Nakon izjave patrijarha Porfirija da je razočaran malim brojem đaka koji pohađaju versku nastavu – sekularna & građanska Srbija je ostala u šoku, mada, ruku na srce, danas ta tzv. druga (demokratska) Srbija jedva i da postoji , tako da ovaj šok i ne znači mnogo većini građana ove zemlje.

Patrijarh je razočaran školskim strukurama upravljanja (direktorima) jer se oni, navodno, većinom, bave namernom opstrukcijom verske nastave, a to rade kako bi dali više prostora tzv. građanskom vaspitanju. Ukoliko ste iole upućeni u današnje standarde školovanja, osnovnog i srednjoškolskog, onda znate da je patrijarh Porfirije izjavio potpunu neistinu jer situacija u školama je apsolutno drugačija. Ministarstvo prosvete se ogradilo od bilo kakve odgovornosti i diplomatski izjavilo da je verska nastava, kao i građansko vaspitanje, izborni predmet i da niko ne može uticati na đake ili pak roditelje da slobodnom voljom odluče za koji će obavezno-izborni predmet da se odluče.

Lično iskustvo mi govori potpuno suprotno od odnog što patrijarh tvrdi, što znači da su škole, i to najviše zbog direktora, više otvorene prema verskom habitusu kao i da se pravoslavna vera favorizuje iznad ostalih konfesija. Škole slave svoju slavu Svetog Savu ne pitajući se kako to utiče na đake i roditelje koji nisu pravoslavno orijentisani ili su pak ateisti. Dositej Obradović više nije „ikona“ našeg obrazovanja jer on predstavlja moderno-prosvetiteljske ideje koje su u koliziji sa našim tradicionalnim vrednostima. I danas kada pitate đake ko je naš prvi prosvetitelj, oni će spremno odgovoriti: Sv. Sava.

Dositej Obradović je bio reformator i neko ko je doneo nove ideje u Srbiju što i u našem savremenom dobu mnogima smeta jer je tako narušio kanonsku vrednost svetosavlja. No, sve to nije počelo da se događa juče, a škole su samo ogledalo sistema koji je favorizovao nacional-klerikalnu politiku pa je ona nešto što se danas podrazumeva kao posledica višedecenijske propagande. Nama se desila svojevrsna konzervacija nasuprot prosvetiteljskog duha koji označava implementaciju moderno-građanskih ideja – a jedna od osnovnih je odvajanje crkve od države. Napredovanje konzervativizma se takođe nije desilo u poslednje vreme, već je ova tendencija izražena još nakon pada ondašnje Jugoslavije, a i pre raspada se verski i politički konzervativizam osetio kao talas „novih“ ideja.

Još tamo osamdesetih godina prošlog veka, bilo je moderno biti ne-moderan, to jeste konzervativan. Najedanput je nacionalno pitanje, kao i versko opredeljenje, postalo pitanje broj jedan od kojeg je zavisila egzistencija celog naroda… U Hrvatskoj su kukali nad svojom sudbinom pod srpko-pravoslavnim „jarmom“; u Srbiji su lamentirali nad tragičnom sudbinom naroda koji je indoktrinisan i ponižavan od strane komunista; u BiH su se i Hrvati i Srbi smatrali ugroženim po nacional-verskom pitanju jer se nisu osećali bezbedno van svojih nacional-matica, dok su Muslimani bili u strahu i od jednih i od drugih jer su znali da borba drugih naroda za „maticu“ za njih znači katastrofu. Znamo kako se to završilo u devedesetim i kuda nas je odvela politika nacionalne i verske isključivosti, ali nismo, po svemu sudeći, ništa naučili iz krvavih balkanskih sukoba jer ono što je bila suština i spiritus movens ondašnjih ratova i danas dominira kao jedini (pravi) način egzistencije država na „brdovitom Balkanu“.

Škola i obrazovanje, nažalost, nisu spašene od ove vrste indoktrinacije, naprotiv one su postale rasadnik nacional-klerikalnih ideja. Sećate se incidenta sa progonom teorije evolucije iz udžbenika biologije jer se nekim tadašnjim političkim moćnicima nije svidela ideja „da su postali od majmuna“ – kako su se tada slikovito izražavali. Na prvom mestu, kod predstavnika domaće-kreacionističke teorije, važio je religiozni argument da je čoveka stvorio bog onakvog kakav jeste i danas, a na kraju, da bi smirili uznemirene duhove javnosti, rekli su da je teorija evolucije samo još jedna teorija i da samim time ne mora da ima dominantno mesto u udžbencima. Udžbenici istorije počeli su da plasiraju đacima, u najmanju ruku, čudne i često van-konteksta-istine istorijske podatke o događajima iz Drugog svetskog rata gde su kolaboracionisti sa fašistima i nacistima proglašavani za „prave“ borce i branioce (četnici) dok su oni koji su se nekada stvarno borili (partizani) protiv gore navedenih proglašeni „narodnim izdajnicima“ i mrziteljima sopstvenog naciona. I tako je naše obrazovanje sve više tonulo (i tone) u močvaru domaćih konzervativnih ideja koje su podgrevane nacionalnim i verskim mitovima.

Nažalost, ovaj duh konzervativizma dominira sadašnjim svetom, tako da Srbija, bez obzira na svoja originalna tumačenja, nije baš mnogo mimo sveta kako inače ume biti… Razni trampoidi i putinoidi dominiraju svetom i žele ga vratiti u predmoderno stanje ili ga pak uništiti sa svim njegovim modernim idejama. Po ovakvom viđenju stvari AV predstavlja tipično dete konzervativnog duha, doduše naprednjački devijantno i zalutalo dete u besmislenom paroksizmu egoizma, ali po mnogo čemu odgovara opisu savremenog autoritarnog tipa.

Kao i u svetu, tako i kod nas konzervativizam nije ništa drugo nego maska iza koje se krije nekolicina moćnika koji bi da vladaju celim svetom. Po istorijskom pravilu – što su ideje konzervativnije (tipa fašizam), to su izraženiji interesi uske grupe ljudi koji nemaju granice u sopstvenoj želji za dominacijom i pri tome ruše sva do tada uspostavljena demokratska pravila. Ali postoji još jedno istorijsko pravilo kao direktan odgovor na jačanje konzervativizma – svet se menja bez obzira na njegove konzervatore! A da li ćemo mi biti akteri ovog menjanja, to zavisi isključivo od nas.

(Autonomija)