BEOGRAD, 14. novembar 2014, (Njuz) – Srpski fudbalski reprezentativci složni su u oceni da je najveći njihov adut pred večerašnji duel sa Danskom u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo činjenica da igraju pred praznim stadionom. Prema njihovim rečima, prazne tribine mogle bi slobodno da se nazovu njihovim dvanaestim igračem.
Eto, ni pored iznesenog „entuzijazma“ ekipe iz Njuza, prazne tribine nisu pomogle srpskim fudbalerima i oni su neslavno izgubili od reprezentacije Danske, a holandski trener Advokat je podneo ostavku… Sjajna ironija i zdravi cinizam Njuz.neta često se gorko preklapaju sa našom stvarnošću i zato mi je ovo njihovo pozivanje na prazne tribine koliko je smešno, toliko i surovo-stvarno. Ono što se događa sa fudbalom u Srbiji dugo je već slika i prilika stanja u državi, a to dosta govori kako o vlasti i njenim „pratećim pojavama“ tako i o onome što se naziva glas javnosti, koji bi se još mogao nazvati glas „gluvih telefona“ (popularna dečija igra – barem nekada bila) ili pak „huk praznih tribina“…
Ne može nama sa ovakvom političkom elitom da se desi ništa dobro, a i ako bi se nekim čudom desilo, sigurno bi se našao neko od viđenijih somova iz ovdašnje politikantske bare da to odmah zaustavi ili pokvari po kratkom postupku. Tako je i u fudbalu… Uvek isto: nerealna i na ničemu zasnovana očekivanja srpske sportske javnosti od „naših“ fudbalera koji se u reprezantaciji ponašaju kao da su došli na robiju, a pre toga su bili na „pripremama“ na Golom otoku; blamaža na utakmicama: što rezultatska, a što ona (češća) navijačka; ako i prođemo kvlaifikacije za evropsko ili svetsko prvenstvo redovno ne napravimo apsolutno ništa itd. itsl, svi to dobro znamo. Mada, kao i sa političarima, uvek kada pomislite da smo dotakli dno i da dalje ne može, desi se još luđi ili nemiliji incident koji iskreiraju naši maštoviti navijači ili pak igrači ili treneri ili svi zajedno. Mislim stvarno… Dokle ljudi? Čemu više toliko blamiranje?
Hajmo lepo da proglasimo fudbalsko-reprezentativni moratorijum i da se isključimo iz svih „redovnih aktivnosti“ dok malo ne popravimo situaciju u FSS za početak; dok se malo ne profiltrira kasta večitih vladara i njihovih naslednika; dok ne dođu neke nove i mlađe generacije koje će možda pokrenu stvar sa mrtve tačke (mada me strah kada vidim te „mlađe“). Hajde malo da se pročiste kadrovi kako među fudbalskim „stručnjacima“ i igračima, tako i među navijačima i njihovim vođama, jer oni su razlog što se fudbal igra pred praznim tribinama, bilo iz razloga što više normalan svet neće da ide na utakmice ili pak što je i bolje da su i prazne nego da na njima divljaju razni delikventni elementi. Hajde neka budu stvarno tribine prazne neko vreme dok se konačno nešto ne promeni – možda je to način da prazne tribine doista postanu dvanesti igrač i svojim mukom dozovu pameti one kojima je stalo do fudbala, sporta i zdravog razuma uopšte. Trenutno stanje podseća na onu anegdotu sa našim bokserom koji je nakon meča, onako „grogi“ od silnih udaraca, izjavio da je publika bila njegov dvanaesti igrač…
Ne verujem ljudima koji kažu da ih politika ne zanima već samo sport… Pa to ne ide jedno bez drugoga, osobito u Srbiji. Ako samo obratite pažnju na činjenicu da su najveći fudbalski (i ne samo fudbalski) klubovi u vlasništu političkih stranaka i njihovih sponzora-tajkuna i da oni svi zajedno brinu samo kako će da uzmu neku kintu ili pak ubace nekog „svog“ u upravu tima, onda vam je već na prvi pogled jasno da su politika i fudbal, na primer, u bliskim odnosima. Zato mi se domaći klupsko-ligaški fudbal smučio još pre dvadesetak godina kada je imao pretenziju da bude jugoslavenski, i od tada još samo ponekad pogledam poneku utakmicu reprezentacije i to zato kako bih se uverio koliko je to apsurdno.
Nemojte da mislite da sam protivnik sporta ili pak fudbala… Ne, naprotiv, volim fudbal, osobito cenim englesku Premijer ligu, a moj omiljeni tim je Liverpul. Nisam neki zagriženi navijač, ali se iskreno radujem ili tugujem kada moj tim izgubi. Volim kada navijači pevaju himnu Liverpula You Never Walk Alone i svaki put se naježim od milja i ponosa. Pričao mi prijatelj, takođe navijač Liverpula, da je letos gledao prijateljski meč između Seltika i Liverpula i da mu je srce bilo puno kada je celi stadion zapevao You Never Walk Alone jer im je to zajednička himna. Često zamišljam kako bi bilo lepo da živim u Liverpulu i da vikendom odem na meč, da sa drugarima popijem koje pivo i da zajedno navijamo za svoj tim, bez nasilja, mržnje i loših vibracija. Verujem da ću bar jednom u životu otići do Engleske i pogledati Liverpul na Enfildu, pa nek bude što biti mora. A dotle Srbija i „…život bez smisla“. Voleo bih da je drugačije, ali nije; voleo bih da sam „dvanaesti igrač“, ali nisam.
(Autonomija)