Pojam stabilokratija ušao je poslednjih godina u politički rečnik, i to ne samo našeg regiona, a otprilike bi označavao žrtvovanje ljudskih prava i funkcionalne demokratije zarad stvarne ili izmaštane državne ili regionalne stabilnosti. Neka vrsta prećutne ili čak vrlo jasne podrške autokratama. Ali, da li stabilnost uopšte postoji u društvima koja su totalitarna?

Ako bi se u Srbiji moglo govoriti o stabilokratiji, onda bi to definitivno bila stabilnost ili kontinuitet održavanja vlasti u rukama Aleksandra Vučića i njegove polit-ekonomske klike. U pitanju je jedina stabilnost koju Vučić nudi građanima, dok glumi zaštitnika, reformatora, državnika, žrtvu za opšte interese i šta sve već ne – u svom jeftinom rijaliti programu. U odnosima prema zapadu, Vučić voli da ga vide kao onog koji ispunjava obećanja i vodi Srbiju prema evropskoj zajednici, obećavajući stabilnost i sigurnost. Sa druge strane, voli i sa Rusijom da održava stabilne odnose i ubedi ih kako je Srbija, ipak, faktor destabilnosti evroatlanskih tendencija na Balkanu. Jedna stabilnost za Srbiju, druga za EU i Zapad uopšte, a treća za Rusiju ili Kinu… Nije lako Vučiću u ovom stabilokratskom poigravanju na više frontova, a pri tome se boriti sa kritikom i nevernim Tomama kojih je vremenom sve više.

Kreatori političkih sistemih koji teže totalitarnom načinu vladanja, vole da to vladanje predstavljaju kao sigurno i stabilno, a sami su itekako svesni da se radi o čistoj simulaciji. Da bi se iluzija funkcionalnog sistema održala, totalitarna vlast mora pribeći trikovima kako bi ubedila sopstvenu, a i stranu javnost da je sve u redu i da sistem funkcioniše besprekorno. Za to služi propaganda. Paradoks je u tome što vlast mora simulirati stabilnost dok istovremeno radi sve što je neophodno kako bi suštinsaki onemogućila bilo kakvu stvarnu, funkcionalnu stabilnost, jer bi ugrozila samo održavanje iluzije. Apsurdno zvuči, ali totalitarna vlast ne teži „prestabiliranoj harmoniji“ ili gvozdenoj stezi – to je samo privid, ma koliko on bio okrutan i krvav za one koji se zamere vlastima, jer u totalitarizmu vlast je uvek skoncentrisana na jednom mestu i uradiće sve kako bi obesmislila ozbiljno funkcionisanje sistema.

Tako je Hitler, na primer, kada je došao na vlast, uradio sve kako bi iznutra razmontirao staru Vajmarsku Nemačku i uspostavio nacistički režim, to jeste vladavinu vođine volje. Hitlerova taktika nije bila trenutno gašenje starog sistema već njegovo obesmišljavanje uz pomoć multiplikovanja stvarnih institucija. Novim institucijama, bilo da su one vezane za partiju, državnu birokratiju, vojsku ili policiju, davana je prava moć dok bi stare ostajale samo kao fasada ili simulacija onoga što je nekada bila. Hitlerov sistem je bio usmeren obesmišljavanju svake stabilnosti, uz održavanje iluzije o prestabiliranom sistemu, a to je, opet, imalo za cilj da održi vlast u Hitlerovim rukama i da se ukine svaka potencijalna opasnost. Staljin je u SSSR radio vrlo sličnu stvar kao i Hitler, samo što je bio skloniji „konačnim rešenjima“ unutar samih partijskih struktura; Staljin bi zamenio stare strukture tako što bi ih poslao na streljanje ili pak u logore i zamenio ih novim partijskim organom koji bi nastavio da funkcioniše do sledećih čistki. Na ovaj način se održava lažna stabilokratija jer totalitarni režimi ne mogu da podnesu stabilnost na duže staze – ona bi ih sama obesmislila.

I tako dolazimo do prave psihologije vlasti Aleksandra Vučića… Ako pokušate da pronađete neki kontinuitet ili logičan smisao u lancu događaja, onda ste unapred osuđeni na propast jer tu smisla, naprosto, nema. A što je najgore, upravo je u tome suština Vučićeve vladavine: kolektivno i opšte obesmišljavanje svega što bi se moglo uspostaviti kao deo stabilnog i uređenog političkog sistema. Ali ne dajte se zavarati ni ovakvom dijagnozom, jer ona je tek početak koji će vam pomoći kako da uđete u srž Vučićeve vladavine – da se razumemo, održavanje vlasti ovde je jedini cilj. Vučićeva težnja je da obesmisli sve sem sebe i nametne nam se kao jedino rešenje svih naših problema, zato on i jeste tako „ličan“ u svemu što radi.

Ako se nešto radi, onda je uvek nekako Vučić zaslužan za to – bilo da to ističe on sam ili neka/neki od njegovih pulenki/pulena; pa pogledajte vi samo taj set beznačajnih ljudi bez svojstava kojima se okružio Vučić, njihov posao je samo da slave i veličaju ime, lik i delo „velikog Vođe“. Ako se, pak, neko drzne pa iskritikuje Vučića, onda se njegova lična netrepeljivost ili mržnja prema kritičarima (a oni se po pravilu vežu za nepodobne medije ili neke inostrane centre moći) prenosi na sve njegove ljude i institucije, a propagandna mašina kreće sistematski da se razračunava sa drskim kritičarem.

Stabilokratija u Srbiji isključivo radi u interesu Vučića i ljudi koji su spremni da plate dotičnom kako bi sačuvali svoje interese. Sve ostale priče o stabilnosti ili napretku su čisto simuliranje i blebetanje u prazno, kako bi se građani održali u sopstvenoj zabludi. I što pre prestanete da verujete ovim iluzijama vlasti, tim ćete pre biti spremni da se borite protiv laži.

(Autonomija)