Nedavno se u Zrenjaninu desio jedan čudan i bizaran događaj. Grad je lokalnom preferans klubu iz Elemira dodelio 300 hiljada dinara, a razlog za ovako izdašnu „donaciju“ je organizacija turnira u ovoj kartaškoj igri. Kako je objasnio jedan od čelnika spomenutog kluba, trista hiljada dinara je bilo neophodno za organizaciju turnira, što podrazumeva nemali trošak, a jedna od najskupljih stavki su karte za igranje kojih treba kupiti mnogo, jer takmičari tokom igre menjaju karte više puta. Tu su još i troškovi smeštaja igrača, hrana, piće i sl.

Predstavnici lokalnog šahovskog kluba rekli su da oni o ovoj svoti novca, za svoj klub, mogu samo da sanjaju i da toliko ne dobiju ni za godinu dana, a kamoli za organizaciju turnira. Koliko zrenjanska vlast ceni i voli ovu igru govori nam i podatak da je spomenuti novac dodelila preferans klubu iz Elemira preko konkursa za raspodelu sredstava iz oblasti nauke i obrazovanja. Šta se čudite? Sam je predsednik komisije, koja dodeljuje sredstva na konkursu, rekao da je u pitanju igra koja razvija pažnju, trenira koncentraciju i propagira fer-plej.

Inače, prvobitno je preferans klubu dodeljeno 400 hiljada dinara – toliko su bili oduševljeni članovi komisije koji su, by the way, i članovi ovog kluba i pasionirani igrači preferansa – mada je klub tražio „samo“ 300 hiljada komisija je odlučila da ih „časti“ sa još 100 hiljada, ali kada su se ove informacije i cifre pojavile u javnosti, ipak se komisija predomislila i, na svoju veliku žalost, morala je da povuče tih 100 hiljada i isplati samo ono što je klub prvobitno tražio. Nažalost javnost, to jest građani Zrenjanina a i šire, nisu razumeli koje su dobrobiti kartaške igre preferans, pa je zbog toga turnir „trpeo“ ali šta da se radi kada su građani neuki i ne shvataju šta preferans znači za nauku i obrazovanje.

U Krležinom romanu Zastave, glavni akter – mladi intelektualac i revolucionar Emericki – čudi se i zgražava nad činjenicom da njegov prijatelj otvara kartašnicu (kockarnicu) u Budimpešti, i to uoči Prvog svetskog rata. Dok se mladi Emericki trudi i bori da svoju zemlju (Hrvatsku) otrgne od mađarske kolonijalne politike, dotle se pojedinci, kao njegov prijatelj, bogate otvarajući kockarnice ili bordele. Kasnije će Emericki završiti na frontu i ko zna šta bi se desilo sa njim da ga nije upravo taj prijatelj, svojim novcem i uticajem, izvukao sa ratišta i tako mu, verovatno, spasao život. I razumeo je, videvši užase rata, kako je bezdušna i hazarderska priroda vlasti uvezane sa kolonijalnim i domaćim kapitalom i da ga je samo dobra volja, a možda i čista sreća, njegovog prijatelja/biznismena spasila od propasti.

Kockanje sa novcem, ali i sa životima ljudi jeste ta hazarderska priroda vlasti protiv koje se bori heroj Krležinog romana Zastave; vlasti koja je u stanju da opljačka svoje građane, a potom i da ih pošalje na front da ginu radi „viših“ imperijalnih ciljeva; vlasti koja misli samo na sebe i svoje interese koji su, opet, usko vezani sa interesima bogatih biznismena i trgovaca ljudskom nesrećom. I to nije samo literatura, zar ne? Davno je Krleža napisao ovaj roman i opisao događaje koji su se desili pre jednog veka, ali vidimo da se struktura i psihologija vlasti nije mnogo promenila do danas, naročito ne na ovim našim eks-jugoslovenskim prostorima, a to se posebno dobro vidi na primeru Srbije i njene sadašnje vladajuće nomenklature.

Za Zrenajninke i Zrenjanince kažu, posle ove ujdurme sa turnirom u preferansu, da su oni bili „četvrti“ igrač u ovoj naučno-obrazovnoj kartaškoj igri… Ako igrate preferans, onda znate da se uvek igraju tri igrača i da četvrti mora da čeka deljenje kako bi i on zaigrao, a onaj koji deli onda pauzira. No, ispostavilo se da su građani Zrenjanina trebali samo da uplate sredstva za turnir, a da se ne zamaraju sa samom igrom, dok su pravi igrači oni koji vode lokalnu politiku i raspoređuju novce koje dobijaju od građana. Sami građani svakako ne bi umeli da upravljaju sa svim tim sredstvima i zato su to i prepustili onima koji to znaju – onima koji imaju dovoljno hrabrosti, da ne kažem bezobzirnosti, da se kockaju sa našim novcem i našim sudbinama.

I tako će to biti dok god im asistiramo u njihovim sumnjivim rabotama i kockarskim dilovima za koje mi plaćamo; i tako će nam biti dok sedimo, kao četvrti u preferansu, da se vlast smiluje i pogleda i na nas nesrećne, i baci nam neku crkavicu; i tako će nam biti dok čekamo da oni koji nas pljačkaju, varaju, lažu i obećavaju (fabrika vode za piće) učine nešto za nas; i tako će nam biti dok jednog dana na prevrnemo taj njihov kockarski sto zajedno sa kartama i našim novcem; i tako će nam biti dok svesno ili nesvesno podržavamo ovu vlast.

A svi dobro znamo da se ovo ne dešava samo u Zrenjaninu i da su svi građani Srbije svedoci hazardske prirode ove vlasti kojoj do građana stalo koliko i do onog četvrtog u partiji preferansa.

(Autonomija)