„Fašizam dolazi kao prijatelj, vraća nam čast, ispunjava nas ponosom, štiti naš dom, nudi nam posao, čisti ulice, podseća nas na nekadašnju veličinu.“
(Michael Rosen)

Baš kako pesma kaže: „Fašizam dolazi kao prijatelj“… Ako bismo sagledali poslednjih tridesetak godina života u Srbiji, zar vam ove gore nevadene reči pesnika o fašizmu ne bi delovale bliske i poznato? Zar nije propaganda ancien regime iz devedesetih, a bogami i ovih današnjih vlastodržaca, upravo bazirana na „prijateljstvu“ vlasti sa „narodom“? Kada slušate AV-a, njemu su uvek puna usta naroda kojeg jedino on razume, voli i ceni, a i ume da mu se obrati, zatraži njegovu pomoć, a i da ga izgrdi i iskritikuje kada ne prepozna volju i želje neprikosnovenog vođe.

AV je prijatelj naroda, njegov izbavitelj, ali i onaj ko zna da taj narod sluša, da čuje i ono što drugi ne mogu i ne umeju, jer on oseća kako živi i diše narodno „biće“… Zato AV, kada govori o Kosovu, na primer, on razgovara sa narodom i samo njemu ispostavlja račune, jer zna da ga njegov narod razume, pa makar mu vođa morao preneti i neke gorke istine kada je kolevka srpskog naroda i države u pitanju. Sigurno se pitate, ako spadate u red građana koji ipak poseduje neku samosvest i građansku odgovornost, sa kime to AV razgovara kada zapadne u onu čudno ekstatično-mistično stanje, pa izgleda kao da se svađa sa samim sobom ili pak sa nekim zamišljenim i samo njemu znanim neprijateljem – ne, varate se, AV tada razgovara sa svojim prijateljem-narodom, a vi kao tzv. građanin-opasnih-namera-po-vlast-i narod , ne možete da razumete to mitsko jedinstvo i prarazumevanje. Nažalost, vi ste svojim građanskim common sensom upropastili ovaj osećaj „prapripadnosti“, i zato i ne možete da shvatite dubine odnosa između vođe i naroda.

Pesma nam kaže: „Fašizam dolazi kao prijatelj, vraća nam čast, ispunjava nas ponosom, štiti naš dom“… Ako prihvatate da je vlast-vođa vaš „dobar drugar“, onda ste u vrlo bliskom odnosu sa njim-njom, i doživljavate je kao nekog ko vas štiti, ali i ispunjava ponosom jer se nalazite na istoj talasnoj dužin sa vođom, zajedno sa hiljadama ljudi koji pripadaju narodnoj masi, i osećate njegovu dušu i možete da naslutite njegove potrebe. Možda ste siromašni ili vam je plata mala, ali ste zato ponosni na svog vođu i na svoj narod, i ne biste ga menjali za sva blaga i čuda sa Zapada… No, biti ispunjen ponosom ne znači baš uvek dobru vest jer ponekad ovaj ponos podrazumeva i testiranje vaše lične podobnosti – na primer, ako vlast&vođa izraze simpatije za ratne zločince ili pak podrže iste u razmeri jedan na prema sto, recimo, vi ste onda dužni da učinite isto, ne pitajući se o krivici ili nekoj dosadnoj i suviše ličnoj savesti, već ćete lepo prihvatiti „strašnu tajnu“ kao konstitutivnu za učvršćivanje i vašeg ličnog odnosa sa vođom.

Zato vam on, AV, vraća i čast i štiti vaš dom od nepravednih i teških misli koje bi vam mogle nauditi i zauvek vas odvojiti od doma i naroda. Ako vidite na televiziji neke momke kako protestuju ispred „šiptarske pekare“, na primer, i traže pravdu za Kosovu, ko ste vi da se pitate oko smisla ili pak moralne opravdanosti ovakvog protesta, nego da lepo prihvatite reči ministra unutrašnjeg koji je kristalno jasno objasnio da ni jedno staklo nije razbijeno, da niko nije povređen i da jedino fašisti iz opozicije mogu da požele nasilje i uništavanje imovine ili, ne daj bože, fizičku povredu ljudi. To što su se neki momci okupili pred pekarom, čiji je vlasnik „šiptar“, pa mu tamo lepili neke stikere po automobilu ili pak stavljali svinjske glave na haubu, ne znači da mu ti isti momci žele neko zlo, naprotiv, to oni rade za njegovo dobro, kako bi razumeo volju vođe&narodnog bića.

Pesma nam kaže: „Fašizam dolazi kao prijatelj, vraća nam čast, ispunjava nas ponosom, štiti naš dom, nudi nam posao, čisti ulice, podseća nas na nekadašnju veličinu“. Ako smo kod nuđenja posla, onda boljeg ponuđača od vođe nema: Hoćete posao na dnevnom nivou gde ćete zaradite hiljadu-dve i dobiti sendvič – nema problema, dođite na miting partije, imate i prevoz i zagarantovanu zabavu; hoćete nešto na duži period – učlanite se u partiju i posao je zagarantovan; hoćete stalan posao – aktivirajte se kao političar i propovedajte u čast i slavu velikog vođe, i nema problema.

Pazite sad, vlast će očistiti i ulice, ma za jednu kristalno-jasnu noć, ako treba, nemajte sumnje u to, ali ipak budite strpljivi, jer treba malo više vremena kako bi se narodno biće naviklo na nemile scene koje ovo čišćenje podrazumeva. A ako se sada građansko-snobovski pitate čemu sve to, onda vam sleduje tipično narodski odgovor: Da nas podseća na nekadašnju veličinu! Ko pamti devedesete godine prošlog veka, zna dobro šta te veličina znači, kao i ponos narodski koji nije mogao da se slomi ni sankcijama, a kamoli bombama i sličnim tricama. A kada krenemo dalje u prošlost, pa to je samo veličina do veličine: Drugi svetski rat, pa odmah i Prvi svetski, pa Balkanski ratovi, pa petstogodišnji rat sa Turcima… A Kosovo!? A car Lazar!? Sve to živi u narodnom sećanju i „podseća nas na nekadašnju veličinu“ – kako je to lepo ispevao pesnik.

(Autonomija; naslovna foto: Berlin, Große Hamburger Straße, Denkmal für die jüdischen – Flickr)