Mediji ne bi trebalo da me interpretiraju, već citiraju, izjavio je danas premijer Srbije Ivica Dačić, povodom svog govora u nedelju na komemoraciji srpskim žrtvama u mestu Draginac kod Loznice.
– Niko normalan ne bi rekao da Srbiju zločinci ne puštaju u Evropsku uniju. Ne tumačite moje mišljenje, već prenesite šta sam rekao – rekao je Dačić i najavio da će od nekih medija, zbog izveštaja sa tog događaja, tražiti izvinjenje srpskoj i nemačkoj javnosti. (FoNet, 15. 10. 2012.)

Vrlo neobičan zahtev izneo je premijer tražeći da ga mediji citiraju, a ne interpretiraju. Pravo je svakog medija da interpretira nečiji govor, pa i ovaj Dačićev, kako želi, ali takođe mediji moraju i da snose posledice svoje interpretacije ukoliko je ona netačna, zlonamerna, lažna ili pak ugrožava nečiji integritet, itd. No, problem je sa premijerom što on prvo iznese svoju interpretaciju događaja, pa se onda žali što ga drugi “pogrešno” interpretiraju.

Da je Dačić svoj govor-interpretaciju događaja za vreme i posle Drugog svetskog rata izrekao kao književnik, na primer, moglo bi se govoriti o umetničkoj slobodi – kako su inače “slobodno interpretirali” događaje u svojoj literaturi Dobrica Ćosić i Vuk Drašković – mada se sećamo kako je Dačić odgovorio na interpretacije crnogorskog pisca o skupu u Banja Luci, tačnije u hali Borik. No, sve i da jeste književnik, premijer Srbije mora da pazi šta govori, jer on kao nosilac najvažnije pozicije u vlasti nosi i najveću odgovrnost za svoje reči. Ono što izgovori premijer predstavlja stav Vlade, a ne ličan stav Ivice Dačića i zato je on dužan da svoje reči meri i premerava više nego ostali funkcioneri.

Međutim, problem je u tome što se Premijeru sve više dopadaju njegove lične interpretacije događaja, a sve manje ga je briga za posledice koje snosimo svi mi zajedno zbog njegovih ličnih stavova. Ako Ivica Dačić ima problem sa EU ili sa nekom od njenih članica, ili pak sa nekim od zvaničnika EU, onda neka to Ivica zadrži za sebe jer on predstavlja državu, a ne sebe; ako se Dačiću ne dopada Nemačka, na primer, ili kancelarka ove zemlje, onda neka piše dnevnik ili pak memoare, pa će nam to jednog dana obznaniti kao ličnu zaostavštinu; ako je Ivica Dačić odlučio da prkosi EU, onda je to, opet napominjem, njegov lični problem koji ne sme da prenosi na posao koji obavlja u ime države; ako Dačić misli da ima podršku Vlade Srbije i ako su njegovi stavovi prema EU ujedno i stavovi Vlade, onda neka se to i javno objavi pa da građanke/građani znaju na čemu su.

Bahato i neodgovorno ponašanje Ivice Dačića već je koštalo Srbiju mnogo, jer ukoliko premijer jedne države izjavi da ga neki zvaničnici EU “nerviraju” onda je to “prst u oko” ne samo tim zvaničnicima već i državama iz koje dolaze. A šta reći tek na izjave tipa da je bezbednost bitnija od ljudskih prava ili pak da ako je uslov Srbiji za EU gej parade, onda nam i ne treba takva EU ili cela ujdurma sa teritorijalnim integritetom Kosova zbog kojeg se Ivica toliko naljutio, kao da je on nosilac autorskih prava na ovu pravnu frazu od koje mi je muka jer su je naši političari koristili do iznemoglosti – kao i državni suverenitet – to jeste do besmisla. Ali finale ili krešendo, muzički rečeno, Ivica je imao upravo na komemoraciji srpskim žrtvama u mestu Draginac. Drznuću se i interpretiraću neke delove govora koji je održao premijer Ivica, mada delovi tog govora dosta kazuju i sami po sebi bez ikakve interpretacije, ali nek svako to protumači onako kako misli da je najbolje. Namerno izvlačim pojedine delove “iz konteksta”, jer bi bilo neprikladno da ovde prenosim ceo govor, tako da ću se baviti samo onim delovima koji su izazvali “interpretacije”, kao i bes našeg Premijera.

