AV je svojom politikom/taktikom tiho-gorurćeg spaljivanja zemlje došao do tačke posle koje više nema povratka ili, da iskoristimo jednu tabloidnu frazetinu, posle koje više ništa neće biti isto. Bez obzira koliko sebe želeo da predstavi kao poštovaoca i sprovoditelja “radno-protestantske etike“ Maksa Vebera ipak se u njegovom političkom delovanju vidljiviji uticaji Karla Šmita i njegovih polit-pravnih teorija o društvenim neprijateljima. Svako društvo ima svoje neprijatelje, a državne institucije su tu da zaštite građane od neprijateljskih aktivnosti…

No, sama država, po sebi, bila bi besmislena bez postojanja neprijatelja jer bi izgubila funkciju zaštite, te je proizvodnja fame stalnog prisustva neprijatelja, stvarnog ili lažnog, od strane vlasti nešto što spada u domen taktike održavanja moći samog suverena. Izgleda da se AV, po pitanju stvaranja&održavanja neprijateljske sile, preigrao i da ni sam nije očekivao da će se naći na vetrometini brisanog prostora koji je stvorio. Nakon skoro deceniju nemilosrdne i konstantne propagande protiv raznih neprijatelja države, to jeste mrzitelja&rušitelja lika i dela AV-a, došlo se do situacije da neprijatelja više nema ili da je pak isti izgubio prvobitnu vrednost i više ne predstavlja realnu opasnost po vlast. Ponavljati neprestano, kao mantru, Đilas ovo-Đilas ono, naprosto više ne pije vode jer je došlo ne samo do „zamaranja“ antropološkog materijala već i do mogućeg stvaranja suprotnog efekta. Konkretni Đilas, a ne onaj omraženi-dežurno-tabloidni-izdajnik, uvideo je to kao šansu da afirmiše politiku koja će se moći suprotstaviti AV-ovcima u budućnosti, dok Marinika Tepić ne prestaje da raskrinkava vlast uvek novim aferama za koje iznosi i validne dokaze. Ne, nisam ničiji partijski glasnogovornik ili zastupnik, ali je očigledno da su ovi opozicionari uvideli neki gap/hijatus kroz koji se može provući istina o ovome režimu, kao i ponuditi neka alternativa. Čini se da je opozicija, ili barem deo nje, našla onu Sartrovu „savršenu pukotinu“ u totalitetu režima, kroz koju će se provući mogućnost za njegovo konačno rušenje.

Ovaj nedostatak neprijatelja mogao se primetiti na prošlim izborima, a naročitio je vidljiv u poslednjem sazivu Skupštine koji nikada nije bio jednoobrazniji – opozicije tamo naprosto nema! No, ono što se realno desilo sada počinje jako da smeta vlasti na „simboličkom“ nivou… Kao da je otupela propagandna oštrica kojom je vlast sekla realne, a naročito one imaginarne, da ne kažem izmišljene – neprijatelje. Zato je vlast i posegla za realno-odsečenim glavama koje je i sam AV najavio kao najgrozomorniji zločin od strane mafijaške sprege između politike&kriminala. Ove odsečene glave jesu naša krvava realnost, ali su i upozorenje javnosti&građanima da se ne šale da isimuliranom realnošću koju je stvorila medijsko-propagandna mašinerija vlasti. Napuštanje ove simulacije ili pak veštački stvorenog „raja“ realno bi značio početak kraja AV-ovaca i zato se oni toliko upinju da održe onaj simbolički nivo svoje politike. A da li će vlast prezati da realno skida glave onima kojima za sada samo preti sa skupštinske govornice?

Poravnana polit-partijska stvarnost u kojoj samo vlast ima realnu moć dovela je do tog deficita političkih neprijatelja, pa je vlast morala da obrati pažnju na neke druge potencijalne neprijatelje i izdajnike. Sa obzirom na svoje bogato iskustvo mržnje&preziranja nezavisnih medija, AV je veći deo svoje neprijateljske propagande usmerio upravo na tu stranu… Zato su CRTA i KRIK danas najveći neprijatelji države&vlasti jer oni nose taj real-simbolički potencijal koji ovoj vlasti očajnički treba, a još kada se nezavisni mediji povežu sa „izdajničkim NVO“ i od toga se napravi „teroristička“ sprega neprijatelja sa istim ciljem, onda se dobiju arhi-nevaljalci koje finasiraju strane službe i demokratski Zapad. Ovo je već teren na kome se AV-ovci osećaju kao kod kuće i gde su neprikosnoveni, a neki od njih, kao AV na primer, su ovaj ubilačko-propagandni diskurs/praksis iskustveno proverili još tamo devedesetih godina prošlog veka.

Dok se vlast realno&simbolički obračunava sa svekolikim neprijateljima, građani zbunjeno ćute, trepću i često ne mogu da veruju šta im se događa. Ali ova zbunjenost nije slučajna, a ni spontana, naprotiv, ona je „skuvana“ u istoj kuhinji odakle potiču svi državni neprijatelji – i oni postojeći kao i oni izmišljeni. Kriza izazvana koronavirusom samo je doprinela i unapredila ukus „slatkog od snova“ koji treba da građanima pruži iluziju sigurnosti i ekonomskog obilja. Dok ceo svet trpi frontalni napad koronavirusa, Srbija se vakciniše i uspešno bori protiv ovog neprijatelja našeg zdravlja&sreće, a svi koji pokušaju da „pokvare“ ovu idilu o vlasti koja se uspešno bori sa koronom, momentalno se proglašavaju neprijateljima i pokvarenjacima. Zato je buđenje građanske svesti od prvenstvenog značaja za naše društvo i to je ono od čega vlast najviše strepi i protiv čega je ona usmerila svoje celokupni propagandni arsenal; zato se spinuje, izmišljaju novi neprijatelji ili se starim pripisuju nove nepodopštine, a bogami, po potrebi, i dosadašnja „braća po oružju“ pretvaraju u izdajnike.

Sve je to deo istog cirkusa kojem je cilj da nas zabavi, razonodi ali i pruži neophodnu dozu endorfina kako bi lakše preuzeli isimuliranu stvarnost koju nam kreiraju, a i lakše zaboravili onu surovu relnost koju živimo. Sa druge strane imamo stalnu propagandu protiv državnih neprijatelja koji bi da pokvare našu rijaliti idilu i sruše naše kuće „od čokolade“. Matriks u kome živimo su stvorili drugi, ali mi ga održavamo u svom sublunarnom&iluzionističkom bivanju… Zato je naše buđenje nephodan činilac budućih promena koje će se jednom morati desiti – na simboličkoj, ali i realnoj osnovi.

(Autonomija, foto: Pixabay)