Zubin Potok se nalazi na 20 kilometara od Kosovske Mitrovice i naseljen je srpskim stanovništvom. Grad, koji ima oko 15.000 stanovnika, vijuga uz levu obalu reke Ibar i nalazi se neposredno ispod brane Gazivode, iza koje se prostire dugačko i duboko veštačko jezero. Između reke i grada nalazi se planina, zelena i strma, koja prekriva jutarnje sunce.

Na ulazu u grad, na potpornom zidu u podnožju planine, istaknut je natpis „Kad se vojska vrati na Kosovo“.

Na svakom rasvetnom stubu vijori se srpska zastava. Jedini put koji vodi do centra je prometan; danas je nedelja i vlada neobična gungula: čovek u smeđoj jakni i elegantnim cipelama izlazi iz prodavnice sa tortom; starija gospođa s mukom ulazi u auto i nežno ljubi mladu ženu za volanom, možda njenu unuku. Centar Zubinog Potoka se sastoji od kružnog toka, sa česmom u centru, domom zdravlja i zgradom opštine sa strane.

Na fasadi zgrade opštine vijori se zastava Republike Kosova na vetru, a ispred ulaza stoji kosovski policajac. Ulazna kapija u opštinu je zatvorena. „Opština je pod okupacijom,“ kaže mi jedan stariji gospodin koji prolazi u tom trenutku. “Otkako su Srbi izašli iz institucija, izabran je albanski gradonačelnik. Ko ga je izabrao ne znamo, pošto su Srbi bojkotovali izbore.“ Na fasadi zgrade, usled nevremena, pala su prva tri slova reči „opština”. „Pogledajte kakva slučajnost – kaže stariji gospodin – vetar je srušio samo prva tri slova… Ostalo je samo „tina”, što na albanskom znači „naše”!” Srbi su napustili institucije u novembru 2022. godine i od tada nije postignut nikakav dogovor sa Prištinom; Kosovski premijer Kurti nema kontrolu nad severom Kosova, koji je de facto autonoman: srpski dinari se koriste u prodavnicama, mobilnu telefonsku mrežu kontrolišu beogradske kompanije, a prodavnice prodaju iste proizvode koji se nalaze u ostatku Srbije.

Situacija, međutim, postaje sve napetija i nepodnošljivija nakon događaja u Banjskoj 24. septembra ove godine, kada je naoružama grupa Srba na čelu sa potpredsednikom Srpske liste (glavne stranke Srba na Kosovu) Milanom Radoičićem ubila kosovskog policajca i zabarikadirala se u manastir sa ortacima.

Epilog priče je tragičan, poginula su trojica Srba, a Milan Radoičić se sklonio u Srbiju, gde se nalazi na uslovnoj slobodi. Proveo je nekoliko dana u zatvoru, a za njega je garantovao sam predsednik Srbije, Vučić, što je izazvalo gnev u opozicionim strankama u Srbiji: jedna reč predsednika dovoljna je da sud oslobodi čoveka optuženog za ubistvo.

Slavica

Slavica živi oduvek u Zubinom Potoku, sa suprugom. Deca studiraju u Beogradu. Ona sedi ispred svoje kuće, na uzdignutoj verandi sa pogledom na reku koja je trenutno skoro presušila; plastične flaše, krpe, pa čak i automobilska guma izranjaju iz kamenog rečnog korita. „Nije uvek tako, Ibar u proleće je skoro zastrašujući, ljudi dolaze i iz Beograda i iz ostatka Srbije da veslaju. Već neko vreme nismo videli nijednog turistu, oni su uplašeni: ne znamo šta bi moglo da se desi u budućnosti. Volela bih da obnovim svoju kuću, ali ne vredi: sutra bi mogli da stignu Albanci i da nas proteraju u Srbiju. To je moguć scenario. Kosovski policajci opkoljavaju Zubin Potok, mogu da uđu u grad i rade šta hoće. Ako se to ipak dosad nije desilo, to je zahvaljujući međunarodnoj zajednici koja nas štiti. Rešenje kosovskog problema mora se naći u Briselu i Vašingtonu: Verujem da je sada svima jasno da Beograd i Priština nisu u stanju da reše problem, naprotiv, odgovara im da se ljudi ovde sukobe, pa da se zataškaju unutrašnji problemi. Mi kosovski Srbi smo prepušteni sami sebi.“

