BEOGRAD, 29. januar 2015, (Njuz) – Srpska napredna stranka (SNS) saopštila je jutros da institucija zaštitnika građana i nije baš neophodna s obzirom na to da premijer Srbije Aleksandar Vučić 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, 365 dana u godini “štiti apsolutno svakog građanina ove zemlje”.
Srbija se promenila drastično i ponovo srlja u totalitarizam devedesetih kada smo sopstveni civilizacijski nivo spustili gotovo do dna… Današnja situacija je izmešana, kao špricer, restlovima devedesetih, koje AV predano krije videći sebe kao novog mesiju, i originalnih pojava koje ne razumemo ali ih zato prihvatamo kao svakodnevnicu. AV nije samo demagog koji je osvojio “srca miliona” u Srbiji već je i tipičan čovek “novog doba”, a svoju harizmu on gradi na identifikaciji prosečnih građanki/građana sa njegovom realnom i simboličnom ličnošću. Kategorija prosečnih građana ne nosi ništa uvredljivo ili omalovažavajuće u sebi nego predstavlja omer stvari i događaja koji nam se dešavaju poslednjih godina; prosečan građanin je, u neku ruku, i idealno tipski jer ona/on je ono što je postala/postao kroz ove godine promena koje su nam donele nove/stare političke elite. Prosečan (tipski) građanin je odraz lika iz “reformskog ogledala” koji drži AV sa svojim pulenima, a koliko nam se sviđa taj lik iz ogledala, pitanje je koje moramo postaviti sebi kako bismo mogli da kreiramo svoju egzistenciju u budućnosti i kako bi imali sliku onoga što bismo želeli da menjamo, a toga ima stvarno puno…
Devedestih godina prošlog veka smo imali režim koji se zavadio sa celim svetom i koji je na kraju i srušen jer je izgubio veze sa realnošću i sa novim društvenim okolnotima, a ovaj današnji režim je vrlo komunikativan sa ostatkom sveta, štaviše u dobrim je odnosima sa nekada tako mrskim “zapadom”, a i sa istokom (Rusija, Kina) gaji dobre odnose. Nekada je društvo bilo jasno polarizovano između onih koji podržavaju režim ili su blagonakloni prema njemu zbog “nepravednih i ničim izazvanih sankcija” zapadnih zemalja koje smo trpeli u to vreme, a druga strana društva je direktno optuživala tadašnji režim za sankcije i katastrofalnu ekonomsku situaciju u zemlji. Danas ove polarizacije gotovo da nema i to je verovatno najporazniji deo tužne istorije razvoja našeg modernog društva. Politička opozicija je maltene zbrisana sa javne scene i kao da je tu samo da bi bila izuzetak koji potvrđuje pravilo (Svi smo mi AV) ili je pak “neophodan” dekor kako bi AV imao neku protivtežu. Nekada, tamo devedesetih, zezali su opoziciju, kada je pravila tzv. vladu u senci, da je javnost ne vidi u senci već kao “vladu u hladu”, jer je bila sklona trulim kompromisima sa vlašću, a ova današnja opozicija teško da može i ovaj “hlad” da dosegne… Ali, ne možemo samo optuživati političke stranke-opoziciju zbog njihove neorganizovanosti i dezorijentisanosti već moramo i upitati sebe koga mi to podržavamo i zašto ćutimo na sve jasnije totalitarne apetite AV-a i njegove ekipe. Jesmo li se to mi pomirili sa činjenicom da AV-ovci preuzimaju sve segmente našeg društvenog života ili smo pak samo razočarani pa zato ne činimo ništa? Mislim da je mikstura ova dva “defetizma” uzrok današnje apatije i pasivnosti prosečnih građana. Ova sadašnja vlast nije došla na “talasima entuzijazma” već usled akutne depresije većine u društvu, a antidepresivne mere AV-ovaca ne daju nikakve rezultate sem što ovu depresiju čine još dubljom i bolnijom. Devedesetih su građani verovali da postoji svetlo na kraju tunela i da ćemo, kada pobedimo Slobin režim, konačno početi da živimo kao ljudi, dok danas više ni u ništa ne verujemo, a AV samo koristi našu depresivnu inertnost. Ako je nekada naš “odraz u ogledalu” bio onako dorijangrejovski besan i nakazan od preživelog zla i muke, danas nam je taj odraz tužan, bled, nestvaran kao duh… Gledamo očima koje više ne poznaju nadu i ne očekujemo ništa.
