Ako je taktika vlasti da zbuni i sludi građane kako bi ovi, u panično-paranodinom strahu, ostali kod kuće za vreme izbora, onda se može reći da je vlast u potpunosti uspela u svojoj nameri. Ukoliko vam ove taktike sluđivanja izazivaju mučninu i gađenje, usled količine i sastava svekolikih nepodopština koje se spremaju u režimskim kuhinjama, a plasiraju i nude građanima preko medija koji su u službi iste te kuhinje, tada možemo reći da režimska propaganda postiže svoj cilj.

Ovaj mementum indignacije nije nimalo naivan i vlast je svesna da njegovim hipnotičkim efektom se oni pasivizirani građani koji ne učestvuju na izborima još više udaljuju od glasačkih mesta i svojih građanskih dužnosti. To je onaj čuveni stav: Svi su oni isti. Ništa mi tu ne možemo promeniti. Teško je, nakon svih loših iskustava na našoj političkoj sceni, argumentovati posle ovih poslovičnih fraza koje se često nameću kao zaključak svake političke rasprave, ali posao onih koji šire „optimizam“ je da ubede i ove pasivizirane glasače da je „čaša polupuna“, a ne „poluprazna“ i da je potrebno obratiti pažnju na one aspekte naše stvarnosti koji ulivaju nadu za promene, a ne samo kukati nad sumornom realnošću, a da to opet nisu šarene laže AV-ovske pink propagande. Gotovo nemoguća misija…

U ovoj kakofoniji glasova naše političke faune gotovo više i da se ne čuju oni koji pozivaju na razumno ponašanje i minimum dostojanstva. Svesna je vlast, više nego opozicija, da je konstantna demobilizacija onih pasivnih glasača važna koliko i mobilizacija svoje glasačke mašine i zato se koriste taktike kojima se građani održavaju u stanju depresije, melanholije i flegamtičnog odnosa prema mogućnosti da ta ista građanka ili građanin mogu nešto da promene.

Nažalost, opozicija kao da i sama učestvuje u ovom igrokazu režima pa se svojski trudi da uništi samu sebe i potpuno obesmisli svoju političku egzistenciju. Postoje neke „škole“ mišljenja koje kažu da će i ova „Bojkot opozicija“ na kraju odustati od bojkota i da će u fazonu „1 od 5 miliona“ shvatiti da joj je mesto na izborima, naročito sada kada je cenzus za ulazak u parlament sveden na svega tri posto. Navodno su neki članovi 1 od 5 miliona samo preduhitrili planove velikih mešetara iz Saveza za Srbiju koji su odlučili „na mala vrata“ da ipak izađu na izbore. Njihova taktika se svodi na to će oni sami da izađu na izbore kako bi sprečili kolebljivce u sopstvenim redovima koji bi u poslednjem trenutku odustali od bojkota i tako zabili nož u leđa ostatku šokiranog SZS.

Ako vam sve ovo izgleda potpuno sumanuto, onda dobro procenjujete situaciju, bilo da se radi o spinu onih na vlasti koji tako žele obeshrabriti opoziciju (onaj deo koji bojkotuje) i lukavo je navući na izbore ili pak da se ovde radi o nekim sumnjivim rabotama unutar redova same opozicije. Bilo kako bilo, sve to utiče na intenzitet zbunjenosti & sluđenosti građana, to jeste ide na ruku vlasti u domenu stvaranja atmosfere izbornog beznađa i akritičke flegmatičnosti.

Povratak Gorana Davidovića Firera u Srbiju, koji je bio u „dobrovoljnom“ egzilu u Italiji, a čuven je po svojim pronacističkim stavovima & akcijama zbog kojih je prekršajno odgovarao (a krivično oslobođen), samo je još jedan dodatak u ovoj opštoj papazjaniji na našoj političkoj sceni. Sam Firer je poželeo da se oproba i u politici, a ovu njegovu želju podržalo je više ultradesničarskih političkih organizacija čiji je posao da napadaju i obeshrabruju srpsku opoziciju. Ove ultradesničarske organizacije ne kriju svoj animozitet prema demokratskim vrednostima i zbog toga su našle zajednički interes sa vlašću kako bi se nametnule kao dodatno zastrašujući faktor – naročito kada se radi o onom već spomenutom demobilizirajućem uticaju. Vlasti odgovaraju ultradesničari jer tako ih lakše drže pod kontrolom, a mogu i da posluže ukoliko treba da se obave neki prljaviji poslovi koji bi mogli da iskompromituju vlast. Tako je vlast uvek na dobitku: bilo da, iz senke, koristi akcije ultradesničara za neke svoje potrebe ili se pak predstavlja kao „zaštitnik“ građana od fašističke najezde. Mada, đavo bi ga znao, možda sada Firer obuče odelo, stavi kravatu i pusti stomak kako bi i on zaigrao ulogu pravog srBskog domaćina i čuvara tradicionalnih vrednosti.

Ono što ohrabruje i daje nadu, u ovom spinovanom mraku AV-ovskog režima, jeste vrlo izvesna mogućnost da će se ovaj režim preigrati u svojim planovima, kao i da će mastermind bebastog lica konačno napraviti grešku i razočarati svog trenutnog gazdu. Ko podstiče zlo i ono najgore u ljudima mora se, jednog dana, naći licem u lice sa tim što je sam isprodukovao, a taj susret, kako nam istorija govori, nikada nije bio prijatan po vladara i njegove spinere & secikese. Građanski bojkot može postati taj faktor koji će obesmisliti laži i gadosti ove vlasti, pa joj više neće pomoći ni veštine onog, već spomenutog, mastermind-a; građanski bojkot ih može isterati na čistac gde više neće biti mraka, senki i lažnih iluzija iza kojih se vlast krije; građanski bojkot može biti naše Veliko podne kada će svi jasno spoznati da je „car go“ i da njegove obmane nemaju više nikakav uticaj na nas.

Ivo Andrić je opisao istorijske trenutke kada su carstva i imperije, koja su izgledali čvršće od zidina tvrđave, nestajali kao oblaci na nemirnom prolećnom nebu.

(Autonomija)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!