Slavica u levoj ruci drži šoljicu za kafu, a u desnoj cigaretu. Obukla je vuneni džemper jer je ovde, ujutru, pre nego što sunce proviri preko planine, hladno. „Zubin Potok ima ogroman turistički potencijal: čist vazduh, planine, reka. Imamo vrhunski sportski kompleks koji se ne koristi.“

Slavica je u pravu: na periferiji grada nalaze se olimpijski bazen, teniski i atletski teren. Sve zatvoreno. Korov napada čak i gumu na teniskom terenu, a zgrada bazena se raspada. Ovde niko nikada nije plivao, osim funkcionera Srpske liste, stranke na vlasti na severu Kosova, vezane za predsednika Vučića, ali samo nekoliko meseci. Bazen su brzo ispraznili, a sportski kompleks je od tada napušten. „Bilo bi lepo da naša deca bar mogu da plivaju – kaže Slavica – umesto toga imaju samo jednu mogućnost za zabavu: kafu. Tu je i Kulturni Centar, direktorica je pokušavala da organizuje neke predstave, ali mislim da je izgubila želju da nastavi: naša deca ne znaju kako da se ponašaju, tokom predstave jedu kokice i ćaskaju. Kulturno smo mnogo izgubili poslednjih godina; mladi nemaju pojma šta je umetnost. Ovde su zatvoreni, nigde ne idu i ne komuniciraju ni sa kim van svojih prijatelja u gradu.”

Beograd je u poslednjih dvadeset godina izdvojio mnogo novca za Kosovo. Ne samo u Kosovskoj Mitrovici, prestonici, već i u Zubinom Potoku grade se kuće i stanovi. “Za koga? – pita neutešno Slavica, pogledom okrenutom ka vodi reke koja brzo teče – svi odlaze odavde. Moja deca su, na primer, u Beogradu, tamo uče. Mislite li da će se vratiti da žive ovde? Ne verujem. Zaista, ako se ovako nastavi, ja ću biti ta koja će morati da ode kod njih, kao izbeglica…“

Sunce izlazi sa planine koja zatvara Zubin Potok na jugu; zrak osvetljava reku i kohortu mušica koje plešu na lokvi vode na ivici puta. U tom trenutku sporo prolaze četiri džipa sa natpisom Kfor; vojnici gledaju Slavicu i jedan joj maše rukom. Mađarski su vojnici i brinu da na ulicama Zubinog Potoka sve bude tiho.

Gazivodsko jezero

Gazivodsko jezero je u centru spora između vlade Srbije i Kosova: ko kontroliše ovu površinu drži pod kontrolom i vodne resurse i produkciju struje na Kosovu. Posle dešavanja u Banjskoj, kosovski policajci su svuda oko jezera: duž puta koji vijuga uz severnu obalu jezera, na kojoj se nalazi kontrolni punkt sa džakovima peska i oklopnim vozilima, kao u ratu, i na brdima uokolo.

Nikola šeta obalom jezera, ima ovde nelegalnu vikendicu i plaši se da će je Albanci uništiti. „Svi smo gradili nelegalno ovde; ovo je sporno zemljište, Priština ne kontroliše ovo područje i sigurno niko od nas ne bi išao u Beograd da traži građevinske dozvole. Po kosovskom zakonu, naše kuće moraju biti srušene jer su skoro na nivou vode. Videćemo šta će biti… U svakom slučaju, niko više ne dolazi ovde da se odmori, preopasno je. Kosovski policajci su svuda. Kada padne noć, oni mogu da rade šta hoće, uključujući i da vam provale u kuću i da vas prebiju.” Na pitanje zašto su specijalci kosovske policije po brdima, Nikola odgovara: „Oni blokiraju švercerske puteve. Podigao bih spomenik švercerima: ako smo godinama mogli da kupujemo istu robu koja se prodaje u Srbiji po prihvatljivim cenama, to je zahvaljujući njima. Sada ih Albanci hapse…“

Nekoliko stotina metara od Nikoline kuće, na ogranku, nalazi se vila Milana Radoičića. Zgrada je bela, ogromna, sa pogledom na jezero. Sada ju je zauzela policija, na ulazu stoji plavokosi policajac i unutra, pokriveno plastičnom folijom, nalazi se oklopno vozilo.

