U izložbenoj odaji koja se tiče obračuna Titovog režima sa onima koju su podržali Rezoluciju IB-a, zastajemo ispred jednog detalja u kojem se krije istina čitave ove mutne rabote, detalja koji magnoveno otkriva podlu prevaru ovog preduzeća, skrivenog iza jedne nominalno humane reprezentacije represije bivšeg režima. Jer, dakako, bilo je represije i bilo je nevino stradalih ljudi, i od 1944. do 1953, i potom, za trajanja SFRJ, ali, priroda te represije, sama njena bit i njen obim, ovde su, perverzno i pogubno lažno interpretirani.
Ispred panoa s fotografijama koje pokazuju mesta torture nad osuđenim “informbirovcima”, pod brojem 11, nalazi se fotografija koja prikazuje logoraše dok leže u drvenim boksovima, o kojima legenda kaže da su to tipični ležajevi za osuđenika kakvi su korišćeni i na Golom otoku.
Ova fotografija, čiji je format ovde promenjen, jer, u originalu, u desnom svom uglu, ona pokazuje i stojeću figuru jednog čoveka, zatočnika, snimljena je tridesetih godina u nacističkom logoru Dahau, i pripada memorijalnom korpusu fotografija o užasima Holokausta! O tome, na izložbi “U ime naroda”, nema ni pomena.
Ova pronevera, podmukla, bezočna, pre svega je bezumna!
(Jedna bezumna izložba, Zlatko Paković, Danas, 25.04.2014.)

Mi bolujemo od hroničnog nedostatka osećaja za istoriju… Zašto? Pa, na prvom mestu, mi ne poznajemo dovoljno sopstvenu istoriju, a i ono što znamo možda je i bolje da zaboravimo. Naravno, ja nisam nikakav ekspert za istoriju, ni za domaću, a ni za stranu, a ne bi ni da govorim/pišem o poznavanju istorije u školskom smislu već bi akcenat stavio, pre svega, na ovaj „osećaj za istoriju“. Postoji razlika između istoriografije kao discipline koja se bavi samim događajima-činjenicama i istorije kao takve koja postojeće podatke pokušava da poveže u određene smisaone celine, što već traži jedan nivo asptraktnog mišljenja i interpretacije. Istorija, dakle, nije puko sabiranje događaja, već ona iziskuje i nešto intelektualnog napora, u smislu analize događaja i njihovo svrstavanje u određeni kontekst, jer jedino tako možemo razumeti vreme u kome su neki događaji ili ličnosti bili presudni/presudne. Dakle, osećaj za istoriju – plašim se da smo tu na vrlo primitivnom nivou… Ovaj osećaj je više vezan za nivo obrazovanja javne svesti, što će reći standarda i vrednosti koje postoje u jednom društvu, a manje za tzv. kolektivnu svest koja kod nas nije odmakla dalje od mitova i legendi. Mi i dalje verujemo u nepogrešivost srpskog etosa koji naprosto ne može nikome ništa da učini nažao jer to nije deo njegovog moralnog bića, a ako i postoje pojedinci (naglašavam pojedinci) koji su napravili neko zlo, onda su oni samo izuzeci koji potvrđuju pravilo naše kolektivne nepogrešivosti. A ako se neko ne slaže sa našim interpretacijama istorijskih „činjenica“, onda se taj proglašava za srbomrsca (ako nije član ovdašnje plemenske zajednice), a ako je – bože zakloni – Srbin onda to zaslužuje najveću kolektivnu osudu tipa – izdajnik i ekskomunikaciju iz etničke zajednice ili pak fizičku likvidaciju.

A koliko tek umeju biti zlonamerni ovi „inerpretatori“ komunističkih zločina nad „nedužnim civilima“ – kako oni to vole da kažu – svedoči nam gore spomenuta postavka-izložba. Koliko neko može biti zlonameran da jedan čist falsifikat postavi kao dokaz o zločinima nad onima koji se nisu slagali sa Titovim režimom ili pak onima koje je „samo“ samleo žrvanj istorijskih okolnosti? Čemu to? I dokle će se istorija prepravljati prema ideološkim matricama? Sramotno je to i tužno baš zbog žrtava, a o posledicama i da ne govorimo; osetili smo to na sopstvenoj koži u poslednjim balkanskim ratovima…

Pogledao sam predstavu „Ubiti Zorana Đinđića“ Zlatka Pakovića u novosadskoj „Fabrici“… Odavno nisam gledao nešto mučnije i strašnije od ovog „kabarea“ užasa, i to zbog atmosfere i načina na koji je (adekvatno) predstavljen jedan od najcrnjih događaja u srpskoj istoriji. Predstava vas od samog početka potpuno uvuče u događaje koje prikazuju i to ne zbog pristupa činjenicama već upravo zbog inerpretacije. Naravno, ovde se radi ipak o umetničkom prikazu koji sme i može da prelazi preko realnih zbivanja, ali nivo katarzičnog užasa, koji inače i nosi u sebi ubistvo Zorana Đinđića, iskristalisan je do krajnjih granica. Gotovo da sam imao osećaj da prisustvujem izvođenju neke starogrčke tragedije, da nije tog kabaretskog manira koji dominira u predstavi. Na momente sam uhvatio sebe kako se smejem jer je bilo i grotesktno-komičnih momenata, ali već u sledećem trenutku bi mi se taj smeh pretvorio u ledeni užas. Ali bez obzira na moje impresije, ako stvari gledamo sa istorijskog aspekta, ova predstava je od izuzetnog značaja. Pre svega bitna je jer nosi u sebi taj, već spomenuti, osećaj za istoriju ili, bolje rečeno, želju da se očuva istina, ali i očisti od svih naslaga laži koje se lepe već godinama za slučaj ubistva Zorana Đinđića; bitna je jer prikazuje koliko je to sve bilo strašno i u kakvoj smo se opasnosti nalazili tada; bitna je jer govori mnogo o ljudima koji su na direktan ili indirektan način uticali na ovaj politički zločin, a i danas odlučuju o našim sudbinama; bitna je zbog naše budućnosti za koju se borio Đinđić, a zbog koje je na kraju i ubijen.

Pre početka predstave do besvesti su puštane preko zvučnika poznate reči koje su najavile najveće zlo u novijoj srpskoj istoriji: „Ako neko od vas, u idućih mesec ili dva, vidi Zorana Đinđića recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom“. Nadam se da će autor ovih reči „uživati“ u njima u nekom od krugova pakla koji je sebi obezbedio.

(Autonomija)