Čega smo se sve nagledali i naslušali ovih dana.

AV-ovci su se očigledno iz stanja apsolutne samodominacije, osećanja da im niko ništa ne može, najedanput našli na granici histerije nakon „dojave“ da se opozicija sprema na radikalizaciju protesta, to jest na primenu fizičke sile u svrhu preuzimanja vlasti. I to u jednom, kako je “dojavljeno”, strašnom ali efikasnom blickrigu, gde bi se, bukvalno, za jednu noć preuzele sve zgrade lokalnih skupština, a finale bi bilo jurišanje na republičku skupštinu koja bi potom bila temeljno opljačkana i spaljena od strane razularenih demonstranata. Da bi sprečili strašne opozicionare da sprovedu u delo svoj suludi plan, vlast se odlučila na odbranu po svaku cenu, do poslednjeg.

Taman kada su ovi iz opozicije namislili da upadnu u lokalne parlamente širom Srbije, dočekalo ih je nešto potpuno neočekivano – naime, tamo su već bili predstavnci vlasti koji su ih preduhitrili i odlučili da svojim telima, ne žaleći vlastiti život, brane parlament od mahnite opozicije. Bili su spremni AV-ovci i da gladuju, a ministar vojni Alekandar Vulin, kao i zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, bili su glavni zastupnici ove ideje o apstinenciji od jela dok god traje opoziciono nasilje nad vlašću.

U stvari, kako smo mogli da zaključimo, vlast i nije radila ništa drugo nego kopirala pripremljene akcije opozicije, kako bi ih sprečili da počine zlodelo veleizdaje ili pak državnog udara. Čak je i šef poslaničke grupe SNS u republičkom parlamentu – Aleksandar Martinović ponudio opoziciji takmičenje u gladovanju, gde bi se, lepo, našli predstavnici vlasti i opozicije i otpočeli bitku izgladnjivanja do kraja, to jest dok ne bi jedna strana priznala da više ne može da izdrži. Ovo takmičenje bi se održalo u republičkom parlamentu, a pristalice obe strane bi se okupile ispred zgrade Skupštine i glasno bodrile svoje favorite. Nema potrebe za sukobima, demonstracijama, zastrašivanjem vojnom ili pak policijskom silom – sve bi se rešilo brzo i efikasno…

Eto vidite, ne može opozicija više ništa da smisli a da je vlast ne preduhitri u realizaciji njihovih ideja i tu se krije recept njihove odbrane. Kako je to moguće? Da li neko odaje opozicione tajne kako bi pomogao režimu? Nije nemoguće, sa obzirom na ovdašnji, duboko ukorenjen, sindrom balkanskog špijuna, ali ipak mislim da je ovde nešto drugo u pitanju.

Naime, ovdašnji politički establišment se toliko dobro poznaje, s obzirom na to da su na zajedničkoj sceni već dugi niz godina, da nije ni čudo što mogu da predvide međusobne taktičke poteze. Znam da ovo nije baš popularno reći, ali iskustvo nam je gorko, i svi mi koji pratimo političku scenu unazad bezmalo tri decenije, ujedno smo bili i svedoci svekojakih preletanja, previranja, otvorenih izdaja, presvlačenja i menjanja tima uz obavezno opravdanje da nije moglo drugačije i da je svoje buduće političke partnere oduvek simpatisao. Kod nas su se ti glumci na političkoj sceni već toliko izmešali i iskompromitovali da je njihovo pozivanje na lični integritet (politički, moralni, ljudski…) kojim bi zadobili poverenje od strane građana – potpuno obesmišljeno.

Ne želim da širim defetizam u našim redovima – kako se to popularno kaže, ali plašim se da se veći deo opozicione strukture ne razlikuje baš mnogo od one nekadašnje koja je sada na vlasti. Štaviše, vidimo da su neki od današnjih najljućih protivnika opozicije nekada bili njihovi saborci, to jest delili vlast sa njima i bili istaknuti funkcioneri tih političkih struktura. A i pojedina novija lica, kao što je to lider Dveri Boško Obradović, jako nas podsećaju na „mladog“ AV-a kada je „junački“ jurišao na policijske kordone i obećavao da nikada neće zaboraviti sveto Kosovo, kao ni Srbe koji žive tamo.

A kada smo već kod policije, setimo se i Nebojše Stefanovića, današnjeg ministra unutrašnjeg, kako je grmeo protiv „okupiranih“ medija ispred zgrade RTS, a danas je na prvoj liniji odbrane medija koje kontroliše režim. Bojim se da bismo, kada bi krenuli sa rekonstrukcijama života i dela političara u Srbiji, došli do zaključka da nam je potrebna kolektivno-strukturna čistka ili pak moratorijom na bavljenje politikom, na duži vremenski period, velikom broju aktera ovdašnje političke scene. Možda nam treba i onih Markesovih sto godina samoće kako bi se konačno opametili i shvatili šta mi, u stvari, želimo i kakvu viziju budućnosti imamo.

Ali glavu gore. Naša šansa je u stalnom monitorngu i kontroli, kako vlasti tako i opozicije, kao i u insistiranju na smenjivosti vlasti. Neka se vlast menja na svakih godinu dana, ali da konačno izvetri ta mantra, odnosno mit o vlasti koja je nepromenjiva i nezamenjiva, a koju opet skoro svaka vlast ovde, decenijama unazad, forsira. Zbog toga je važno ići na proteste i podržavati ih.

Menjaćemo svaku vlast dok se ne pojave neki normalni ljudi koji će biti odgovorni prema građanima i koji će poštovati njihovu volju, bez obzira na stranačke kombinacije i lične interese. Nažalost, za to treba vremena, a ja sam izgubio nadu da će generacija kojoj pripadam dočekati to doba neke normalnije i odgovornije vlasti, ali smo barem, ako ništa drugo, bili deo tog istorijskog procesa sazrevanja svesti o neophodnosti građanske akcije u formiranju vlasti koja će, konačno, biti naš servis. Možda nismo baš zaslužili spomenik, osim onaj o neispunjenoj nadi, ali smo se borili do kraja sa svešću da pravimo bolju budućnost – bez raznih av-ova, stefanovića, obradovića i sličnih.

(Autonomija; foto: Beta)