Bivši vojvođanski visoki partijski funkcioner Živan Berisavljević, koji je prethodne dve decenije bio aktivan u pokušajima formiranja vojvođanskog autonomističkog političkog bloka, te bio jedan od organizatora tri vojvođanske konvencije o ustavnom položaju Vojvodine, odbacio je teze pojedinih političkih opcija u Srbiji da bi nakon odluke Međunarodnog suda pravde o Kosovu, istim putem iz Srbije mogla krenuti i Vojvodina.
Berisavljević u intervjuu za portal www.autonomija.info ističe da vojvođansko pitanje „nije problem Vojvodine van Srbije, nego problem Vojvodine pod Srbijom“. On pita i „zašto bi interes građana bilo kog drugog dela Srbije bio da Vojvodina stenje pod težinom stravičnog centralizma, koji u ime jedinstva države pretvara u podanike sve građane Srbije i sve narode koji žive u Srbiji, uključujući i većinski“. Ipak, odbacuje ponovo oživljene teze o vojvođanskom scesionizmu.
– Nema razloga za bojazan da će mišljenje MSP na bilo koji način biti upotrebljeno kao dokument na kojem će političke snage u Vojvodini ikad temeljiti svoje zahteve za secesijom. Ovde niko ne želi secesiju. Postoje pojedinci, kao i određen procenat građana, oko 17 odsto, koji misle da Vojvodina treba da bude nezavisna država. Ali nema političkih snaga, niti osmišljenih poltičkih programa koji zagovaraju samostalnost Vojvodine. Uostalom, srpski narod, koji je sad većinski u Vojvodini, uvek je težio da živi u zajedničkoj državi sa Srbijom, ali ne i pod Srbijom – napominje Berisavljević.

Zbog čega se i dalje kosovsko pitanje koristi kao mehanizam za disciplinovanje Vojvodine?
– Nema ni jednog razgovora u Srbiji o decentraliazciji, odnosno o demontaži ovog nazadnjačkog centralističkog ustrojstva, koji neće povampiriti te strahove da će se Srbija reducirati na teritoriju od Save do Ristovca. A to samo pokazuje koliko još uvek u etabliranim strukturama srbijanske države trijumfuje matrica koja je i dovela Srbiju u situaciju u kojoj se nalazi i čija posledica je otcepljenje Kosova. Međutim, kosovski slučaj jedinstven je po mnogo čemu, kao što je takođe sasvim osoben slučaj i vojvođansko pitanje. Kosovo je raspadom Jugoslavije, a zbog politike Republike Srbije, logično stiglo do toga da traži nezavisnu državu. Jer, potezima srbijanskog političkog vrha od Saveza komunista do SPS-a, odnosno ukidanjem prava pokrajine Kosovo garantovane Ustavom iz 1974. godine, albanskom narodu u granicima Jugoslavije oduzeta je konstitutivnost. I to je na velika vrata otvorila albansko pitanje pre svega na Kosovu. A pitanje Vojvodine nije pitanje nacionalnih konstitutivnih prava, već regionalnih konstitutivnih prava. Zato je vojvođansko pitanje najveće ustavno pitanje u državi Srbiji i dok se ono ne reši, Srbija se ne može konsolidovati kao stabilna i moderna evropska država. A rešenjem vojvođanskog pitanja rešila bi se i sva druga pitanja organizovanja države Srbije, uključujući i pitanje Sandžaka.

Doprinose li i vladajući krugovi kreiranju takve atmosfere straha, upozoravajući svet na pogubne posledice odluke MSP-a o Kosovu?
– Način na koji beogradska politčka elita reaguje na mišljenje MSP-a, koje je inače sama izazvala priredivši tako samoubistvo iz zasede, pokazuje da je na snazi ona politika koja je i prouzrokovala ukupnu krizu druge Jugoslavije, ali i tragediju srpskog naroda nakon toga. To je politika istorijskog ćorsokaka i, dok se ta matrica ne promeni, Srbija će stalno biti u saplitanju i samozavaravanju, ljuta na svet zbog toga što neće da učestvuje u njenim zabludama i istorijskim nesporazumima sa stvarnošću. Umesto da se okrene realističkoj analizi uzroka koji su doveli do odvajanja Kosova i interesima srpskog naroda koji je ostao na Kosovu, ovde se i dalje sledi ta garašaninovsko-memorandumsko-tadićevska politika samoobmane, a koja se opet zavarava time kako će se nešto promeniti u odnosu na Kosovo koje smo praktično oterali iz Srbije. Međutim, pitanje Vojvodine nije tako strukturirano kao pitanje Kosova, to nisu identični entiteti. Kosovo je postalo sedma nezavisna država, a Vojvodina se svela na anonimnu severnu nahiju centralističke države Srbije.

