U današnjoj hiperprodukciji vesti, koje, uglavnom, kreiraju vlast i raznoliki politi?ki tzv. establišment okupljen oko nje, a distrubuiraju njima bliski mediji – ?esto je teško, bar za “obi?nog” gra?anina, uo?iti me?usobnu nelogi?nost ili nekompatibilnost tih informacija. Nekako smo ve? naviknuti da ne povezujemo date informacije i da se ne pitamo mnogo o njihovim me?usobnim odnosima, tako da se kroz naš vrlo tanak ili nikakav kriti?ki filter može provu?i sve i svašta. Do toga je doveo i naš savremeni, da ne kažem postmoderni na?in promišljanja, koji se zasniva na binarnom „kodu“ ili pak nedostatku sinteze izme?u teze i antiteze suprostavljenih stavova ili pak informacija u ovom slu?aju.

Stru?njaci kažu da smo naviknuti da ne povezujemo ?injenice, informacije ili stavove i da ih prihvatamo takve kakvi su bez potrebe da ih povežemo i tako stvorimo jasnu sliku o njihovom odnosu i geneologiji. A kako je došlo do ove „navike“? Pa teško je uopšte dopreti do nekog istorijskog po?etka gde bismo jasno odredili kada i kako nam se to po?elo dešavati – filozof Hegel je pojam prevazilaženja (Aufhebung) postavio upravo kao nasušnu potrebu našeg umskog mišljenja da razjasni obi?nom razumu na koji ?e na?in da reši svoje nedoumice, što je bila i osnova za uspostavljanje tzv. kriti?kog mišljenja. Karl Marks je ovo prevazilaženje video u revoluciji radni?ke klase koja ?e kona?no rešiti „dijalekti?ke“ sukobe izme?u povlaš?ene (buržuazija – vlasnici sredstava za proizvodnju – kaiptalisti) i suboordinirane klase radnika koje radi za ekonomsku elitu. Nekako je, nakon neuspelih radni?kih revolucija i pobede liberalno-tržišnog na?ina promišljanja, po?ela da jenjava potreba za pravom kritikom ili je pak establišment svesno isfabrikovao ovakvu situaciju kako bi lakše sa?uvao svoje interese i još više ih proširio/produbio – na svetski nivo.

Francuski filozof Mišel Fuko je ovu igru binarnih kodova prepoznao kao odnos mo?i, a Žak Bodrijar kao simulaciju realnih odnosa gde se simulakrumi (?inioci igre-procesa simulacije) samo reprodukuju u nove oblike binarne „logike“ bez potrebe i mogu?nosti da se ovakvo stanje prevazi?e ili pak da se uspostavi sistem realnih vrednosti. Možemo zaklju?iti da brzi protok informacija (koji se vremenom sve više ubrzavao da bi danas kulminirao uz pomo? digitalnih tehnologija i interneta) ne doprinosi i kvalitetnom kriti?kim promišljanju; naprotiv, od gomile informacija, koje nam stižu za vrlo kratko vreme, mi kriti?ki obra?ujemo vrlo malo, gotovo ništa, što otvara veliko polje mogu?nosti svekolikih manipulacija establišmenta.

Uzmimo na primer ekonomsko-propagandni program kojim nas svakodnevno bombarduju sa svih strana. Da smo malo kriti?nije raspoloženi prema toj gomili podsvesnih signala, koja ima za cilj da podstakne našu želju za kupovinom ili pak za novim zaduženjima/bankarskim kreditima, verovatno nas ne bi tako ?vrsto držali u stegama potroša?ke logike. Evo, na primer, ove reklame za potroša?ke kredite koje nude banke… Sve može! Samo do?i i uzmi keš! Nasmešene i lepe bankarske službenice dele keš šakom i kapom, a vaše je samo da do?ete i da ga pokupite. Naravno, kada do?ete u banku i podnesete zahtev za kredit, onda ?ete brzo uvideti da od lakog keša nema ništa i da morate da pružite sve mogu?e garancije banci kako bi vam omogu?ila kredit. A da ne pri?amo o tome kako ?e vam banka posle godinama skidati kožu sa le?a kamatama i raznim drugim „obavezama“, koje su u odnosu na zapadne zemlje skoro neverovatno visoke. Ovo bi se, kada dovedemo u vezu reklamu i stvarnost, moglo nazvati namernim dovo?enjem klijenta/potroša?a u zabludu, što bi moglo za sobom da povu?e i, barem, prekršajnu odgovornost.

U našem društvu ili pak javnoj svesti kao da smo prošli kroz lobotomiju kriti?kog promišljanja… Ovde može da pro?e sve, a da se posle dva dana više niko ni?ega i ne se?a ili pak ako se neko i seti, onda ?e onaj (obi?no politikanti i njihove sluge) koji je izneo neku informaciju koja je neta?na ili nekompatibilna sa stvarnoš?u ili nekim njegovim drugim izjavama – jednostavno izjaviti da to nije ta?no ili pak da je pogrešno shva?en ili izvu?en iz konteksta.

Primeri tzv. predsednika Aleksandra Vu?i?a su stvari doveli do kraja… To je školski primer cini?ne nedoslednosti koja se zapatila, jer mi kao društvo nismo u stanju da je prepoznamo i adekvatno reagujemo na to. Vu?i?eva cela karijera je sazdana od neverovatnih ideološko-politi?kih lupinga koji su mu konstatntno donosili – neverovatno zvu?i – uspehe u karijeri. Bilo da Vu?i? preti odmazdom stotine Muslimana za jednog ubijenog Srbina – kao pravi izdanak radikalske politike, bilo da zatvara ili kažnjava neposlušne medije kao ministar informisanja, danas kao premijer i predsednik, bilo da „preimenuje“ ulicu Zorana ?in?i?a u ulicu Ratka Mladi?a – ?oveka koji je optužen za najteže ratne zlo?ine, bilo da obu?e svoje „napredno“ odelo i za jedan dan postane „moderni proevropski politi?ar“ koji se zalaže za ekonomski preporod Srbije i njenih gra?ana, bilo da izigrava mekanog autokratu – što u Srbiji gra?ani, izgleda, najviše i vole, dok je u stvarnosti beskrupolozni politikant koji ?e nam, zbog svojih li?nih interesa, od života napraviti pakao… Ne moramo uopšte analizirati njegove skorašnje izjave ili postupke, koje su, by the way, cinizam do cinizma, dovoljno je samo da bacimo pogled na njegovu politi?ku karijeru – a druge profesionalne karijere i nema – i bi?e nam sve jasno, ako posedujemo i mrvu kriti?kog promišljanja.

Kažu da je glavni ?avoljev trik u tome da vas ubedi da ?avo ne postoji. Ogroman broj naših politi?ara i analiti?ara, raznih boja, a prika?enih na kasu vlasti, trudi se da zamagli ovaj pakao u kojem živimo i skrene pažnju sa potpune propasti društva i ekonomije pod Vu?i?evom vlaš?u. Ako se možete odupreti toj poplavi “informacija”, ima nade i za vaše kriti?ko mišljenje i za sve nas.

(Autonomija)