“Poruka u ovih 100 dana rada Vlade svima koji su na državnoj i narodnoj muci državnim parama stvorili svoje imperije je da se ne isplati krasti, da će kad-tad pravda doći po svoje. Siguran sam u to da ćemo u vladajućoj koaliciji i Vladi postići dogovor o najefikasnijem načinu obračuna s onima koji su zemlju razorili“, napisao je Aleksandar Cyber Vučić, potpredsednik Vlade, šef tajnih službi i ministar vojni na svom facebook nalogu.

Ministar odbrane-prvi potpredsednik Vlade-koordinator tajnih službi-predsednik SNS-a-i ko zna šta još – Aleksandar Vučić, objavio se na facebooku svečano obećavajući obračun “s onima koji su zemlju razorili”. Do pre nekoliko godina, još dok je Vučić bio žestoki “opozicionar” – SRS-ovac, tražio je Aca da se kazne lopovi i izdajnici koji potkradaju srpski narod i njegove “najbolje sinove i ‘ćeri” šalju u Hag. Sećam se dobro kako je Vučić, zajedno sa tadašnjim voždom SRS-ovaca Tomom Nikolićem, poželeo da bulevar Zorana Đinđića preimenuje u bulevar “najvećeg srpskog heroja” Ratka Mladića; sećam se, kao da je juče bilo, kako su Aca i Toma zajedno proklinjali Dačića, a Dinkića nazivali „lopovom kojem je mesto u zatvoru“. Nije to tako davno bilo, a o “praistoriji” od pre nekih deset godina ili o mračnim devedesetim da i ne pričamo, kada su Aca i Toma tražili da po kratkom postupku odustanemo od EU integracija i da pohitamo u naručje Rusiji – čuvena Tomina konstrukcija o Srbiji kao ruskoj guberniji. Šta se to promenilo kod ovih ljutih-radikalnih-nacionalista pa su postali “naprednjaci” proevropski orijentisani koji se kunu u EU i sarađuju sa dojučerašnjim smrtnim neprijateljima? Pa, odgovor na ovo pitanje je jasan svakome ko iole ima razuma ili mu je pak sećanje evoluiralo dalje od kišne gliste: vlast! SNS-ovi puleni, a nisu jedini na egzotičnoj i šarolikoj političkoj sceni Srbije, predano rade na “krečenju” prošlosti pokušavajući da nas ubede kako su oni fini momci, a ne tamo neki arhinevaljalci željni vlasti, para i moći. Toma Nikolić, u svojoj trenutnoj ulozi predsednika Srbije, ponaša se kao neki svetac iz pustinje koji se narodu objavljuje samo kada ga nadahne duh božji u borbi protiv raznoraznih đavola, dok opet sa druge strane Aca Vučić ne skida se sa tv ekrana i naslovnih strana elektronsko-štampanih medija. Naprosto je neverovatno koliko je Vučić već uspeo da pokrene afera, a kako stvari stoje to je tek početak njegovog razračunavanja sa kriminalom – čitaj obračuna sa njegovim političkim i tajkunskim protivnicima. No, svakako mu se ne može prigovoriti da ne zna šta radi, jer Aca očigledno priprema teren za veliku čistku u kojoj će mnoge političke, poslovne, policijsko-vojno-obaveštajne karijere biti okončane, a neke druge uzdignuite do neba. U stilu “meštara sviju hulja” Vučić polako ostvaruje svoj plan koji je verovatno pripremao dugo, temeljno, sa uživanjem čoveka čija je mržnja podjednako velika kao i njegova politička ambicija: first we take Manhattan, then we take Berlin, kao što je onomad pevao Leonard Cohen. Teško nama, teško nama, i opet teško nama…

A za to vreme, dok SNS-ovci preuzimaju poluge moći u svoje ruke, “opozicija” ima svojih problema… Najveća opoziciona stranka DS povukla se u „duboku ladovinu“ i tu vrši svoju reorganizaciju, a sve opet radi dobrobiti Srbije, jer ako se DS pocepa, ode nam i demokratska otadžbina. Ex-predsednik Boris Tadić, koji je izbore izgubio zbog “statističke greške”, odlučio je da on negde mora biti predsednik, pa makar to bilo i u svojstvu počasnog predsednika DS. Lukavi Đilas se nametnuo kao novi lider stranke koji ima viziju, znanje, iskustvo, a i rezultate kao gradonačelnik Beograda – i zbog svega toga Tadić mora da prepusti kormilo stranke u kojoj je nekada bio apsolutni vladar. Propast na proteklim izborima zatekla je DS, a osobito njenog vođu Borisa Tadića, potpuno nespremne. DS-ovska oligarhija jednostavno nije uzela u obzir mogućnost da mogu i da izgube vlast i zato se sada uopšte ne snalaze u ulozi opozicije. U međuvremenu, DS gubi kredibilitet kod građana dok SNS-ovcima popularnost raste, a pri tome DS-ovci ništa ne rade da povrate poverenje građana u demokratske snage, naprotiv sve čine da ugase i ono malo vatre i nade što je ostalo kod građanstva. DS se ponaša vrlo neodgovorno prema građanima koji su glasali za njih, jer umesto da se bore sa SNS-om i ne dozvole im da na lokalu preuzimaju vlast, oni se bave unutarstrančkim problemima koji ne trebaju da se tiču građana. Sve to priziva bolne uspomene na devedesete godine kada je srpska opozicija radila sve što je u njenoj moći da ostane razjedinjena. Bez obzira na to što je narod bio gladan, siromašan, sluđen ratovima i sankcijama, naša opozicija se tada više bavila oko toga da li će njen zajednički vođa biti “ovaj” ili “onaj” nego što se borila protiv režima Slobodana Miloševića. Verovatno bi i Slobina karijera kraće trajala da je opozicija bila solidarnija, a opet da se Srbiji nije desio “Otpor”, ko zna da li bi i kada opozicioni lideri došli do konsenzusa.

I šta sad? Hoćemo li čekati da se “zver” razgoropadi, pa nas sve zatvori u tor kao ovce pred klanje? Da li ste spremni da prođete kroz pakao još jedanput? Ja nisam, kao što verujem da nije većina građana koja se seća šta su sve ove novo-stare aždaje u stanju da učine. Drage Vojvođanke i dragi Vojvođani, da li treba još nešto da vam napominjem?!

(Autonomija)