U poslednjem, za sada samo diplomatskom ratu između Hrvatske i Srbije, sve vrca od mitološih predstava i mistično-mitoloških ubeđenja koje političari, po potrebi, aktiviraju u glavama svojih podanika-glasača. Vrlo je zanimljivo poigravanje sa istorijskim događajima od strane i srpskih i hrvatskih političara koji, vrlo hrabro, iznose laži ili pak poluistine od kojih vam se diže kosa na glavi. Neverovatno je sa kakvom se lakoćom, da ne kažemo elegancijom, predstavnici srpsko-hrvatskog etno-mitosa frljaju istorijskim podacima i proglašavaju neke nazovi pobede i komemoracije kao lične uspehe ili tragedije.

Količina krokodilskih suza ili pak herojsko-slavljeničkog naci ponosa stvara osećaj mučnine kod svakog iole razumnog i empatijski raspoloženog ljudskog bića, bilo kako se on izjašnjavao. Predstavnici antiratnih udruga i udruženja pokušali su da iskažu svoje protivljenje ogromnoj količini laži, prevara i iluzija iza koje stoje mržnja, sujeta, vlast – da parafraziram Džonija B. Štulića – ali slabo su se čuli od ustaljene dreke nacional-tribuna i četničko-ustaških bolida. I ovogodišnja proslava kulta smrti prošla je kako dolikuje ovom svetom ritualu: uz režanje, pretnje, prozivanje, otvorenu mržnju i spremnost na nove ratove.

Inače, kult mrtvih je uvek bio bitan segment u stvaranju kolektivnog duha neke društvene zajednice i to znamo iz, uglavnom, mitologije i antropoloških istraživanja ili sjajnih Frojdovih psihoananaliza tzv. tanatosa. Mi smo samo “ponavljači lažne istorije”, kako glasi naziv knjige Tamare Kaliterne – nema tu nikakvih kreativnosti već samo kretanja po uobičajenim šablonima beskrupuloznih vladara. Mrtvi, stradali u herojskim bitkama za oslobođenje ili pak osvajanje nekog komada ledine oduvek su, posebno u predmoderno doba, bili „so zemlje“ – oni postaju konstituens i državotvorni momenat kojeg se žitelji moraju uvek, sa tugom u srcu, ali ponosno, sećati i gajiti tu uspomenu kao najveću svetinju.

Pored ustava, zakona, državnih institucija i poslušnih građana, vrlo je važno imati i efikasan mit koji će nas hraniti i inspirisati svojom lepotom i tragikom – može toga biti i više, ali je jedan mit dominantan, onaj koji je izvor svega… I uzalud su politički mislioci i filozofi u 18.veku, a i ranije, ukazivali na besmislenost ove mitologije i ponudili svoje modele koji su, prema njihovoj interpretaciji, više dolikovali razumu. Pa su tako razni lokovi, rusoi, volteri, spinoze itd. iznosili svoja racionalna objašnjenja mitova, koji su postajali ključni za stvaranje društvene zajednice i države, ili pak postavljali svoje „mitove“ koji su mnogo bliži zdravoj pameti – mislim, pre svega, na različite teorije društvenog ugovora koje su nam ukazale na moderne modele političkog konstituisanja. No, slaba vajda od svega toga kada je velikoj većini građanki&građana lepša vizija i mit nekog izgubljeno-mističnog prapočetka nego što je to razumno objašnjenje koji govori o stvaranju države ili naciona.

