Poslednjih godina nekoliko različitih modela autonomije, kao i Ugovor o osnovama odnosa dve nemačke države iz 1972. najčešće su spominjani kao moguća rešenja za problem Kosova i Metohije. Naravno, veliko je pitanje koliko je uopšte bilo koji od ovih modela sada moguće primeniti u našem slučaju? Svaki od njih je nastao u različitim društvenim, verskim, ekonomskim, geografskim i vremenskim okvirima. Čini se da je upravo vreme ono što danas najviše Srbiji nedostaje u njenom pokušaju da razreši tegobni kosovski problem. S jedne strane, previše vremena je potrošeno prethodnih decenija, a da ništa nije učinjeno, a s druge strane, danas je Srbija primorana da praktično u narednih nekoliko nedelja i meseci rešava probleme za koje su drugi koristili godine, pa i decenije. (Blic, 27.11.2011. – Pet modela za Kosovo: Od Severne Irske do dve Nemačke)

Naravno da od svih ovih predloženih modela Srbija ne želi (niti je ikada želela) da prihvati niti jedan. Albanska strana na Kosovu je takođe prihvatila srpsku taktiku i neće da razgovara ni o čemu drugom sem priznavanja nezavisnosti Kosova kao gotove činjenice. Doduše, sada se u nečistoj savesti dežurnih kosovskih dušebrižnika u Srbiji otvara i malo prostora za ove navedene modele, ali nažalost ili na sreću – zavisno od tumačenja – sada je kasno za ovakvu vrstu ”modeliranja”. Zbog toga mi deluju otužno i smešno Draškovićev pokušaj povratka na Ahtisarijev plan kao jednoj od ”realnih” mogućnosti, jer sigurno se neki među nama sećaju da je isti ovaj Drašković kao ministar spoljni propagirao – doduše zvaničan stav Vlade – model: više od autonomije – manje od nezavisnosti. Tada je Srbija velikodušno nudila ono što nema, i to predstavljala kao svoju zvaničnu politiku prema Kosovu, ali, bože moj, vremena se promenila, pa je ”neko” shvatio da će nas politika Kosovo je Srbija dovesti do potpunog kraha i stanja autističnog ludila koje je još uvek prisutno u radikalsko-dss-ovskim krugovima.

Ako su vam poznati svi gore predloženi modeli autonomije, onda vam je verovatno jasno koliko su oni, bez obzira na ”kvalitet” rešenja, neostvarivi na Kosovu. Naprosto, svi ovi modeli su nastali u specifičnim okonostima i  imaju originalni istorijsko-politički background. To ne znači da ove modele treba u potpunosti odbaciti, jer oni ipak nose u sebi neku mogućnost ili pak nadu da ima rešenja i za albansko-srpske odnose na Kosovu. No, neki od ovih modela-rešenja se mi potpuno neprihvatljivi: na primer onaj o ”pomirenju” katolika i protestanata u Severnoj Irskoj. Lepo je to što su se ove dve verske skupine pomirile i odlučile da prošlost ostave istoriji, a za sebe su izabrali budućnost bez sukoba i netrpeljivosti, ipak, treba istaći, da se ovde radilo o viševekovnom sukobu i jako je teško uporediti Severni Irsku sa Severnim Kosovom. Jedino što je zajedničko kosovskom i irskim problemu jeste geografska odrednica sever, dok je sve ostalo potpuno drugačije. Model Olanda, Južnog Tirola, a bogami i Hongkonga, takođe je teško, da ne kažem nemoguće primeniti. Za Šveđane je Oland  turistička atrakcija gde se rado ide i lepo provodi dok o ”mrskom” finskom suverenitetu se i ne razmišlja. Zamislite srpske turiste na Kosovu i vice versa?! – daleko je to od provoda. A da ne pričamo o civilizacijskim razlikama u odnosima između Šveđana i Finaca na skandinavskom poluostrvu i Srba i Albanaca na Kosovu. Ma bilo koji od ovih modela, ako samo malo po površini proanalizirate, nije primenljiv na Kosovu jer su razlike ogromne. Osim toga, istorija nas ne uči ništa, zar ne?

Bez puno obaziranja – sa pravom ili ne –  na sve predložene modele Srbija se odlučila za ”vojvođanski model”, a to znači minimum prava a maksimum obaveza. Dakle, Kosovo je Srbija sa slabom ili labavom autonomijom. Kosovo je, kao i Vojvodina, neotuđivi deo Srbije i to je zagarantovano Ustavom. Kosovo ne postoji bez Srbije kao što nema ni Vojvodine bez Beograda. Vojvodina nikada nije bila svoja već je i ”svest” o svojoj autonomiji dobila u Srbiji kao srpska pokrajina. U Vojvodini žive pre svega Srbi, pa tek onda svi ostali njeni građani.

Tako je bilo, a i biće dok se Beograd pita… Ali razmotrimo  model autonomije koji ”hipotetski” može da važi za Vojvodinu i za koji se zalažu tzv. izdajnici roda srpskog. Čisto da zadovoljimo standarde  objektivnosti razmotrićemo i ovaj model. Dakle, vojvođanska autonomija se bazira na ideji evropske regije zbog svoje geografske, istorijske, nacionalne, verske, političke, ekonomske  specifičnosti. Upravo zbog svoje evropske usmerenosti Vojvodina ne može imati bilo kakav nacionalni predznak koji ukazuje na jednu dominantnu naciju i zbog toga su se građanke/građani Vojvodine i bunili protiv sadašnjeg ustava Srbije, koji im je nametnut prevarom. Autonomna Vojvodina želi autonomiju za svoje zakone, sud, izvršnu vlast, imovinu. Autonomna Vojvodina ne želi više da plaća Srbiji danak od kojeg joj se vraća neki bedni procenat, a i to kasni zbog neažurnosti – da ne kažem lopovluka – republičkih vlasti. Vojvodina nije ničija pokrajina, već je svoja i slobodna. O sopstvenom statusu treba da odlučuju građani Vojvodine kao i vojvođanske institucije.

Iskreno se nadam da ovaj model može poslužiti i nekim drugim regijama, koje žele biti deo Evrope i deliti njene vrednosti. Biti Vojvođaninom danas znači želeti slobodu i nezavisnost od nacionalističkog ludila koje je i proizvelo sadašnju situaciju na Kosovu. Vojvođanin je građanin Evrope i autonoman je od nacionalnog prisvajanja i etiketiranja. Sve ovo Vojvodina može da uradi uz pomoć Vojvođanki/Vojvođana, samo treba da primeni svoj model autonomije uz malo dobre i slobodne volje.

(Autonomija)