Uslovno govoreći – sem same Narodnooslobodilačke borbe, snažno i uspešno ostvarivane na teritoriji Vojvodine, koja je kroz rat ubedljivo potvrdila svoj, u prvoj Jugoslaviji poreknuti, osobeni politički subjektivitet i prvi put i snagom oružja izborila pravo na njeno ustavno utemeljenje – od kraja Drugog svetskog rata do danas četiri su perioda u kojima su vođene odsudne političke borbe za dostojanstven položaj Vojvodine kao ustavne autonomne pokrajine:

– prvo, period rasprava o položaja Vojvodine u procesu konsolidacije avnojevske Jugoslavije (1944-1946);

– drugo, period oštre i dramatične unutarpartijske konfrontacije oko pokušaja ustavnog redefinisanja ustavnog karaktera Republike Srbije u pravcu njene veće ustavne centralizacije uoči ustavnih reformi 1963. i prvih pokušaja ukidanja ustavne autonomije Pokrajine Vojvodine;

– treće, decenija borbe za koncipiranje, ostvarenje, odbranu i očuvanje najpunije ustavne autonomije Pokrajine u njenoj ukupnoj istoriji, inaugurisane prvo ustavnim amandmanima 1969. i proglašenim ustavnim reformama 1974. Taj se najblistaviji period u ukupnoj ustavnoj istoriji Pokrajine, nažalost, završio populističko- centralističkim udarom na njene osnove i njeno civilizacijsko biće (tzv. jogurt-revolucijom) 1988. i političkom okupacijom Vojvodine, koja traje do danas. A ti su udari – važno je naglasiti – označili i početak kraja avnojevske Jugoslavije i bili, u krajnjoj liniji, prevashodno u funkciji njenog razbijanja; i,

– najzad, četvrto, period mučne borbe za vraćanje narodima i građanima Vojvodine stečenih i političkom prisilom oduzetih ustavnih prava na autonomiju, za reafirmaciju njenih prisilno oduzetih prava 1988, protiv potpunog devastiranja njenih vlastitih resursa i zatiranja njenog političkog subjektiviteta i regionalnog identiteta, koji traje punih 27 godina, od „jogurt revolucije“ do danas.

Odmah da kažem da u dve prve bitne faze tih borbi ja – po logici svojih mladih godina, ili – u drugom slučaju – svoje političke pozicije u vreme kad su se one zbivale – nisam učestvovao.

Ipak, smatram da je, s obzirom na polemike koje se sve učestalije vode unutar pre svega autonomističkih sanaga oko toga da li je Vojvodina trebalo da ulazi u avnojevsku Jugosalaviju direktno kao jugoslovenska federalna jedinica ili kao autonomna pokrajina u sastavu federalne Republike Srbije – svi moji uvidi i saznanja upućuju na neupitan zaključak da, bez pristanka Vojvodine da bude autonomna pokrajina u sastavu federalne Srbije, ne bi bilo moguće konstituisati avnojevsku Jugoslaviju i da bi se na prostorima prve Jugoslavije NOB produžio u građanski rat, tim pogubniji i pogibeljniji što bi u njemu, po samoj logici stvari, bili u punoj meri i vojno, a ne samo politički, angažovani i tek stvoreni novi vojni blokovi. Mnogo je razloga koji ukazuju da bi upravo takav razvoj, suprotan ciljevima NOP-a i partije koja je taj pokret predvodila, bio neizbežan.

Već sam negde rekao da bih i sam, da sam tada bio na mestu Žarka Veselinova i drugih čelnika Vojvodine – suočen sa pitanjem kako se opredeliti između realne mogućnosti da autonomnost Vojvodine prvi put u njenoj istoriji bude garantovana kako ustavom federativne Jugoslavije, tako i ustavom federalne Srbije, ili da odbijanjem takvog statusa onemogućim stvaranje bilo kakve Jugoslavije – ja lično bez dvoumljenja prihvatio bih predlog Politbiroa CK SKJ i Tita kao jedino moguće rešenje. Naravno, sa osloncem na nesumnjivu činjenicu da je je državno jedinstvo sa Srbijom bilo vekovna težnja velikog dela tzv. prečanskog srpstva, tim lakše jer je tada već bilo jasno da će ono u posleratnoj Vojvodini postati i relativno većinsko stanovništvo.

Iz razloga u koje do danas nisam pronikao, žestoki politički sukobi oko Vojvodine uoči donošenja ustava 1963. vođeni su kao strogo zatvoreni unutarparijski sukobi koji su čak i najuže političke aktive oko PK i CKSKS potpuno isključili iz tih teških borbi. I sada, evo, ne znam zašto su neki od pripadnika moje političke generacije i meni i tada politički, a i životno bliski drugovi – tada inače već unutar onih najužih foruma i blizu pojedinaca koji su ključni akteri tih sukoba – bili toliko zatvoreni i u najličnijim i najotvorenijim političkim razgovorima, do te mere da ih preda mnom nisu ni pominjali. Ni tada, ni niz godina posle.

