Kopredsednik Četvrte vojvođanske konvencije Živan Berisavljević ocenio je da vladajuće stranke u Vojvodini umesto Deklaracije za zaštitu ustavnih prava APV, treba da predlože deklaraciju kojom će zahtevati ustavne promene. Berisavljević je u intrevjuu za portal Autonomija istakao i da se vojvođansko pitanje ne može rešavati silom, već samo kroz ustavne promene „kao veliko unutrašnje demokratsko pitanje“. Ukazao je i da „ni jedno pitanje koje je Srbija pokušala da reši silom, nije rešila u svoju korist“, i založio se za jačanje ustavotvornog pokreta u Vojvodini kojim bi se pokrajina „odbranila od siledžijskog udara na autonomiju“.

– Predložena Deklaracija za odbranu ustavnog položaja ima smisla u datoj situaciji, ali je ona ograničenog domašaja. Zato u narednom periodu pokrajinski parlament i vlada treba da izađu sa deklaracijom kojom se zahteva promena Ustava Srbije, jer je taj akt generator svih kriza u zemlji. Tek nakon takvog, jasnog stava Vojvodine može da se uđe u odgovorno rešavanje problema, uz odbacivanje svih priča o separatizmu koje su apsolutno besmislene i uvredljive – istakao je naš sagovornik.

Berisavljević, koji je bio visoki jugoslovenski političar i ambasador SFRJ u Londonu, smatra da posle sporazuma sa Prištinom, kojeg je ocenio istorijskim, Beograd ni prema Vojvodini ne može više da vodi politiku koja ne bi bila u skladu sa evropskim standardima.

U kojoj meri sličnosti nedavnog mitinga stranaka centralne vlasti u Novom Sadu upućuju, međutim, na to da će državna politika prema Vojvodini biti slična onoj od pre 25 godina, započeta „jogurt-revolucijom“?
– Ovaj miting desio se ipak u drugačijim istorijskim okolnostima. „Jogurt-revolucija“ bila je produkt tadašnjeg srpskog populističkog i nacionalisitčkog pokreta čiji su ciljevi bili ostvarivanje unutrašnjeg političkog jedinstva oko projekta stvaranja srpske nacionalne države na prostoru drugih država i razbijanja Jugoslavije. Ono što je slično između tadašnjih i sadašnjih dešavanja u Vojvodini, jeste taj apsurd da se centralna vlast sa Vojvodinom obračunava „narodom“. U aktuelnim napadima na Vojvodinu imamo i taj apsurd da državna vlast udara na institucionalni sistem inače fasadne autonomije i ličnosti koje tu autonomiju predstavljaju, zbog toga što pokrajina traži poštovanje ustava i zakona. Sličnost je i u tome što Beograd u tom naumu koristi svu moguću infrastrukturu: i državnu, i partijsku, i medijsku. Kao što je to svojevremeno činio i Slobodana Milošević u rušenju vojvođanske autonomije. Uz to, ovde se već 25 godina praktikuje sistem da se vlast uspostavlja i praktikuje uz pomoć sile. Međutim, aktuelna republička vlast, koja je u biti miloševićevska i nacionalistička, s druge strane, pritisnuta je političkim procesima koji Srbiju teraju u Evropu. I zato moraju jako da vode računa o tome da li će se upustiti u novi udar na Vojvodinu.

Postaje li ipak Vojvodina prostor za dokazivanje „patriotizma“, s obzirom da crkva i ektremni desničarski krugovi zbog sporazuma u Briselu aktuelnu republičku vlast optužuju za izdaju Kosova?
– Ta mitingaška metodologija i pokušaj ponavljanja „događanja naroda“ pokazuju da postoje takve ideje, ali se tu potpuno previđa da je narod poprilično iznuren dešavanjima iz proteke dve decenije, i ratovima i divljom tranzicijom i ekonomskom bedom. I očigledno je da se narod više ne može tako lako motivisati za takvu političku kampanju, a posebno ne oni koji iole misle svojom glavom. Uostalom, građani Vojvodine su imali priliku da vide kakvo je političko nasilje demonstrirano prilikom „upodoboljavanja“ lokalnih vlasti, što je samo po sebi bilo silovanje političke i izborne volje potvrđene na poslednjim izborima. I zato, izmišljanje separatizma i populistički patriotizam u Vojvodini može biti samo jedna iluzija koja više nema objektivnu snagu. Bila bi ogromna istorijska zabluda pokušaj da se kosovski sporazum zabašuri potpunim zatiranjem vojvođanske autnomije, jer vrlo dobro znamo da sve zablude imaju svoju cenu. Srbija je ovim sporazumom faktički priznala da je Kosovo izgubljeno, ali zbog mitomanske svesti koja još uvek trijumfuje među građanima Srbije još uvek slušamo te priče o vojvođanskom separatizmu. Vojvodina nema interes da bude van Srbije, dok je Kosovo uvek imalo takve težnje. Zato su bili duboko pogrešni pokušaji izjednačavanja te dve pokrajine.

