„Nećemo se valjda baviti time što je bilo pre Hrista“. Tom se porukom preko Fejsbuka nedavno oglasila jedna zaposlenica Radio Subotice, a sve to u povodu „pobune“ dela srpskog programa Radio Subotice protiv direktora Ljubiše Stepanovića. Nije mi bilo posebno teško da „ukopčam“ da se tu ne radi ni o kakvom ličnom stavu, nego o malom „saopštenju “ stavu obične partijske recepcionarke, koja je umnožila direktive svoje nacionalne političke centrale. Ukoliko sam je pravilno razumeo, dotična je tako, bez pardona, amnestirala direktora, koga na pravdi boga, je li, mobinguje (ugnjetava) deo novinara programa na srpskom jeziku Radio Subotice. Hoće da kaže da je namera tih novinara, koji protestuju javno, koliko jasna, toliko i perfidna: da diskredituju brojniji, talentovaniji, bolji, vredniji, profesionalniji, karakterniji deo kolektiva najstarije radijske kuće.

I poslednje saopštenje “većeg dela kolektiva Radio Subotice“ odiše istim duhom. Reč je dakle o većinskom (samim tim, i bespogovornom) stavu u kolektivu koji je kroz noviju istoriju uvek stajao na braniku istine i pravde (blagovremenog i tačnog informisanja), nekada radnih ljudi i građana, a od kraja osamdesetih i početka devedesetih, jedinom informativnom svetioniku objektivnog i tačnog informisanja (Studio B, Radio B92 i Radio Subotica ) ne samo u lokalu, nego i u celoj zemlji.

Priznajem. Saopštenje me je donekle zateklo nespremnog, mada su tradicionalno u Radio Subotici svakakva čuda, svakakvi obrti – bili mogući. Šta se to u kući u kojoj sam proveo bezmalo četiri decenije dogodilo? Da joj najžešći, najtvdokorniji, najbesprizorniji ratnohuškački propagandista, najljući politički i ideološki protivnik, postane dragoceniji od starih proverenih drugara, nešto kao fetiš reformacije zapuštenog novinarstva?

Po starom, bezbroj puta proverenom receptu, prepoznatljive apologete boreći se za što veće privilegije, znaju preterati. Podrška novom direktoru, vidim, stigla je i iz Kanade u kojoj, sada kada su utihnule „grtalice“, jedna neskriveno strastvena bakica (svojevremeno član Redakcije programa na mađarskom jeziku) preko Fejsa podržava direktora rečima: „Ne daj se, ljudino“!?

Čitam saopštenje „većeg dela kolektiva Radio Subotice“ (u zaglavlju lepo stoji Izvor: Monika Kokai) i imam utisak da se ono u biti ne razlikuje od saopštenja Vučićeve SNS, kojim se opozicija tereti da je preko plagijatorske doktorske disertacije ministra unutrašnjeg, nasrnula, ni manje ni više, ne samo na njega, nego i na ničim osporenu demokratski profilisanu stranku, Vučićevu Vladu, samog Aleksandra velikog, sistem… Opasno, boktemazo!

Za sada smo, posle prave navale ljudi iz nevladinih voda, suočeni samo sa tim, minornim, polupismenim saopštenjem (ponovo pročitati ko je „izvor“) „većeg dela kolektiva“. Stavljam ruku u vatru da će se istim povodom (potpaljivanja lomače ispod neposlušnih novinara), oglasiti i gradonačelnik, lično. Otići će to i dalje. Bude li dogorelo do političkih, usko nacionalnih noktiju, oglasiće se i svemađarska zaštiitnica nedužnog, i o svemu nedovoljno upućenog „burgermajstera“. Naslućujem to posle poluzvaničnog objašnjenja; da su i njemu i partiji „čiste ruke“, jer su eto, nedužni poput bajmočkih šiparica, morali pognuti glavu i prikloniti se Koalicionom sporazumu! Po Jene Maglaiju, direktora gradskog radija predložili su ljudi iz Dačićevog SPS-a (Miloševićeve i Mirine političke mehane). Budite nadalje sigurni da će ponovo, kao u vreme one „trule“ Titove države, potegnuti iste argumente; da suživot i međusobna tolerancija nemaju cenu, da podrazumevaju maksimu – svaka vaška obaška. Direktiva je, dakle, da se Mađari ne mešaju u tamo njihova „ srpska posla“. I obrnuto, uz beznačajnu ispravku samog titulara.

Od sredine devedesetih prošlog veka, lokalni radio je voljom lokalnih vlastodržaca poprimio božanske atribute. I on se, od tada pojavljuje u tri lica. Mada je zaista teško razabrati (razlučiti) ko bi tu mogao biti bog otac, ko sin, a ko duh sveti.

Radio je otkako znam za njega bio uvek stvar nepetljanja jednih u poslove drugih. Oduvek su to bila „njihova“ srpska, ili „njihova“ mađarska, odnedavno hrvatska posla. Nikada to nije bila stvar ili pitanje želja građana Subotice, nego put i način da se preko njihovih leđa, a na njihov račun, preraspodeljuje vlast. Svojevcremeno SKJ, SSRBJ, SSO (Savez socijalističke omladine ), ponekad bogami i sindikat, a danas političke stranke. U čemu bi mogla biti razlika danas? U činjenici da je konačno jedan naci/onalizam (mađarski), prepoznao drugi (srpski).

Na samom kraju (iako to ne zaslužuje) samo reč-dve o Ljubiši Stepanoviću. To je onaj novinar (izveštač republičke ili lokalne televizije) kome su složno, uglas na Trgu Slobode, 5. oktobra 2000. desetine hiljada Subotičana složno skandirali: „Ljubiša lopove, Ljubiša lopove!“ To je takođe onaj reporter sa završnog DOS-ovog mitinga, koji je, dok su desetine hiljada građana uprkos kiši zahtevali promenu režima, uputio kamermane da umesto mase na Trgu slobode slikaju prazne sokake pored Franjevačke crkve. Reč je nadalje o uredniku srpskog programa Radio Subotice koji se iz petnih žila upinjao da lokalni radio gurne u kandže Miloševićeve propagandne ratnohuškačke mašinerije. To je individua u čijim su studijem u Radio Subotici defilovali ratni zločinci, od kojih su Željko Ražnatović Arkan i vojvoda Siniša Vučinić bili najveće zvezde srpskog programa Radio Subotice.

Da su kojim slučajem, članovi Pastorovog SVM-a, samo virnuli u sopstvene partijske arhive, u njima bi zatekli desetine saopštenja protiv Ljubiše Stepanovića, svojeručno potpisana imenom tadašnjeg predsednika stranke Jožefa Kase. Mogli bi se uveriti da se u to vreme, ne samo rečima nego i delima, u SVM znalo boriti protiv jednoumlja srbijanskih nacionalista, a opstajati na braniku ljudskih prava i sloboda građana Subotice.

Ne dajte se, gospodine Pastor!

Ne dajte se, gradonačelniče!

Ne daj se, Ljubiša, ljudino!

PS: Poruka Ištvanu Pastoru; „A bove mairori diacit arare minor“ (Od starijeg vola mlađi se uče da oru). Ponekad međutim vo ostaje to što jeste – obična volina.

(Autonomija)