Zajedno sa Zvonkom Veselinovićem, Milan Radoičić je gospodar severnog Kosova. Slavica nam objašnjava zašto: „Milan ima para, on je uspešan biznismen, jedan od onih koji su se obogatili posle raspada Jugoslavije. Ako vam trebaju finansijska sredstva da popravite krov na kući, Milan vam pomaže, ne želi ni pare nazad. Međutim, morate glasati za Srpsku listu i ako vas on pozove na neku „akciju“, poput one koja se dogodila u Banjskoj, ne možete da odbijete. Eto, verujem da su se mladi pobijeni u Banjskoj našli u situaciji da ne mogu da kažu ne… Za one koji su nešto izgrešili, radili nešto što se ne sme, Milan i Zvonko su imali poseban tretman: kidnapovali bi one koji su im smetali, vodili bi ih u skrovište na Kopaonik i tamo bi ih pretukli. Onda bi ih vratili nazad na Kosovo. Shvatili ste zašto su mladi ljudi iz dobrih porodica pratili Milana u Banjsku. Ne verujem onima koji kažu da su ti momci bili patriote, umorni od maltretiranja albanske policije“. Ne slaže se sa Slavicom Nikola, koji smatra da su ti mladi ljudi bili umorni od prisustva kosovske policije na svakom ćošku na severu Kosova: “Mladi ljudi su spremni da umru kako bi oslobodili Kosovo, ne može se više od kosovske policije, stalno nas maltretiraju!”.

Kosovska Mitrovica

U severnom delu Kosovske Mitrovice, naseljenom Srbima, napetost je opipljiva. Događaji u Banjskoj traumatizovali su sve.

U kafićima duž glavne ulice koja vodi do mosta na Ibru priča se samo o tom događaju. Tog dana, 24. septembra, veoma dugo, niko nije znao šta se dogodilo. Pričalo se da je kosovska policija zatvorila grad Banjsku, nekoliko kilometara od Kosovske Mitrovice, da je u toku pravi rat ali nije bilo jasno između koga. Čak ni porodice ubijenih momaka nisu znale ništa.

Gospođa koja drži malu prodavnicu u Kosovskoj Mitrovici ispriča mi svoju priču dok je stavljala ono što sam kupio u plastičnu kesu: „Svi smo zvali našu decu; kad su se javili na telefon, osetili smo ogromno olakšanje. Neke majke su zaplakale čim su čule sinov glas na drugom kraju telefona. Bio je živ, nije bio u Banjskoj. Roditelji jednog od ubijenih dečaka saznali su za smrt svog sina tek 15 sati nakon što se događaj desio.“

Aleksandar Arsenijević, predsednik pokreta „Srpski Otpor“, opozicioner koji bi da prekine politički monopol Srpske liste, uvek posvećen pronalaženju mirnog rešenja koje bi omogućilo da Srbi i Albanci žive možda podeljeni, ali u miru, tvrdi da niko zaista nije znao šta se dešava u Banjskoj. Kao da se Banjska ne nalazi pored Kosovske Mitrovice nego negde u Nagorno-Karabahu.

U Srbiji su režimske televizije objavile vest o Banjskoj sa 17 sati zakašnjenja: čekale su da predsednik Vučić progovori o masakru. Srbi sa Kosova su imali na raspolaganju samo kosovske televizije i novine na albanskom, u šta u svakom slučaju ne veruju.

Most preko Ibra čuvaju italijanski karabinjeri. Na drugu stranu uglavnom prelaze samo stanovnici Mahale, naselja sa mešovitim stanovništvom (Srbi, Albanci, Romi i Bošnjaci) koje se nalazi u blizini srpske Mitrovice. Preko mosta nalazi se albanska Mitrovica. Dok je srpski deo grada zadržao urbanu strukturu jugoslovenskog perioda, sa visokim zgradama, dečja igrališta između zgrada i ortogonalnih bulevara, albanski deo je nikao na haotičan i neorganizovan način. Novi putevi, još neasfaltirani, visoke stambene zgrade, svuda telefonske i strujne žice koje se prepliću na zidovima kuća, na rasvetnim stubovima i koje kao crni plastični oblaci dominiraju ulicama naseljenim ljudima. Kafići su puni; dok stariji ljudi još uvek imaju veze sa severnim Srbima, mnogi mladi nikada nisu prešli Ibarski most.