“Danas, posle genocida koji smo preživeli u dva svetska rata zbog toga što smo bili na pravoj strani međunarodne zajednice, mislim da je apsolutno Srbija nije ničim zaslužila da ima nepravedan odnos međunarodne zajednice , prema njoj, prema našim državnim i nacionalnim interesima jer Srbija je uvek bila na strani onih koji su se borili protiv fašizma i protiv genocidne politike kao što je bila ona koja se pokazala ovde u Dragincu.” (Tanjug, FoNet, 15. 10. 2012. )

Ne razumem zašto premijer misli da su zasluge Srbije iz Drugog svetskog rata u bilo kakvoj vezi sa “nepravednim” odnosom međunarodne zajednice prema nama. Koliko znam, Srbija je u sklopu Jugoslavije imala dobar tretman, jer niko nije osporio činjenicu da je na jugoslovenskom prostoru bio masovan antifaštički otpor i sama Jugoslavija je bila izuzetno cenjena posle Drugog svetskog rata, što je rezultiralo i velikom pomoći međunarodne zajednice u izgradnji i obnovi nove države. Niko nije osporavao žrtve rata u Jugoslaviji, štaviše prihvaćene su u broju koji je zvanično iznela tadašnja Jugoslavija mada postoji opravdana sumnja da su negde ti brojevi i prenapumpani, ali to je već druga tema…

Naš problem nije antifašističa borba u Drugom svetskom ratu, niti su to žrtve fašizma, već ratovi koje je Srbija vodila devedesetih godina na području ex Jugoslavije koji se ne mogu nazvatii antifastičkim, već pre osvajačkim, ekspanzivnim i rušilačkim. Međunarodna zajednica je tu imala problem sa Srbijom i ovu problematiku ne treba prebacivati u Drugi svetski rat, koji je inače i iskorišćen devedesetih kako bi se opravdali progoni, ubistva i opšta destrukcija i to su obilato radile sve strane u ovim ratovima. Ako se ponovo poigravate sa osećanjima i sećanjima naroda, pogrešno i zlonamerno povezujući događaje i žrtve iz Drugog svetskog rata sa današnjicom, onda se igrate vatrom, premijeru, a znate kako to može biti opasno – setite se vašeg “mentora” Slobodana Miloševića.

“Odmah posle Drugog svetskog rata oni koji su počinili ovaj zločin su počeli da grade novu Evropu. Smatramo i da Srbija ima pravo na svoju novu šansu i zato, ne samo da je ne smemo zaboraviti, nego moramo stalno da ističemo žrtve koje smo dali, zato što su naše žrtve zaboravljene, zato što je istorija iskrivljena i istorijski poražene nacije u Prvom i Drugom svetskom ratu su danas postali važniji faktori na Balkanu nego što je to Srbija i srpski narod.”

Ovo je ujedno i najkritičniji deo Dačićevog govora. koji ja ne znam kako da drugačije interpretiram nego kao čistu provokaciju. Svaka racionalizacija ili apologija ovoga što je izrekao Dačić bila bi unapred osuđena na propast, jer od prve do poslenje reči ovde se radi o gomili nonsensa. Kako da ovo prihvati neki zvaničnik EU, a poreklom Nemac? Da li je o tome uopšte razmišljao Ivica kada je izgovarao ove u nebo vapijuće gluposti.

“Činjenice” koje ovde iznosi Dačić su tako postavljene da ispada da se nova Evropa rodila iz fašističkih temelja jer “oni koji su počinili ovaj zločin su počeli da grade novu Evropu”. Ovo znači nije samo šamar Nemačkoj nego celoj Evropi! I ko to zaboravlja naše žrtve? O čemu govorite, premijeru? Ako ih neko zaboravlja, pa to smo upravo “mi”, jer da je suprotno ne bismo posle više od pola rehabilitovali četnički pokret koji je otvoreno bio fašistički i borio se protiv antifašista-partizana uz pomoć istih tih fašista. Sramota je, premijeru, koristiti žrtve fašizma za svoje lične frustracije koje imate u vezi sa EU! Tužno je to, premijeru, što ništa nismo naučili od tih istih žrtava i što dozvoljavamo da se ponovo zloupotrebljavaju za nečije sumnjive rabote i loše namere.

Zato, moram reći da je mene lično sramota što ste vi premijer ove zemlje i da sam tužan jer vas opet gledam, posle dvadeset godina, kako širite istu demagogiju. Vi spadate u one koji su naoružani – ”…neznanjem tupim kao batina i mržnjom oštrom poput noža”, kako je to rekao Danilo Kiš, ako ste uopšte čuli za njega.

(Autonomija)