Uostalom, možda je to i zbog toga što sam ja baš u prvoj polovini te 1962. upravo završavao studije na VŠPN, da bih odmah posle diplomiranja, u septembru te godine, otišao u vojsku. Ni sam stoga ne mogu da verujem da su mi o tim sukobima od dalekosežnog značaja za dugoročni razvoj i ustavnu sudbinu Vojvodine i buduće borbe oko toga, više istina otkrili Dušan Popović u trećem tomu “Letopisa o Vlaovićima“ zatim Ranko Končar i Mita Boarov, pišući vrlo serioznu monografiju o Stevanu Doronjskom, kao i istraživanja koja je nedavno objavio Sobodan Bjelica, nego što sam ih sam ikad čuo od mojih bliskih političkih, pa i ličnih prijatelja – važnih aktera tih sudara, kakvi su pre svega sam Doronjski ili Jovan Veselinov-Žarko, ili pak Miloš Minić. Druge da ovog puta i ne pominjem…

Otuda ću se ovde usuditi da o tom periodu iznesem samo jedan utisak: oni vojvođanski partijski prvaci koji su svojim političkim smenama i privremenim ponižavajućim marginalizovanjem platili cenu prvog žestokog sukoba sa potmulo, ali snažno narastajućim vlastodržačkim republičkim centralizmom, politički su tada odbranili ne samo avnojevsku koncepciju i Vojvodine, nego i Jugoslavije. Iako, čini mi se, nisu već tada uočili da je tim sukobom srpski politički vrh prvi put posle 1945. pokušao da – sprovodeći sui generis „banovinizaciju“ Republike kao vid ustavnog ukidanja autonomije Vojvodine – ustavom 1963. zapravo reunitarizuje Sbiju sa cijem da time osigura njen konstitutivni i politički primat u avnojevski koncipiranoj Jugoslaviji.

Upravo nakon tih sukoba, ja sam – nalazeći se od 1963. pa sve do jula 1981. na visokim funkcijama u SK Srbije i Vladi Srbije, potom i u jugoslovenskoj diplomatiji, sticao – kako se to govorilo – političku afirmaciju i iskustva, koja su mi bila dragocena kad sam se sredinom 1981, po svojoj izričitoj želji, iz Londona vratio na politički rad u SK Vojvodine. Zaista, ogromno su mi pomogla da bolje razumem suštinu tekućih političkih zbivanja i sve dramatičnijih političkih procesa u zemlji u celini, pošto sam se samim činom povratka u Vojvodinu našao u središtu tada već razbuktalih političkih borbi oko ustavnog položaja pokrajina. Neoptrećen konkretnošću političkih odnosa stvorenih mučnom predistorijom tih sukoba iz perioda borbi za donošenje Ustava, bilo mi je možda lakše da uočim da je naprasno pokretanje vojvođanskog pitanja u povodu zbivanja na Kosovu sračunato zapravo na ukidanje ustavnih rešenja o ustrojstvu zemlje usvojenih 1974. Dakle, na razbijanje avnojevske Jugoslavije.

Našao sam se u samom grotlu tih borbi, koju je političko i državno rukovodstvo Srbije na čelu sa Petrom Stambolićem i Dražom Markovićem – u punom sadejstvu sa ćosićevskim disidentskim srbo-centralistikim i antititovskim pokretom – počelo da priprema još u vrema usvajanja ustavnih reformi ranih sedamdesetih, sa planom da ih odlučnije povede nakon Titove smrti, kada se odnos snaga i u Srbiji, i u u Jugoslaviji promeni u njihovu korist. Jer, već Iz Londona se to jasno videlo, do mere da su me npr. neki naši tamošnji prijatelji – sa pozivom na izvore NATO-a, upozorili par nedelja ranije na pripremu studentskih demonstracija u Prištini, a stari Titov prijatelj i dobar znalac naših unutrašnjih prilika Bil Dikin mi dan po povratku sa Titove sahrane rekao: “Ako neko uskoro pokuša da razbije Titovu Jugoslaviju, znaj Živane da će to biti crveni četnici.“

Uostalom, put kojim će srpsko rukovodstvo krenuti ubrzo posle Titove smrti Draža Marković je najavio još u svojim beleškama „Život i politika“, a da se od tada čekala „promena odnosa snaga“ najotvorenije je priznao u svom čuvenom govoru na Osamnaestoj sednici CK SKS, čini mi se decembra 1981. Treba, međutim, znati da je već napad na internoj sednici predsedništva CK SKS i Predsedništva Republike, održanoj znatno ranije, u junu 1981. na tadašnje vojvođansko rukovodstvo predstavljao prvi sračunati poziv na njegovo obaranje. To ovde nije na vreme tako pročitano, na šta sam ja upozorio tadašnje čelnike Vojvodine ubzo po povratku iz Lonona, odmah pošto sam se upoznao sa sadržinom rasprave na toj sednici. A tačnost te procene su mi početkom oktobra te godine, prilikom Okruglog stola „Socijalizam i savremenost“, potvrdili i moji sagovornici iz Beograda, poručujući nam da će već do kraja godine CK SK Srbije javno pozvati narod da sudi rukovodstvima u pokrajinama zbog njihovog otpora reviziji ustavnog položaja obe autonomije. Što su i učinili samim krajem godine – na pomenutoj 18. sednici CKSKS.