Pitam policajca kojeg sam slučajno sreo u kafani odakle je i šta radi ovde. On je sa juga Kosova, poslat je u Mitrovicu da smeni srpske policajce koji su napustili institucije. Ne zna srpski, ali često radi u severnom delu grada. „Policija mora biti tamo. Moramo patrolirati. Ko je naterao Srbe da napuste institucije? Imali su svoje policajce koji su kontrolisali srpsko područje. Sada smo mi i ovde i tamo.” Na moje pitanje zašto kosovska policija često maltretira Srbe, on iznervirano odgovara: „Nije tačno da ih maltretiramo. U Banjskoj smo umirivali srpsko stanovništvo i donosili hranu uplašenim porodicama, poklonili smo slatkiše deci. S vremena na vreme može da se desi da dođe do tenzija sa Srbima, ali to nije ništa u poređenju sa onim što su nam radili u vreme Miloševića! U svakom slučaju, ponavljam, oni su krivi, niko ih nije terao da napuste institucije. Sada su opet počeli da pucaju na nas… Kolega mi je umro, ubili su ga, znate li to?“

Poslednjih dana specijalci kosovske policije sa automatskim puškama sve češće ulaze u severni deo Mitrovice i proveravaju papire i dokumente koji mogu pomoći u razumevanju ciljeva napadača Banjske. Ušli su i u bolnicu na severu grada i uplašili bolesnike. „Verovatno nikada nećemo saznati šta se desilo u Banjskoj“, kaže jedan stariji čovek koji nakon vizite lekara napušta bolnicu i koji je iznenada naišao na desetak teško naoružanih policajaca dok je izlazio iz jednog lekarskog kabineta. „U Beogradu znaju šta se desilo, možda u Prištini, mi ne znamo ništa. I nećemo nikada saznati, čini mi se.”

Oni i mi

U jednom kafiću u južnoj Kosovskoj Mitrovici nalazi se Jovan, koji radi za NVO sa sedištem u albanskom delu grada. On je Srbin, ali nema problema s tim da radi na jugu i ima albanske kolege. „Posle dešavanja u Banjskoj, oseća se velika napetost u kancelariji. Moje albanske kolege ponekad provociraju, ne odgovaram. Ono što nas spasava od direktnog sukoba je međusobno poštovanje, ja govorim albanski, oni srpski, svi se sećamo stare Mitrovice kada smo svi zajedno živeli, naši roditelji su se poznavali i družili se.”

Jovan je studirao u inostranstvu, a zatim odlučio da se vrati u Kosovsku Mitrovicu. „Stvari su se do sada uvek popravljale. Posle svakog sukoba nastajao je mir. Posle događaja u Banjskoj, zaista ne znam šta može da se desi i da li možemo da se vratimo na staro. Igra albanskog premijera Kurtija je jasna: on želi da natera Srbe da odu, polako ali sigurno. Stalno zatvara granice sa Srbijom, u severnoj Kosovskoj Mitrovici nedostaju lekovi (svi dostupni na jugu, preko mosta, prim. aut.), posla nema i grad će se pre ili kasnije isprazniti. To je stara taktika: ja te neću oterati, ali ću sve uraditi da ti sam odeš. Problem je, međutim, i Beograd, koji apsolutno ne brine o nama Srbima sa Kosova. Da li ste razumeli koja je Vučićeva igra? Isto kao i Miloševićeva tokom devedesetih: oslanja se na nacionalizam da bi što duže ostao na vlasti. Srbija je tada izgubila Kosovo. Sada postoji rizik da ode celokupno srpsko stanovništvo: kao i Milošević, i Vučić će reći da nije on kriv i da su stvari išle ovako, odgovorni su Albanci, Amerikanci, Nemci… Svi, sem njega. U međuvremenu, on će vladati do starosti i garantovaće blagostanje i prosperitet svojoj porodici i prijateljima na vlasti. Scenario već viđen, ponavljam, tokom devedesetih. Mi Srbi smo glupi, jer ponavljamo uvek iste greške iz prošlosti“.

Most, ljubavi moja!

Uveče je most na Ibru skoro pust. Na severnom kraju stacioniraju karabinjeri, na južnom kosovski policajci. U sredini spavaju psi lutalice i, na klupama koje gledaju na reku, par parova se ljube i razmenjuju nežnosti. Na mostu ih, uprkos osvetljenju, niko ne vidi, jer je ovo najmanje posećeno područje grada.

„Hoćemo da smislimo nešto lepo – kaže nasmejani karabinjer, sa automatskim puškom u ruci – mostovi su oduvek bili mesto greha…” Pogleda prema jednom od dva para i lukavim pogledom dodaje: „A da je ona Albanka, a on Srbin?“ Gledamo se i osmehujemo, zadovoljni, srećni što smo barem imali fantaziju da izmislimo ono što je nezamislivo.

(Al Jazeera)