Nije u pitanju rat Francuske i islamske države, ni sukob civilizacija Zapada i (Bliskog) Istoka (niti civilizacije i varvara), a ponajmanje hrišćanstva i islama. Već večita borba između onih ličnih & političkih, kulturnih i društvenih poredaka koji počivaju na ovozemaljskom i onih koji počivaju na onostranom. U pitanju je sukob između onih koji koje vole život i onih koji vole smrt. Erosa i tanatosa, u neku ruku. Mnoge ideologije i organizacije u istoriji su volele smrt i upravo ih je to činilo neodoljivo privlačnim. Sledbenici ovakvog pogleda na svet smatraju da su uključeni u dramatičnu borbu koja je nešto više i veće od (njihovog i tuđeg) života, i nalaze zadovoljstvo u tome.
(Aleksej Kišjuhas, Pariz je život, Danas, 21-22 novembar 2015.)

Mržnja prema životu i svemu što u-živa odraz je nemoći i ne-volje za život – tako je nekako Fridrih Niče pisao o toj „ljudskoj“ potrebi da se sam život sputa, okuje u lance praznovjerja i nemogućih pravila i tako udavi radost življenja i prostog uživanja u egzistenciji. Niče će ovu fatalnu pojavu mrzosti-na-život nazvati resentimanom ili težnjom ka osveti prema svemu što slavi radost, lepotu i jednostavnost postojanja. Niče je izvor našao u moralu i religiji, a za propast evropskog duha je najviše krivio jevrejsko-hrišćanski religijski moral koji je svojim učenjem o drugom i boljem svetu naprosto udavio čovekovu jednostavnu potrebu da živi i uživa u sopstvenoj kratkotrajnosti. Zato su za Ničea stari Grci bili paradigma radosnog uživanja u životu bez zamaranja sa religijskim transcendencijama koje su od ovog našeg sveta napravile dolinu suza i „čekaonicu“ za neki bolji svet.

Niče se divi starim Grcima koji žive „kao deca“, neopterećeni hrišćanskim kanonima i religijsko-moralnim skrupulama… No, dekadenciju ovog starogrčkog načina života Niče je pronašao kod samih Grka i to u vidu pojave filozofije morala i umetnosti koja moralizira umesto da se bavi lepotom i tragičnošću samog životu. Platon je za Ničea filozof koji predstavlja prahrišćanski patos i onog mislioca koji je napustio tragično-herojski način života Grka i počeo da veruje u „osrednjost“ moralnih principa i tzv. građansko-etičkih principa. Platon je i prvi filozof koji govori o odvojenom svetu ideja koji je paradigma (uzor) ovom našem nesavršeno-realnom svetu i tako će dati podlogu za kasnije hrišćansko kreiranje transcedencije i onostranosti božije egzistencije – zato će Niče i samo hrišćanstvo nazvati platonizmom za mase…

Stari Grci nisu poznavali „onaj drugi svet“ i za njih su i sami bogovi boravili u jednom, jedinom mogućem svetu – a oni koji imaju druge ili svoje svetove Grci su nazivali idiotesima. Tu se, po Ničeu, razvio taj resentiman prema samom životu koji čoveku uporno truje i kvari radost življena koja je opet vezana za našu prolaznost i kratko obitavanje na ovom jedinom svetu. I zato mi ispaštamo, i još dugo ćemo da patimo, zbog naših dve hiljade godina hrišćanstva – kako konstatuje i sam Niče.

