Nepodnošljiva lakoća nametanja autoritarnog „diskursa“ primetna je od samog početka vladanja AV-ovske klike. Ovaj diskurs se nameće javnosti u Srbiji preko beskonačnog ponavljanja imena Aleksandra Vučića – pozitivan kontekst ili pak negativan u repeticiji „negativaca“: Đilas, Šolak, Marinika Tepić i sl. Svi glasnogovornici SNS su dužni, bez obzira na temu ili kontekst svoje priče, da obaveznu spomenu AV-a i to što je moguće više puta, a kao obaveza se i preuzima da se za svaki uspeh vlasti sam AV proglasi najzaslužnijim.

Setite se samo gafa odlazećeg ministra zdravlja koji je, nakon što je vlast uhvaćena u laži da su dali novce za pomoć Novom Pazaru gde je tada bilo najveće žarište koronavirusa – a ispostavilo se da se radi o novcu EU i Saudijske Arabije – izjavio kako ni EU, a bogami ni Arapi ne bi dali taj novac za pomoć da nije bilo Aleksandra Vučića. Glorifikacija&konstantna repeticija imena vođe je kao mantra moći koja se mora neprekidno koristiti od strane AV-ovskih polit-partijskih jastrebova ili pak vrana&papagaja.

Često možete primetiti kako čelnici i glasnogovornici svoje partije koriste iste epitete i fraze pri glorifikacije svog vođe i to nikako nije slučajnost, kao što nije slučajno da u negativnom kontekstu parafraziraju ili citiraju jedni druge – da, sve je to već negde „skuvano“ i pripremljeno za konzumaciju partijskim talkin heads-ima. No, nije toliko opasna ova svakodnevna adoracija vođe, barem ne u kontekstu partijske parapsihologije, koliko je opasan duh autoritarizma koji se proširio diljem ove nesrećne zemlje i to tako i toliko da više retko ko i reaguje na izjave AV-ovskih aparatčika. Naprosto, kao da više nikome ne paraju uši izjave tipa one koju je dala odlazeća premijerka Ane Brnabić kada je „tresnula“ da se o sastavu nove vlade pita isključivo predsednik Srbije. Na pitanje novinara da li će i u budućoj vlasi ostati premijerka, evo šta je dotična odgovorila: „To nije pitanje za mene, o tome ne odlučujem ja, odlučuje predsednik Srbije, to je njegova ustavna nadležnost“.

Dobro, dokazala nam je već premijerka da ume da „odvali“ gluposti ovakvog, već navedenog, tipa, ali se čini da to ona ne radi, barem ne uvek, zbog svoje lične neinformisanosti ili pak nezainteresovanosti ili manjka znanja i kućnog vaspitnja – ne, Ana Brnabić svesno, kao sveštenik/šaman nekog mračnog kulta, potire sve granice i zakone kako bi pokazala kolika je moć njenog gospodara. Nije važan Ustav, a bogami ni zakoni ili pravila društvene „igre“, nisu bitni ni građani sa svojim osnovnim pravima koje im vlast uskraćuje svakodnevno; važan je samo AV, ali ne više ni on kao persona-političar-otac nacije i sl. već, pre svega, kao čista i nepatvorena moć po sebi.

Ako ste gledali sjajni film Oni žive slavnog Karpentera, onda se i sećate da su vanzemaljci kontrolisali Zemljane pomoću tajnih signala koji su uticali na podsvest i svi oni su se slivali u jedinstveno značenje: Sleep! Obey! Ovi signali su dolazili iz jednog centra-emitera, koji je bio skriven u paralelnoj stvarnosti, i njegovim uništenjem bi se ne samo prestale emitovati manipulativno-hipnotišuće poruke nego bi i infiltrirani vanzemaljci, skriveni iza ljudskih lica, bili otkriveni. Sve veze, ovog Karpenterovog remek-dela, sa današnjom situacijom u Srbiji, su više nego zanimljive jer se vlast ovde koristi upravo ovom „vanzemaljskom“ tehnologijom i taktikom kako bi nas držala u zabludi&veri da bolje ne može biti. Naprosto, ovaj svet bi se raspao ili bi bio skoro nemoguć za bivstvovanje da nije AV-a&Co koji nas čuva od prevelikog zla koje, opet, želi da nas uništi i svedeno je na zajednički imenitelj – opozicija: Đilas-Šolak-Marinika ili ko je već aktuelan.

AV se od početka svoje političke vladavine trudio iz petnih žila da sve signale koji su stizali sa različitih medija, preusmeri na jedan jedinstven koji će, opet, biti posvećen veličanju njegove moći. Nije se AV smirio dok nije sve medije „privatizovao“, što u njegovm slučaju znači – stavio pod sopstvenu kontrolu, a onda je otpočelo „signaliziranje“ diljem Srbije: AV, AV, AV…

Kako ćemo mi – oni koji bi da se odupru pogubnom uticaju AV-ovskog signala, da se izborimo sa ovim zlom, to jest, šta nam je činiti kako bi spasili razum i zauvek „isključili“ signal koji se zapatio i u našim glavama? Kako da pronađemo „glavnu antenu“ i rešimo se ove avetinje? Za početak moramo naučiti kako da prepoznajemo i demaskiramo ove signale, odnosno da ukazujemo na njihovu lažnu osnovu – što neće biti nimalo lako jer mašinerija laži je užasno jaka, a i većina građana, nažalost, veruje njihovim izmišljotinama. Dokaz AV-ovske moći je i skoro zbrisana opozicija sa političke scene, mada im sada ovaj nedostatak opozicije itekako smeta jer ne mogu da održavaju privid postojanja demokratije i njenih institucija.

Predstoji nam žestoka borba „sa antenama“ i ako vam sada to više liči na „borbu sa vetrenjačama“ nemojte očajavati… Na nama je da pokažemo ono što „možda niko ne zna – antena je pokvarena“ (kako peva Darkvud Dab). A ostalo će doći samo po sebi… Rasuće se ova AV-ovska moć kao oblaci posle oluje. Onda treba započeti proces resignalizacije i oporavka od loših uticaja – „resetovanje ili pak fabričko podešavanje“ kako bi konačno počeli da živimo kao ljudi.

(Autonomija, foto: Pixabay)