Jezik nacizma je, kako se čini, pretpostavljao krajnju ograničenost čitaoca; recimo, iz kominikea se saznaje da je dvesta hiljada neprijateljskih vojnika opkoljeno u Kijevu, a nekoliko dana kasnije da je u tom kotlu uhvaćeno šesto hiljada zarobljenika. Da li se ljudi mogu potpuno zaglupeti? Verovatno da mogu (ovo je moj komentar) – u određenim uslovima, ali ne u svim; čitaoci ne treba da usmeravaju pažnju na same činjenice, niti da ih primećuju („činjenica je glupa“ – rekao je Niče), već da se njima unapred oduševljavaju, jer sve svedoče o neslabećem maršu istine kroz svet.
Semantičko smetlište, stilističko smetlište, sintaksičko prostaštvo, leksička ubogost – sve su to karakteristike jezika koji nema o čemu da informiše, niti da uverava (ukoliko uveravanje pretpostavlja korišćenje racionalnih argumenata), već da opija, zastrašuje, batina, poziva na čin, da u ushićenju baca na kolena, da podstiče na kvazireligioznu ekstazu.
(Lešek Kolakovski, „Da li je Gospod Bog srećan i druga pitanja“, Krakov 2009.)
“Semantičko smetlište, stilističko smetlište, sintaksičko prostaštvo, leksička ubogost” – ova Lešekova definicija nacističko-propagandnog jezika i danas je itekako primenjiva. Menjati jezik znači uticati na svest ljudi i oblikovati je prema sopstvenom nahođenju i potrebama, a to svaka vlast čini više ili manje primetno želeći na taj način da sopstvenu ideologiju približi ljudima. No, propagandno-politički jezik nema nameru – a to su nacisti uspešno demonstrirali u svojoj propagandi protiv Jevreja na primer – da vas racionalnim argumentima ubeđuje kako su jezičke promene neophodne kako biste bolje razumeli politički “novogovor”, već vas podsvesno/perfidno prevodi na sopstveni vokabular i način razmišljanja. Ovo “navođenje” na jezik vlasti može se odvijati dugoročno, sistematski i planski, ali može biti i brutalno-siledžijski, nasilno i vođeno taktikom “blizkriega”, sve zavisi od toga kakve su potrebe vlasti. Međutim, jedno je izvesno: promena jezika ne može se desilti bez dobre organizacije i priprema, a o regrutovanju “stručnjaka” i eksperata za jezik, a bogami i propagandu, da i ne govorimo.
Svaka (autoritarna) vlast voli da se jezičko-teorijski potkuje i pokaže prosvetiteljski raspoloženom i u tu svrhu angažuje tzv. ljude od pera različitih kalibara. Još je Andrić primetio kako se u medijskom svetu, konkretno novinarstvu, koriste književnici kako bi se neka ideja za opštu dobrobit lakše prenela javnosti, a ponekada su ove “ideje” i vrlo prizemne i ne svode se na opštu dobrobit već dobit neke interesne grupe. Svaka vlast ima svoje intelektualce: pisce, istoričare, filozofe, sociologe, politikologe, ekonomiste, lingviste, itd, koji su angažovani kako bi opravdali i dali intelektualni temelj potrebama političke elite. Ne morate biti neki ekspert kako biste to primetili, dovoljno je samo da upratite koji se to isti stručnjaci stalno vrte na medijima, a koji su to najedanput nestali iz “etra”. Svi ti propagandni nanosi koji se kreiraju u političkim kuhinjama na kraju se slivaju u jezik i menjaju mu strukturu, a i smisao. Lešek Kolakovski je analizirajući jezik nacizma primetio kako se i način pisanja promenio za vreme njihove vladavine i kako su duge i “nepotrebno” komplikovane rečenice sada zamenjene kratkim, prostim ili pak prostoproširenim rečenicama; kako se i upotreba interpunkcije izmenila, pa je zarez, upotrebom kratkih rečenica, sve više menjan tačkom, a i upotreba uzvičnika je naglo porasla.
E sad, zašto ja sve ovo vama ispriča… Zato da biste spustili svoj prag tolerancije prema naglim stilsko-jezičkim izmenama u našem dosta specifičnom medijskom komunikeju. Skupio sam dovoljno iskustva u poslednjih dvadesetak godina da primetim razičite promene u jeziku vlasti i da osetim kuda vetar duva i šta je pisac hteo da kaže, pa bih da podelim neka svoja razmišljanja i doživljaje o tome kako je vlast komunicirala sa svojim građanima svih ovih godina. Za Slobinog vakta jezički diskurs – naglo oslobođen od komunističke cenzure nakratko je ispunjen novim pluralističnim značenjima – ponovo se vratio u rigidno određene okvire vlasti sa naglašenim nacionalističkim koloritom. Jezik demokratskog perspektivizma okvalifikovan je kao izdajnički, protivsrpski, nedomaćinski, prevratnički… i tadašnjim diskursom se ukazivalo da se jezik mora vratiti u domicilne okvire, što će reći u htonsko-ruralne pokliče državi i vođi.
Nakon petooktobarskog prevrata zavladao je novi diskurs ispunjen entuzijazmom i verom u “zapadne vrednosti”, ali ubrzo dolazi do rezignacije – što zbog naše nepripreljenosti za promene, a što zbog naših prevelikih očekivanja od Zapada – i “kosovski” diskurs pomešan sa žalopojkama i otužnim mirisom tamjana zavladao je jezikom. Najedanput i jezik devedesetih, obeležen “slobizmom”, vraća se, doduše, na mala vrata, i postaje nostalgičan za dobom kada smo bili “ponosni” i kada se nismo saginjali pred bilo kakvim međunarodnim faktorom. Iz ovog zapinjanja jezika i čudne emulzije koja je nastala mešajući onaj pluralistički i dihotomni ili/ili izraz, nastaje “novogovor” nove vlasti koja je u stvari stara samo sada u drugačijim okolnostima. Ove okolnosti se odražavaju i na sam jezik ili pak one proizilaze iz samog jezika novogovora – đavo će ga znati – i sada imamo diskurzivno-jezičku situaciju koja podseća na opis jezičkog fašizma kod Kolakovskog, a kojeg sam citirao na početku ovog teksta: “Semantičko smetlište, stilističko smetlište, sintaksičko prostaštvo, leksička ubogost”…
E to danas, uglavnom, odlikuje novogovor političkih elita koji nije ni po čemu nov već je samo kompilacija svih diskursa do sada, ali je upakovan na jedan sasvim novi način. Naime, jednobrazna i dominantna politička moć ne dopušta pluralistički diskurs i teži uniformisanju, u našem slučaju estradizaciji i primitivnoj banalizaciji jezika. Ovaj novogovor prosto bode oči svojim prostom i prizemnom frazeologijom koja nas napada iz raznih tabloida, sa tv kanala, internet portala i sl, a pri tome se množi i oplođuje neverovatnom brzinom i na retkim mestima gde nije zastupljen, pa se tako širi i zagađuje sve oko sebe. Dominacija novogovora je ostvarena sintezom političko-ekonomskog diskursa u smislu uspešnog uvezivanja novo-starih ekonomskih elita i njihovih političkih eksponenata.
I zato spustite svoj prag tolerancije (težite ka nultom) , a podignite gard i branite se, a bogami i udarajte (napad je najbolja odbrana) kako biste sačuvali jezik od novogovorštine… Na to vas obavezuju zdrav razum, ljudskost i prirođen osećaj za slobodu.
(Autonomija)