Ukrajinski građani koji su ostali u Marijupolju i drugim okupiranim oblastima mahom su na strani Rusije. Žive teško i neizvesno, a oni lojalni Ukrajini uglavnom ćute i trpe.

„Čak i da moj stan još uvek postoji, ne znam da li bih tu mogla da živim. Najverovatnije ne“, kaže Viktorija*.

Pre godinu dana je iz Marijupolja pobegla u Kijev. Nakon ruskih bombardovanja, izgorela je zgrada u kojoj je živela.

Ali, njen otac je ostao u Marijupolju. Tada mu se zdravlje pogoršalo i Viktorija je odlučila da mu pomogne.

Kako bi izbegla front, Viktorija je preko Belorusije htela u Rusiju, ali su je ruski granični službenici odbili zbog ukrajinskog pasoša.

Nakon što je u Viktorijinom mobilnom telefonu pronašao slike ukrajinskih poštanskih maraka sa patriotskim motivima, službenik tajne službe FSB joj je u Smolensku rekao: „Smatramo da vaš boravak u Rusiji neće biti prikladan.“

Na kraju je Viktorija uspela da uđe u Rusiju iz Letonije. Pošto u Marijupolju nedostaje lekara specijalista, morala je da se sa ocem vozi u Taganrog u Rusiji da ga operišu.

Na ovom putovanju nije bilo problema sa nekoliko pasoških kontrola na kontrolnim punktovima.

„To je borba za opstanak“

Viktoriju brine ono što je videla u Marijupolju. Godinu dana nakon masovnih ruskih bombardovanja, grad je gotovo ruina.

„U toku je gradnja, ali su sve sami uništili! Sada ruše uništene kuće i na drugim mestima grade nove. Imate utisak da je u gradu ostala tek trećina bivših stanovnika“, kaže Viktorija.

Praktično se radi samo na gradilištima, u komunalnom sektoru i maloprodaji. Mnogi građevinski radnici dolaze iz Rusije i primaju veće plate od lokalnog stanovništva.

Veliki metalurški i mašinski kombinati, nekada najvažniji poslodavci u gradu, ugašeni su početkom agresije i ne rade do danas.

„Nema socijalnih primanja“, kaže Viktorija, čak ni za nezaposlene. I pošiljke humanitarne pomoći su značajno smanjene.

„Ranije su se paketi sa hranom delili svima, a sada samo deci i osobama starijim od 65 godina. Ljudi su depresivni. To je borba za opstanak“, kaže Viktorija.

Rusi su prošle jeseni nakon najave pripajanja južnih regiona Ukrajine obećali povećanje penzija. Penzioneri su prvo primali penziju u rubljama, u vrednosti od oko 120 evra, priča Viktorija.

Kasnije su njihove ukrajinske penzije udvostručene i pretvorene u rublje. Sada bi, međutim, penzioneri morali da pokažu ruski pasoš da bi dobili penziju iz Rusije, navode za DW različiti izvori.

Da stvar bude gora, cene u Marijupolju su veće nego u delu zemlje koji kontroliše Kijev, a takođe veće nego u Rusiji. Jeftiniji su samo jaja i benzin.

Opasan otpad na velikim površinama

Teška ekonomska situacija nije jedini problem Marijupolja, kaže Maksim Borodin. Ekolog i gradski većnik, pobegao je neposredno pre okupacije od strane ruskih trupa.

„Marijupolj je danas područje ekološke katastrofe“, tvrdi on. I pre rata, vazduh i tlo su bili zagađeni teškom industrijom. Osim toga, u Marijupolju je uskladišten i opasan otpad, koji okupatori potpuno zanemaruju.

Ima i problema sa kanalizacijom. „Rusi su hteli da dokažu da se civilizacija vraća sa njima. Pa su odmah obnovili vodosnabdevanje, ali ne i kanalizaciju. Sve crpne stanice su bile poplavljene i nisu radile. Bili su još više poplavljeni, što je izazvalo kvar“, priča Borodin.

Nakon toga su Rusi počeli popravke, ali je infrastruktura bila gotovo potpuno uništena, što je pretilo još većim zagađenjem vode. Trenutno nema informacija o kvalitetu vode reke Kaljmijus i Azovskog mora.

Nema posla bez ruskog pasoša

„Ljudi su depresivni, vidi se da im je svima teško. Mnogi piju“, kaže Natalija*, koja živi u selu na periferiji Marijupolja.

Prije napada Rusije imala je svoju radnju u kojoj je prodavala meso i mleko. Ali mnogi od kupaca su pobegli ili nemaju novca. Pošto joj je automobil izgoreo u granatiranju, ne može da doveze svoju robu u Marijupolj.

Natalija se žali na visoke cene i niske plate: „U početku su ljudi dobijali u proseku 30.000 rubalja (oko 330 evra). Onda su plate smanjene za više od pola i nisu isplaćene mesec i po dana.“

Istovremeno, raste pritisak na Ukrajince da prihvate ruske pasoše: „Da biste mogli zvanično da radite, potreban vam je pasoš, a da biste ga dobili, morate čekati u redu, ponovo dobiti izgubljena dokumenta i prevesti ih na ruski.“

Kada su poznaniku sa ukrajinskim pasošem zatrebali novi papiri za auto, rečeno mu je: „Vi ste ovde stranac.“ I morao je da označi opciju „strani pasoš“, kaže Natalja.

Ukrajinski poverenik za ljudska prava Dmitro Ljubinec savetuje ljudima u okupiranim oblastima da uzmu ruske papire, ako su prisiljeni. On se zalaže da posle rata za takve ljude ne bude posledica jer se ukrajinskog državljanstva odriču pod pritiskom.

Stalni strah od mobilizacije

Uprkos svemu, raspoloženje u Marijupolju je pretežno prorusko, priča Natalija za DW.

„Ljudi veruju ruskoj propagandi, prema kojoj je Ukrajina uništila Marijupolj. Prijatelj je dobio stan u Marijupolju i veoma je zahvalan Rusiji na tome. Ali ima i onih koji nemaju gde da borave i ne čekaju u redovima za stan jer od okupatora ne žele ništa da prihvate“, izveštava ova žena.

Natalija kaže da ne zna ništa o eventualnim mobilizacijama u gradu. U drugim gradovima i selima u regionu Donjecka, koji su okupirani od 2014, muškarci se i dalje plaše da će biti pozvani u vojsku.

Jedan od njih je Vladislav* iz grada Čistjakova: „Skrivao sam se kod kuće od mobilizacije skoro godinu dana. Najvažnije mi je da nisam bio poslat u rat protiv svoje zemlje.“ On veruje da se mobilizacija nastavlja, samo sporije.

Ovaj čovek procenjuje da je većina ljudi u regionu lojalna Rusiji, ali i dalje na Rusiju gledaju kao na inostranstvo, iako je proglašena aneksija. „Uostalom, svi kažu: ‘Idem u Rusiju da kupim namirnice’.“

*prava imena poznata redakciji

(Deutsche Welle, foto: Beta/AP)