To što sam ovde naveo Ničea i njegovu dijagnozu resentimana kao mrzosti na život, a koja je opet pretočena u izvorno-religijski duh, ne znači da se napada samo jedna religija, kao što je hrišćanstvo, već se pokušava sam religijski duh protumačiti kao resentiman – osveta ne-voljnika. Upravo sam iz ovih razloga i naveo deo Kišjuhasovog teksta koji teroristički napad na Pariz smatra napadom na sam život. Nije ovde u pitanju islam i njegova militarno-destruktivna verzija u vidu „svetih ratnika-mučenika“ već je u pitanju resentimanska potreba da se uništi, zgazi i ubije sve što slavi život. Kako inače razumeti da su tzv. islamisti za metu svojih napada uzeli upravo onaj deo Pariza koji predstavlja i simbolizira „slatki život“ Zapada? Zašto su teroristi napali na diskoteku, kafiće i mesta gde se okuplja svet koji je izišao da se provede i uživa u životu, ako to nije upravo ova potreba resentimana? Nekada su teroristi napadali na ciljeve koji su konkretno izražavali za šta ili protiv čega se bore sledbenici određene ideologije bilo koje provenijencije, ali ovo u Parizu je bio udar na sam način života ili, bolje rečeno, na život kao takav. Ovi teroristi u Parizu su svojim krvavim orgijanjem slavili smrt i uništenje i to više nema veze sa ideologijama, religijama, uverenjima, kulturnim razlikama, itd.

Kult smrti je prisutan od kada postoji i čovek ali je ovaj kult, uglavnom, bio usmeren ka tome da se umilostive bogovi smrti i uništenja i tako zaštiti neka ljudska zajednica. Naravno, postoji u nama i neki prokleto-destruktivni deo koji nas tera da ratujemo, uništavama i ubijamo svoje neprijatelje i to ne možemo sporiti ma koliko to pravdali objektivnim društveno-istorijskim okolnostima. Ali možemo se boriti sa tom svojom destruktivnom stranom i ne dozvoljavati da nam zatruje radost življenja, kako bi proveli ovaj naš kratki bivak na zemlji što srećnije i radosnije ili barem sa što manje patnje. No, slaviti ovu našu destruktivnu stranu kao „vrlinu“ ili postavljati smrt kao odrednicu sopstvenog života – to već prevazilazi domene ljudskog. Međutim, setimo se da i u našoj skorašnjoj istoriji, a bogami i sadašnjici, imamo primere ovog bezumnog služenja kultu smrti… Nemački nacisti su na kultu smrti izgradili svoju ideologiju i dobro znamo kako je ona prihvaćena sa oduševljenjem, barem u početku, kod dobrog dela nemačkog naroda. Verovatno većina onih koji su podržavali Hitlera nisu bili ni svesni šta on predstavlja, ali su, makar i nesvesno, verovali u „strašnu tajnu“ nemačkog Rajha – u samu smrt. I genocid nad Jevrejima nije bio ništa drugo, ma koliko ga pokušavali objasniti drugim sredstvima, do slavljenje smrti i krvavi pečat na ugovoru sa silama uništenja…

Ovih dana, ma koliko to pokušavao, ne mogu da izbegnem (kao ni na najnovije informacije o dogodovštinama junaka reality-show emisija) oduševljenja pisanija raznih ultra-patriotskih portala i njihovih sledbenika kojima je zajednička mantra prefiks-domen srb.com. Konačno su došli do vrhunca svojih resentimanskih očekivanja i dočekali, dugo očekivani, sukob Rusije i NATO pakta – barem kako to oni tumače. Pa zar je moglo nešto lepše da se desi nego da Turci sruše ruski bombarder, a onda ogorčeni Putin raspali po Turskoj iz sve snage…

NATO, naravno, mora da odreaguje ako neko napadne njenu članicu, i eto sreće, to jeste evo nama tako dugo i željno iščekivanog Trećeg svetskog rata. Ovu vrstu resentimana, koju često susrećemo na našim prostorima, upoznao sam još tamo početkom devedesetih godina prošlog veka kada su mnogi priželjkivači uništenja bili ubeđeni da Rusija will rise again i da će smrsiti konce mrskim zapadnim silama koje napadaju na naš integritet. Ideja je da mi kao istorijsko „bure baruta“ ubedimo braću Ruse da raspale po mrskom Zapadu i NATO državama, a mi ćemo onda da im se pridružimo u svetom ratu potpunog i svetskog uništenja. Čitam na jednom od tih sumanutih portala kako pišu da oni prenose ono što „ni jedni mediji ne smeju da objave“, a to je vest da Rusi već uveliko bombraduju Tursku, ali NATO ne dozvoljava da se to obelodani dok ne spremi pravi odgovor. Koliko je zlih namera i resentimana u ovakvim „informacijama“.„… i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare…“ – što bi Džoni Štulić rekao…

(Autonomija)