Dan ili dva pre izlaska „Pečata“, Gruhonjić je sa jedne beogradske tribine objašnjavao da je medijska scena Srbije „zmijsko leglo“ i da su na uredničkim mestima u većini državnih medija i dalje „ratni huškači, saučesnici u srpskim zločinima“. Rekla bih da su i Gruhonjićeva borba za multikulturalnu i Zarkovićeva za srpsku Vojvodinu jednako bezobzirne prema principu nepristrasnosti u novinarstvu. Njih dvojica jednako vole teške reči i neodmerene optužbe.
I nisu oni jedini. NUNS i NDNV uvek su prvi u osudi „crnih lista“, ali samo onih crnih lista na kojim se nađu oni ili njihovi politički prijatelji. Pa je grozno kada Naši prave crne liste medija, a nije bilo ni blizu tako grozno kada su to 2008. godine radili Sonja Biserko i Helsinški odbor. A bilo je baš super kada smo to mi radili 2009. godine! Tog leta NUNS je sastavio i Tužilaštvu za ratne zločine u obliku krivične prijave predao spisak od šezdesetak novinara koje je osumnjičio za najteže krivično delo u krivičnom zakonu bivše SFRJ, „organizovanje i podsticanje genocida i ratnih zločina“.
(Ljiljana Smajlović, Lični stav, Vreme)

Otvori mi oči Ljiljana Smajlović… Pa ja nisam imao pojma u kakvom se zmijskom leglu nalazim! Priznajem, za sve je kriv Dinko Grugonjić, koji mi je obećao hrpu američkih dolara ako pristanem da bezobzirno podrivam ustavni poredak, teritorijalni integritet i suverenitet Srbije. Pristao sam, mlad i naivan (znate kako je: hoću da jedem, hoću da j…m, a to košta) i počeo sam da vršim propagandu preko portala “Autonomija”, šireći “svest” o vojvođanskoj autonomiji… Ma autonomija malo sutra, mi se ovde “borimo” za nezavisnu Vojvodinu, a celo vreme nas finansiraju raznorazni strani agenti koji se pojavljuju sa crnim tašnama prepunim para i velikodušno nam nude sve što poželimo – skoro su mi kupili stan, auto i jednu polovnu ljubavnicu… Lepo je bilo trošiti te dolare i uživati u luksuzu, ali mi savest više ne dopušta da to radim i zato koristim priliku da priznam sve i da se javno odreknem Dinka Grugonjića alias Sabahudina. Barem ću sada da mirno spavam, pa makar i u zatvoru završio ili pak stradao od pravednika koji se bore protiv ovakvih kao što sam ja. Upozoravali su mene i pre razni dobri ljudi i govorili mi da se manem ćorava posla… Govorili su mi da ja sramotim Srbiju i da kao “dete Kozare” blamiram ne samo sebe nego i kraj u kome sam odrastao; govorili su mi da se uzalud dodvoravam vojvođanskim strukturama i da će me iskoristiti, a potom prezreti kao i svakog “dođoša”. “Rekli su mi ono ća su htili, viroval sam, stariji su bili” – što bi rekao/otpevao Oliver Dragojević. Braćo moja, oprostite “moje grešne zalute” i pustite me da se vratim tamo gde pripadam. Oprostite što ste me tukli i vređali jer sada znam da je to bilo za moje dobro!
Priča mi prijatelj da je u jednu ovdašnju (zrenjaninsku) pravoslavnu crkvu svake nedelje na liturgiju dolazio neki pijani čovek. Dođe tako pa bulazni gluposti i sablažnjava pravovernice i pravoverne… Dosadilo to popu pa mu kaže: “Slušaj ti, nevero, ili se istrezni ili mi više ne dolazi u crkvu”! Naljutio se na to pijanac i otišao iz crkve. Posle nekoliko meseci čuje popa da se onaj pijanac rastreznio i prešao, avaj, u adventiste. Kažu ljudi da se zaposlio, kući kuću, brine se o familiji, ma čudo jedno. Zabrinuo se popa, pa se sve pita da ipak nije preterao kada ga je onako grubo izbacio iz majčinske crkve. Jednom popa šetao šorom kada vidi tog istog čoveka kako leži u jarku mrtav pijan. “Pa šta uradi to od sebe, nesrećniče?” – pitao je popa iskreno užasnut. Pijanac se pridignu, zagrli popa, zaplaka se, pa reče: “Vratio sam se, oče!”
E, ljudi moji, pa šta je ovo? Očigledno je da je beogradskim vlastodršcima jako stalo da udave ma i najmanju iskru slobode u Vojvodini. Počelo je sa ćirilizacijom Novog Sada, a kako stvari stoje, moglo bi da završi sa krvavim epilogom. Haranga koja je pokrenuta od raznih ekstremista (čitaj: stoke fašističke) nastavila se preko po-Pečat-eljnih bednih piskarala i opskurnih “intelektualnih” krugova tipa “Udruženje za proglašenje Novog Sada glavnim gradom Srbije” (jer je glupo i nepatriotski da Novi Sad bude glavni grad Vojvodine koja je, by the way, veštačko-izdajnička tvorevina), a sve u cilju da se uništi zmijsko-autonomaško gnezdo koje predvodi Dinko Gruhonjić. Na kraju je slavno poentirala Liljana Smajlović, koja je Dinka svrstala u ekstremiste jer se on svojim izjavama nimalo ne razlikuje od onih koje lično napada. Otkud pravo Dinku da fašiste naziva fašistima, pa makar na tribinu upadali i tamo šamarali prisutne goste? Kakav to moralni kredibilitet ima Gruhonjić, pa sebi daje za pravo da deli lekcije poštenim novinarima i naziva ih ratnim huškačima, na primer? Šta hoće zapravo taj Sabahudin, pardon, Dinko Gruhonjić? Pa zar mi doveka da ispaštamo zbog zločina nekih tamo pojedinaca, zbog kojih smo dovoljno propatili, samo zato što se gospodinu prohtelo da nas uporno vraća u devedesete i skače nam po savesti? Sve se tako pita prepodobna Ljiljana Smajlović i gleda nas svojim dobrim, pitonskim pogledom koji ostaje isti, jednako ukočen i kada svoju žrtvu davi, lomi, a potom i proždire… Šta ćeš, Dinko?! Sam si to tražio… Proces varenja u pitonskoj utrobi je dug, ali temeljan, i od tebe vala neće ni koščica ostati.
I tako… Kere jedu, a ljudi gledu… A dokle, Vojvođani i Vojvođanke? Ovi novi radikali ne nose jogurt sa sobom i neće na miran i “demokratski” način ukinuti ovo malo bede od vojvođanske autonomije što je ostalo. Ovi falangisti se zalažu za “konkretno” ukidanje autonomije Vojvodine gde će morati, kako planiraju, za bolju budućnost, i da padne koja glava. Koliko smo puta doživeli ovaj scenario? Počinje sa pljuvanjem po raznom medijskom smeću, nastavlja sa progonima, a završava – metkom u čelu. Hoćete opet to da gledamo? Nije nam bilo dosta?
Proces “ribanja” devedesetih uveliko je u toku i neki koji su okrvavili ruke ili pak pera danas su na vodećim položajima, bilo da se radi o političkoj vlasti ili pak režimskim medijima. Jesu, ružni su i podli, spremni na sve, idu do kraja… A ti ćutiš? Ponovo te gaze i smeju ti se u lice… A ti ćutiš? Okrećeš glavu, ne smeš da se pogledaš u ogledalo.
Kako je ono pevao Kebra: „I ti gledaš beli zid jer na njemu nešto piše“…
(Autonomija)