Kakve su mogućnosti aktuelne pokrajinske vlasti u odnosu na političke pritiske vladajućih stranaka u Republici?
– Nemam iluzije o ulozi Demokratske stranke i pokrajinskog premijera Bojana Pajtića u Vojvodini, od podrške koju su dali aktuelnom Ustavu, koji je poražavajući za pokrajinu, do problema u usvajanju Statuta APV, definisanja vojvođanskog budžeta… No, i ovi događaji potvrdili su da se ne može dobro upravljati Vojvodinom i braniti njeni interesi, a da vas u jednom trenutku centralna vlast ne optuži da ste separatista ili autonomaš. I to je stiglo i Bojana Pajtića, uprkos njegovim brojnim popuštanjima u prethodnom periodu. Međutim, očigledno je da je pokrajinska vlast shvatila da više ne mogu da pristaju na kompromise koji vode obesmišljavanju autonomije. I u ovom trenutku ovde nije u pitanju odbrana Bojana Pajtića ili vlasti Demokratske stranke u Vojvodini, čije se slabosti sad zloupotrebljavaju da bi se oborila sama vojvođanska autonomija. I zato se mora braniti Pajtićeva deklaracija, jer se time brani načelo. Ako treba menjati pokrajinsku vlast, onda to treba da uradi sama Vojvodina u demokratskoj proceduri na izborima, a ne da to radi Beograd silom. A Beograd sad pokušava da to uradi preko ulice i političkom silom, populizmom i vređanjem građana Vojvodine i njihove političke volje. Takve pritiske i napade Vojvodina kao društvo mora da odbije i da ne dozvoli da neko drugi sem njenih građana odlučuje o tome ko će sedeti u Banovini. Ukoliko se Vojvodini vlast nametne silom iz Beograda, to će biti jako loše i za Srbiju i za njen evropski put.

Postoje konstantne najave o tome da bi Ustavni sud uskoro mogao da se izjasni o Statutu APV. Kakve posledice mogu da se očekuju u tom slučaju?
– Veliko je pitanje kako će se ponašati centralna vlast posle ovog propalog mitinga, ali i posle sporazuma sa Prištinom. Srbija je, naime, tim sporazumom iskazala svoju racionalnu političku volju, a ne svoj mentalitet. Ovo je priznavanje poraza na Kosovu, i to ne poraza jedne političke garniture, već jednovekovne istorije. Srbija ovim prihvata činjenicu da je Kosovo većinski albanska teritorija i da silom više ne može da ga zadrži pod svojom jurisdikcijom. I to jeste prelomni događaj. U toj situaciji Vojvodina, uprkos njenom zatiranju i političkom i ekonomskom i civilizacijskom, ipak je najevropskiji deo Srbije i njoj evropsko opredeljenje Srbije ide na ruku. I to vojvođanskoj vlasti može samo da ide u priolog, jer je ona prirodno zainteresovana za ubrzanje evrointegracija i evropeizaciju cele Srbije. A u slučaju da se Beograd odluči da nastavi ovu svirepu ofanzivu na Vojvodinu, to bi bilo veoma opasno i zbog toga jer bi se time dovelo u pitanje i evropsko opredeljenje Srbije. Dakle, ako se nastave politički pritisci na Vojvodinu, i Ustavni sud iskoristi kao novi okidač za to, onda partije koje upravljaju Vojvodinom uz podršku civilnog društva moraju definisati strategiju odbrane. Ta strategija svakako bi morala da uključi i pripremu platforme za rešavanje vojvođanskog pitanja. A upravo je ovaj miting potvrdio koliko je vojvođansko pitanje krupno i otvoreno, utoliko da su se zarad njegovog zataškavanja odlučili za političko nasilje.

Može li Vojvodina da računa na podršku Brisela?
– Vojvodina ne može da računa ni na čiju podršku dok ne počne da se bori za svoju poziciju u zajedničkoj državi sa Srbijom, bila da je ona federalno uređena, ili visoko decentralizovana. Dok ne počne tu političku borbu i ne konsoliduje jasan program te borbe, iza kojeg će stati sve demokratske snage u pokrajini, ne može računati na podršku Brisela, nit bilo koga drugog. U toj borbi Vojvodina treba da traži partnere u drugim delovima Srbije među političkim opcijama koje su nedvosmisleno evropski opredeljene. I ovo što se sad dešava je veliko zvono za uzbunu u tom pogledu, jer dok se ne slomi oportunizam u političkim krugovima Vojvodine, dotle neće biti ni delotvorne političke borbe za vojvođanske interese. A oni nikako nisu antisrpski, već su inetres jedne potpuno drugačije Srbije.

Svetlana Ratkov (Autonomija)