Tipičan primer naše sveopšte blaziranosti i apatije su skorašnji napadi vlasti na Sašu Jankovića – zaštitnika građana. Pred našim očima su ovog čoveka medijski čerečili i ismejavali, a javnost (mi) je ćutala ili pak okretala glavu od nemilog prizora. Arogantna vlast u vidu ministra vojnog, VBA, ministra policijskog i ostalih danima su orkestrirano omalovažavali instituciju zaštitnika građana i na taj način svima nama pljuvali u lice, a šta je bio naš odgovor: tišina ili retki izrazi revolta preko glanogovornika političke opozicije, medija i NVO-a – a sve se to može na prste jedne ruke prebrojati. Ovo što su radili zaštitniku građana kao da su radili svima nama, jer on postavlja pitanja u ime svih građana, a ne radi svojih nekih ličnih interesa i zbog toga nam je Saša Janković bitan, kao predstvnik nezavisne institucije koja kontroliše vlast. I što ih više iritira, to znači da bolje radi svoj posao za nas. Pa poslušajte vi samo argumente vlasti u ovoj poslednjoj aferi sa AV-ovim bratom i misterioznim “Kobrama” ili pak ukazivanje na moguće prisluškivanje određenih ljudi i struktura od strane VBA. Vlast ni na jedno pitanje nije odgovorila sem što je pričala o “uvređenoj časti” oficira, ugroženim “porodičnim vrednostima”, previsokoj plati zaštitnika građana i ceo ovaj slučaj je podsećao na proces osuđivanja “izdajnika Rajha”, nakon neuspelog atentata na Hitlera, kada su mnogi nevini ljudi bili udavljeni klavirskim žicama – omiljenim “oružjem” Hitlerove tajne policije. (Svaka veza AV-a sa Hitlerom je slučajna i samo je plod mašte defetistički-neuravnotežnog i neuračunljivog autora.) No, razlika je u tome što je atentata tada realno bilo, a atentat na AV-a tek treba da se desi, kako su se složili svi pravoverni SNS-ovci, i Saša Janković je jedan od potstrekača na ubistvo, a vrlo verovatno i blisko vezan sa organizatorima budućeg atentata, te stoga i zaslužuje mnogo gore osude od moralne.
Opet sam uhvatio sebe kako “mračim” i širim defetizam među i onako sluđenim i obeshrabrenim građanima… Krivo mi zbog toga. Zato vam predlažem da se što pre trgnemo, udarimo sebi, ako treba, i par šamara da se dozovemo pameti, a onda se okrenemo od svoje slike u ogledalu i hrabro pogledamo AV-a i bratiju u oči. Verujte da će i to biti sasvim dovoljno jer nisu oni tako hrabri kako se predstavljaju niti su tako omiljeni kakvi bi želeli biti kod građana. Trgnite se ljudi ili ćemo završiti kao glavni junak 1984: Zavolećemo Velikog brata! Šta predlažem? E ovako: izađimo svi na crtu AV-u & Co i podržimo zaštitnika građana – za početak, a za dalje ćemo već videti… Novi izbori? Kupanje na Terazijskoj česmi? Šetnja? Šta god, samo nemojte ćutati… Budite slobodni građani, a ne podanici režima! Izvin’te me, ali ja ne znam ništa konkretnije da vam predložim…
(Autonomija)