima – u poslednjim balkanskim ratovima. Čuven je njegov govor u Skupštini devedesetih godina prošlog veka, kada je, u maniru nacističkih pretnji, poručio Muslimanima da će za svakog ubijenog Srbina biti ubijeno stotinu Muslimana. No, to su bili tek počeci… Prave inauguracije su tek sledile.

Krajem devedesetih godina, Aca je postao ministar informisanja i tako se konačno inaugurisao i u vlasti. Bio je čuven kao medijski egzekutor koji je nemilosrdno kažnjavao i gasio neposlušne medije. Osobito je bio aktivan za vreme bombardovanja, kada je bio Glavni Cenzor u vreme vanrednog stanja i potpune kontrole medija. Nakon petoktobarskih promena, inaugurisao se Vučić u zajedničkom blatu u koji je zapala SRS, te se trudio da se nametne kao onaj bez kojeg ova stranka ne bi imala smisla, ali su ga ipak držali na uzdi i nije mu dozvoljeno da se razmaše. Tavorio je tako Aca u toj radikalskoj prćiji, sanjajući o izlasku “u svetao dan”, kada će sebe konačno inaugurisati kao ključnog čoveka stranke, ali i Srbije. I došao je taj dan…

Za kratko vreme, koliko je na vlasti SNS, Aca Vučić se, izbacivši na ledinu svog prethodnika na čelu stranke Tomu Nikolića, inaugurisao prvo u prvog potpredsednika vlade Srbije, a onda u premijera, a potom i u predsednika Srbije. Poslednje je krunisano najvećom inauguracijom koja je viđena u novijoj istoriji, tako da se čini da su sve prethodne inauguracije bile samo simbolična priprema za ovu konačnu, veliku inauguraciju, na koju je pozvano pet hiljada zvanica – što domaćih poltrona i predstavnika novokomponovane kulture, što stranih delegacija.

Nije novi predsednik Srbije žalio para građanki i građana Srbije i napravio je gala-feštu, tako da se niti jedan pošten Srbin ili Srpkinja, a bogami ni ostali građani – nemaju čega postideti. Ovo je bila inauguracija za predsednika, ali je svaki pravoverni građanin to osetio u svom srcu kao ličnu pobedu i krunu za sve godine teške borbe i svih onih inauguracija koje su prethodile ovoj konačnoj.

Kao što se nekada klelo na vernost Slobodanu Miloševiću, pa makar zbog njegove politike i “korenje jeli”, tako su i ove Vučićeve inauguracije u srcu svih pravovernih ljudi koji bezupitno i bezgranično veruju u njegovu misiju. To su manje-više isti ljudi, isti tip ljudi. Nije sve u parama, koje Vučić oblaporno troši za samopromovisanje, valjda ima nešto i u ljubavi prema predsedniku za kojeg valja odrešiti kesu i platiti mu tu inauguraciju, da se ne bruka pred stranim gostima. Opoziciono prozivanje novopečenog predsednika da je potrošio puno novaca građana za ovaj “spektakl” – naprosto neće naći odjeka u srcima pravovernih, jer oni znaju da taj novac nije potrošen uzalud već da je to – verovatno to iskreno misle – zalog za njihovu bolju budućnost. Bolju budućnost koja nikada neće doći, a ni novi balkanski ratovi nisu isključeni…

O ovoj inauguraciji pravoverni će se još dugo ponosom prisećati, kao što se po selu godinama prepričava kako je bilo na svadbi kada je bogati gastarbajter ženio sina i pozivnice bacao iz helikoptera, a pevao je neko od velikih novokomponovanih zvezda. S tim što je gastarbajter troškove platio svojim teško zarađenim novce, za razliku od Vučića.

Štagod, mnogi građani Srbije – vole inauguracije; vole slavlje i dokazivanje moći. A ako ćemo suditi prema ovoj predsedničkoj inauguraciji i reakcijama, i po tome ko mu je sve došao na poklonjenje, čini se da će Vučić još dugo predsednikovati i biti čovek koji će se pitati za apsolutno sve u Srbiji.

Teško nama…

(Autonomija, foto: Beta/Miloš Miškov)