I tako prosvetni radnici svake jeseni pričaju istu priču… Umesto da počnu da rade, onako zdravi, lepi, odmorni, osunčani morskim suncem – oni kreću da zakeraju oko plata, platnih razreda, oko otpuštanja viška zaposlenih, oko jubilarnih nagrada, ma oko bilo čega samo da napakoste srbijanskoj vladi. Kao neka razmažena i neposlušna deca – ti prosvetni radnici! A šta im fali? Ništa ne rade, lepo im, malo podučavaju đake – par časova, a onda idu kući, za ono što rade i koliko rade su više nego dobro plaćeni. I umesto da se bogu zahvaljuju što im je podario tako divno zanimanje, prosvetari se stalno nešto bune. Evo i ove godine, umesto da krenu 1. septembra normalno u školu, đaci će pohađati skraćene časove od trideset minuta, jer su gospođe/gospoda iz sindikata ponovo napunili uši prosvetarima da su njihova prava ugrožena te da moraju stupiti u štrajk. Tako otprilike izgleda stav prosečnog građanin ove zemlje kada se govori o obrazovanju i prosvetnim radnicima, a taj stav stvaraju i reprodukuju i režimski mediji i predstavnici vlasti.

No, šteta od štrajka neće biti velika, obavestio nas je ministar prosvete gospodin Šarčević, jer taj prvi dan se ionako priča o tome ko je gde letovao, kako mu je prošao letnji raspust, šta smo novo doživeli i koga smo upoznali, da li nam je nedostajala škola, itd. Cela ta priča o raspustu i onako stane u tih tridesetak minuta tako da štete neće biti, ali se ministar prosvete, kao i predsednica vlade gđa Brnabić, iskreno nadaju da će se posle toga prosvetari dozvati pameti i nastaviti da rade svoj posao bez ucena vlasti, to jeste pretnji štrajkovima i obustavama nastave. Osim toga, to su i onako pucnji u prazno, jer i ministar i predsednica vlade dobro znaju da javnost (bilo stručna ili ova “obična”) nije na strani prosvetara i ukoliko se štrajkovi nastave i postanu radikalniji, utoliko će porasti nezadovoljstvo, pa i bes te iste javnosti, što prosvetari sigurno ne žele.

Da biste prihvatili argumente kontra prosvetnih radnika i njihovih zahteva, o kojima nam govori ministar prosvete, morate se spustiti na nivo tzv. pačije školice i prihvatiti pseudo-mitološku predstavu o školi, gde su “prozori od marmelade”, a učiteljice i nastavnice hrane đake znanjem kao kolačićima. Znači, da u školi, bilo osnovnoj ili srednjoj, sve puca od entuzijazma, znanja, lepote, a prosvetni radnici žive u savršenoj harmoniji sa đacima i njihovim roditeljima dok se ne pojave bad wolves u vidu zlih sindikata i tu bajku pokvare. No, svako ko iole misli svojom glavom i ima bilo kakvo iskustvo sa prosvetom zna da je realnost potpuno drugačija. Školstvo je u katastrofalnoj situaciji, plate prosvetnih radnika je još i najmanji problem.

No da kažemo nešto o psihologiji ili filozofiji našeg školskog sistema, koji je se sada negde vratio u vreme Dositejovih reformi, ali se još buni i joguni, jer su Dositejeve ideje iz ugla naše prosvete suviše “radikalne” i prozapadne. Dakle, ma koliko se mi busali i ponosili sa Dositejevim imenom, fakat je da mi od njegovog prosvetiteljstva bežimo kao đavo od krsta, a mnogo su nam draži crkveni crnomantijaši, koji bi najradije izbrisali svaki trag “pogubne” Dositejeve reforme. Mi smo još uvek na nivou rasprava o tome da li nam je to “prozapadnjaštvo” uopšte potrebno kada imamo Sv. Savu i slatko pravoslavlje, a samim tim i slabo proučena/naučena žitija svetaca. Neće tamo neki “prečanin” da objašnjava šta nama treba i da nam nameće knjige kada mi mnogo više volimo “zvona i praporce”.

Upravo je ova i ovakva (mimo pameti) psihologija i filozofija obrazovanja uslovila ovu nemoguću situaciju u kakvoj se sada nalazimo. A genijalni plan premijerke Brnabić da ovu zaostalu i “amorfnu masu” (tako je, inače, premijerka nazvala prosvetne radnike) od školstva digitalizuje i tako uvede u savremene evropske tokove – u najmanju ruku je donkihotovska i nerealna. I ministar prosvete je poželeo da ostavi traga u reformi školstva, pa je predložio školske uniforme kao nagoveštaj pozitivnih gibanja i promena u zaostalom školskom sistemu. I tako mi, još tamo od ranih devedesetih, kuburimo sa obrazovanjem i školom, uporno pokušavajući da od nje napravimo nešto što ona ne bi smela da bude: rasadnik poslušnika vlasti koji se neće buniti već će ispunjavati ono što im se naloži, i to bez upitanosti da li treba da rade baš tako kako im je polit-ekonomska “elita” naredila.

Sve u svemu, situacija u prosveti je takva da bih najradije preporučio roditeljima da svoju decu ne šalju u škole, nego da nađu neki alternativni način kako bi ih obrazovali. Edukacija nam je svima preko potrebna, kao i usavršavanje veština (prosvetnih radnika i roditelja) sa kojima ćemo našu decu uspešno obrazovati i vaspitati. Današnjim (ne)sistemom obrazovanja mi samo upropašćavamo nove generacije, ne nudeći im ni najmanju nadu da će se nešto uskoro promeniti (sem uvođenja digitalizacije i školskih uniformi).

Kada se antiprosvetiteljska psihologija i filozofija obrazovanja promeni, to jeste kada shvatimo gde smo pogrešili i šta treba da promenimo, tada će se možda i desiti nekakve reforme koje će pomoći i đacima i roditeljima i nastavnicima. Tada će i javnost postati svesna značaja posla nastavnika i ovo zanimanje će postati vredno kao i zanimanje lekara ili inžinjera, na primer. Valjda će onda i javnost lakše da prihvati nezadovoljstvo prosvetnih radnika i upita se: šta to nije u redu i kako će se to reflektovati na našu decu, pa i na celo društvo? Obrazovanje znači formiranje takve svesti o društvu, gde će subjekti znati da obrazovanje nije “škola za pačiće male”, već da je to vrlo ozbiljan i odgovoran posao. A škola, gde bi se obrazovala kritička svest, stvarala bi ne samo nove radnike/trudbenike, već i samosvesna bića koja ne može prevariti niti jedna vlast. Na takvoj vrsti obrazovanja, na takvim školama i stručnim kadrovima treba raditi, a ne zamajavati javnost zvonima i praporcima.

(Autonomija/foto: Pixabay)