Ima tišina… Ima onih jezivih od kojih vam se cepa utroba od iščekivanja, a ima i onih lepih kada osetite da se mir najedanput uselio u ovaj poludeli svet – pa ste makar i na sekund osetili blaženstvo i spokoj. Ima tišina koje su neprevodive i duboke, a ima i onih iz kojih vam se smeše nečije oči.

Selimović je napisao Tišine, Sajmon i Garfankl je opevali u pesmi Zvuk tišine, a snimljen je i film prema istoimenom romanu Kada jaganci utihnu. Tišina je bitna jer nam daje mogućnost da se skoncentrišemo, restartujemo, ponovo povežemo i sredimo misli. Volimo mir i tišinu koji vladaju u prirodi nasuprot gradske buke i haosa…

I u politici postoji tišina, i to ona, nama dobro znana, predizborna, koja stupa na snagu neposredno pred sam izborni čin. Ali da li ste nekada čuli za parlamentarnu tišinu? E to je jedan politički fenomen koji je smišljen u Srbiji, a smislila je trenutna vlast sa jednim jedinim ciljem – kako bi se izbegla mogućnost bilo kakvog uznemiravanja, od bezobrazne opozicije, do samih predsedničkih izbora.

Na prvom prolećnom zasedanju, posle uobičajene pompe uz crveni tepih, gardiste i himnu, predsednica skupštine Maja Gojković je proglasila pauzu zbog konsultacija vladajućih partija sa svojim šefovima. Pa šta se koji đavo radili do sada – klicali Vučiću i plašili Srbiju Jankovićem ili Jeremićem, kako bi što bolje pripremili teren za izbore? Nešto mi je predsednica Maja delovala konfuzno dok je čitala obaveštenje o konsultacijama i pauzi do daljnjeg, kao da joj je bilo malo neprijatno (možda je čak i to moguće?), ali eto neka se poslanici i građani strpe, biće sednica, uskoro…

Stalno sumnjičava opozicija je odmah počela da širi famu o mogućnosti da će skupština početi sa radom tek nakon izbora i da je ovo uvod u „vanredno stanje“, dok su neki situaciju poistovećivali sa „državnim udarom“. Situaciju je „smirio“ SNS-ovac ex-radikal (kao što nekada beše i Maja, a bogami i Vučić) Aleksandar Martinović, koji je uvek tu da ispred stranke, kao mitski pas Kerber, napada, ujeda ili pak samo laje na drsku opoziciju koja se usuđuje da pita o odlukama samog vrha vlasti, to jeste Aleksandra Vučića.

Kaže Martinović da predsednica skupštine ima pravo da proglasi pauzu, a da će sednice biti čim dotična zakaže istu… A da opozicija nema pravo da se žali, jer dok su oni vladali sednica, gotovo i nije da bilo, a sada se zna red, rad, disciplina i odanost jednom i jedinom Vođi, koji zna šta je najbolje za Srbiju. Nije prošlo dugo, a objavi nam se Maja Gojković, ponovo-obučena u kostim koji kao da je napravljen od materijala za džakove a optočen „dragim kamenjem“. (Ko je to video onda zna o čemo pišem jer je zaista teško, ovako ad hoc, i vizualizovati taj prizor, a kamoli ga opisati.) Verovatno je ovaj njen kostim trebalo da simbolično prikaže trnovit i težak put do zvezda: grubi materijal za pravljenje džakova, a potom dolazak do samog vrha i preuzimanje vlasti što simbolizira drago kamenje. Samo tako mogu razumeti potrebu predsednice skupštine da obuče odeću koja, pored ovog simboličnog udela, može poslužiti još samo kao modni detalj strašila za ptice.

Usudili se novinari da pitaju njegovu preuzvišenosti premijera Aleksandra Vučića: zašto je proglašena pauza u skupštini? I o kakvim je konsultacijama reč? Na ovu drsku provokaciju novinara premijer je odgovorio lakonski, u svom dobro poznatom šeretsko-mangupskom stilu: Nemam pojma, ja sam taj dan išao kod tetke da joj odnesem lek… Već na ivici da izgube razum od straha novinari su se ipak usudili da upitaju premijera: kako to da šef stranke nije konsultovan, to jeste nije bio na konsultacijama. A onda se premijer prikazao u svom pravom svetlu i počeo da kudi novinare kako samo on to ume: pa šta vi znate? jeste došli da provocirate? pa šta ako sam šef, nisam sveznajući? dokle ćete više da me provocirate?

I tako, ponovo je ispalo da premijer, a i predsednički kandidat, a bogami i koordinator tajnih službi ispituje novinare, a ne oni njega. Povukli se prestravljeni novinari, jedva živi, sa konferencije, a premijer & predsednički kandidat je, ponosan na sebe, otišao da obavlja svoje radne zadatke, jer on nema mnogo vremena, a posebno ga nema za drska zvocala koja sebe nazivaju novinarima.

Nakon svega, predsednica skupštine je priznala da je parlamentarna tišina proglašena iz demokratskih razloga kako se ne bi narušavao integritet skupštine, te kako se ne bi nekim poslanicima i strankama dozvolilo da prave haos i nered na budućoj-zamišljenoj sednici. A, by the way, opozicija i ne zna ništa drugo nego da pravi haos, te se predsednica jako plaši da nakon sigurne izborne pobede A. Vučića ne dođe do nereda koji bi, naravno, predvodili opozicioni prvaci. Milošević je, setimo se, one koji su bili protiv njega nazivao “snagama haosa i bezumlja”.

Zabrinutost Maje Gojković je podelio i Aleksandar Martinović, koji je siguran da će opozicija predvođena Jankovićem, Jeremićem i ostalim da izaziva nerede i na taj način će pokušati da spreči pobedu A. Vučića, što im neće dopustiti srpski narod&građani koji će glasati za A. Vučića. O tome, o silama haosa i bezumlja inače već danima piše ono što se prodaje na trafikama a nisu novine već – Informer, Kurir i Srpski telegraf.

I tako je započela predsednička kampanja A. Vučića, utišavanjem parlamenta do daljnjeg, to jeste do završetka izbora i pobede sadašnjeg premijera.

A ja vam kažem, dobri moji, osluškujte ovu parlamentarnu tišinu i neka vaš glas označi njen kraj – da je više nikada ne bude…

(Autonomija, foto: www.pixabay.com)