U svom čuvenom govoru gde Himler nagoveštava „strašnu nacističku tajnu“, koju mogu podneti samo „izabrani“, a tiče se plana plana uništenja Jevreja, nagoveštava se konstituisanje nove matrice ili mita koji će postati osnova za formiranje velike Nemačke. Smrt je ta suština i nacisti je pokušavaju predstaviti kao strašno-nepodnošljivu tajnu koja će povezati sve Nemce i tako ih ujediniti zauvek. Dakle, ovde imamo jedan mitološko-mistični trenutak prisjedinjenja nacije sa smrću, ali istovremeno ta smrt se realno događa kroz ratni oganj na kome se kali nemački duh – kako je to voleo da primeti Ernst Jinger. Jevreji su za naciste, pored svih već poznatih razloga (“gramzivi”, “pohlepni”, “prljavi”, “rodoskrnavitelji”, “sifilični”, itd.) bili i neophodna „žrtva u krvi“ kako bi nastala nova Nemačka koja je vekovni san svih Nemaca. Novi mit, rođen u krvi, treba da predstavlja mistično prisjedinjenje starog rajha sa nastajućim trećim, tako da bi na taj način nova Nemačka značila i iskupljenje za sve prethodne nesreće i poraze nemačkog naroda.

Hitler je ovde lukavo iskoristio frustracije Nemaca zbog strašnog poraza u Prvom svetskom ratu vezujući to za herojsku prošlost i postavljajući ovaj rat kao još jedan „veliki“ poraz nemačkog naroda. Nemci će ovaj poraz preobratiti u konačnu pobedu koji će i označiti početak hiljadugodišnjeg carstva, tzv. trećeg rajha. Ako vam ovo sve deluje neverovatno i teško vam je da shvatite kako su Nemci mogli da se prime na ovakve goveđe gluposti, onda se setite naše „herojske“ prošlosti i mitova koji su bili aktuelni u poslednjim balkanskim ratovima, a bogami i danas žive kao „večni deo nas“.

U Srbiji je, naravno, mit o Kosovskom boju onaj izvorni kojim se identifikuje nacionalno biće i tako povezuje sa tragikom poraza i herojskom sudbinom ratnika. Veliki poraz srpske vojske se pretvara u mitološku pobedu kojom se uspostavlja država sviju Srba, iako će sa na njenu realizaciju čekati vekovima, to jeste do oslobođenja od turskih osvajača. Od Karađorđevog ustanka protiv Turaka do Miloševićevog “čuvenog” govora na Gazimestanu – konstantno je prisutan kosovsko-mitološko-politički ciklus zbog kojeg treba da zaboravimo na sve i svi (kao jedan), ako treba, izginemo herojskom smrću (…odlazimo da se ne vratimo).

Pokušaj racionalizacije ovog mita i njegovo postavljanje u istorijski kontekst, predstavlja uvredu zbog koje lako možete postati, ili biti okvalifikovan, kao izdajnik. Evo, na primer, ukoliko pokušate da barem iznesete sumnju u realnu egzistenciju lika i dela Miloša Obilića, a postoje i više nego jasne indicije da je Obilić izmišljena ličnost ili da je bio neko drugi od onog kako se predstavlja u kosovskom mitu. Inače, mit o herojskom podvigu velikog ratnika i ubistvu sultana Murata postoji i kod Albanaca, kao što postoje i indicije da su i sami Albanci učestvovali u Kosovskom boju i to na strani srpske vojske. Nije nepoznato da se na Kosovu borilo dosta vojnika-profesionalaca, tzv. plaćenika, kao i u turskoj vojsci… Sve ove činjenice možete izneti nekoj usijanoj nacional-mitološkoj glavi, ali onda morate i da računate na neljudski bes koji ćete tako probuditi jer ono što je “srce Srbije” nije i ne može da se meša sa tamo nekakvim istraživanjima.

Sa ovim mitološkim predstavama Kosova još je Domanović, inspirisan političkim drekavcima i bukačima svog vremena, terao šegu što je i pokazao u svojoj satiri “Marko Kraljević po drugi put među Srbima”, koja je stvarno urnebesno smešna, ali i bolno aktuelna.

Ali niko više ne gleda i ne razume Domanovića, niti sluša naučne istine, jer su ponovo mitologija i kult mrtvih u modi. Zbog toga se, valjda, Srbija i Hrvatska sada naoružavaju (barem po pisanju žute štampe) i spremaju za buduće mitološke okršaje.

(Autonomija)