Znači li to da je ipak sudbina Vojvodine u velikoj meri određena rešavanjem kosovskog pitanja?
– To je mitomanska svest koju je Milošević raspomamio do trijumfa. I taj trijumf je doveo do otcepljenja Kosova i do poništavanja svih prava autnomije Vojvodine. A dok su ta svest i taj program dominantno podržani od srbijanske političke elite, uvek će drama oko Kosova pritiskati Vojvodinu. Najpre, raspomaljivaće u njoj samoj one iste nacionalističke snage koje postoje i na prostoru cele Srbije, a koje su zarobljenici te svesti. Pored toga, odlagaće se rešavanje vojvođanskog pitanja dok se stvar s Kosovom ne završi. Ogromna tragedija države Srbije je u tome što joj je Kosovo, kao jedna fatamorganska priča, permanentno prioritet. A brzi vozovi najsnažnije krize – i ekonomske i socijalne i nacionalne i moralne i ustavne… – tutnje. Dok se naše državne institucije batrgaju da realizuju neostvarive ciljeve. Dakle, problem agilnog mladog ministra Jeremića i njegovog patetičnog šefa Borisa Tadića je u tome što pokušavaju da ostvare neostvarive ciljeve, tako da srbijanska politička elita zapravo ne odustaje od onih istih ciljeva zbog kojih je propala Miloševićeva politika. U pravu su oni koji tvrde da je Milošević smenjen od te elite da bi se spasili ciljevi. A dokle god su ti ciljevi mantra ili nedodirljivi tabui, dotle će se samo menjati oblici poraza i ćorsokaka u koje zapada razvoj srpskog društva i države. Ali, u jednom trenutku će se stvoriti kritički odnos snaga koje će pokrenuti pitanje radikalnih promena politike države, procesa decentralizacije, a pre svega, ustavnih promena. Jer, taj Ustav je jedan od velikih generatora krize, uključujući i njegovu preambulu u kojoj je pitanje Kosova tako definisano da tu nema izlaza dokle je god na snazi.

Šta podrazumevate pod radikalnim promena državne politike?
– Srbija se mora regionalizovati i asimetrično federalizovati. To znači pojedinim oblastima i regionima obezbediti odgovarajuća autonomna prava, a Vojvodini specifični status ravnopravnog entiteta – na ustavno dogovoreni način između Vojvodine i Srbije. Država mora biti složena, i u njoj Vojvodina mora ravnopravno odlučivati i učestvovati u kreiranju politike u istoj meri u kojoj to čini i prestoni Beograd, odnosno njegova elita. To je neminovno! Uz poštovanje načela supsidijarnosti, te decentralizacije i unutrašnje regionalizacije oba entiteta – i Srbije i Vojvodine, i uz poštovanje političkog subjektiviteta Vojvodine. Ali, to se mora dogovoriti bez predrasuda i sa punom otvorenošću, uz demokratski dijalog između dva entiteta. Vojvodina ima pravo na taj novi istorijski dogovor sa Srbijom, jer smo se ponovo našli pred pitanjem: kako zajedno sa Srbijom, s obzirom da ona postaje nezavisna država. Prema tome, to je i pravo, ali i obaveza i vojvođanskih i političkih snaga u Srbiji, da pokrenu taj dijalog kako bi se Srbija konsolidovala kao stabilna i dobro uređena država. Uostalom, takvom konceptu uređenja države u prilog ide i evropska realnost.

Svetlana Ratkov