Taj, tada obnarodovani program obaranja legitimnih rukovodstava i ustavnih institucija Vojvodine metodično je ostvarivan od tada pa sve sve dok „jogurt revolucijom“ oktobra 1988. nije okončan. Ne ukazujući ovom prilikom na sve dramatične trenutke tog procesa, moram reći da je on bio ostvarivan utoliko brutalnije što je naš otpor toj politici bio žilaviji, a argumentacija koju smo javno koristili u odbrani autonomije suštastvenija. To se odnosilo i primenjivalo i na svakog pojedinca u rukovodstvu Pokrajine. Oni koji su se tom sve zahuktalijem stampedu na Vojvodinu javno i nepokolebljivo suprotstavlja odlučnije, znalačkije i delotvornije izlagani su sve besramnijim blaćenjima sve orkestriranijih beogradskih medija, a internim partijskim i policijskim kanalima širom Srbije diskreditovani kao izdajnici srpstva. Spadao sam – po kriterijumima dirigenata toga zlogukog orkestra među onih prvih nekoliko imena koje pre svih treba diskreditovati. To je – što se mene tiče – počelo već krajem 1981, nakon što sam na 25. sastanku PK SKV, samo mesec dana pošto sam u njega kooptiran, veoma oštro polemisao sa Petrom Stambolićem i Dražom Markovićem, a naročito je pojačano sredinom toga perioda, nakon što sam na sastanku grupe članova našeg Predsedništva sa Predsedništvom CK SKJ, u čijem je radu aktivno sudelovao i Ivan Stambolić, izložio ocenu da mi nismo u sukobu sa rukovodstvom Srbije u prvom redu oko ustavnih odnosa između Republike i Pokrajine, nego zato što se – kao rukovodstvo dominantno srpske Pokrajine, i dominantno srpsko po sastavu – duboko ne slažemo sa pogledima drugova iz Srbije na srpsko nacionalno pitanje u Jugoslaviji i položaj Srbije u zajednici naroda i republika koje tvore SFRJ. Stambolić, moj više nego bliski drug iz mladosti, na to je reagovao besno bacivši blok ispred sebe i napustivši demonstrativno sednicu.

A eskalirali su ti napadi na mene do nepodnošljivog kreščenda, nakon što sam, septembra 1988. prezentovao analizu politike „događanja naroda“ i mitingaških udara bojovnika AB-revolucije na biće, gradove i sela Vojvodine i ukazao na kontrarevolucionarnu, srbocentralističku i antijugoslovensku razbijačku suštinu i fašistoidnu prirodu te politike i njenog novog vođe. Tada sam promovisan u „ideološku perjnicu vojvođanskog autonomaštva“, par godina smatran „remetilačkim faktorom prvog reda“ i sistematski skoro svakonevno napadan u medijima i izlagan svakovrsnim šikanama. Uz Boška Krunića, verovatno više od bilo koga od vojvođanskih funkcionera.

I da ne dužim dalje o tom periodu, rekao bih u zakčjučku nekoliko, mislim bitnih ocena: prvo, vojvođansko rukovodstvo je političkom prisilom oboreno, a od njegovog obaranja se Vojvodina nalazi pod političkom okupacijom; drugo, ono se nije lakomisleno i olako, bez borbenog otpora predalo, nego je – s obzirom na odnos snaga u vrhovima SKJ i Federacije i nesposobnost tih organa da vrše svoje ustavne funcije –ispravno procenilo, a sam sam takvoj proceni izrazito doprineo – da bi upotreba sile, tj. vojvođanske policije u noći 6. oktobra izazvala besmisleno krvoproliće nevinih a manipulisanih demostranata, za šta bi odgovornost pala na njega, jer bismo već sutradan imali vojnu intervenciju u Novom Sadu, pošto je je vrh JNA već uveliko stao iza politike Miloševića, što se ubrzo i belodano pokazalo; treće, to rukovodsvo je u ukupnoj istoriji komunističkog pokreta u svetu jedino koje je od višeg organa proglašeno za „slučaj“, a opstalo na pozicijama još skoro celu deceniju i jedino na koga su čelnici vlastite partije napujdali demostrante da bi ga oborili; i, četvrto, udar na autonomne pokrajine u ime „teze“ da je zbog njihovog postojanja Republika Srbija neravnopravna članica jugoslovenske federacije, uprkos istorijske istine da je na ulasku Vojvodine u njen ustavni sastav upravo federalna Srbija insistirala prilikom stvaranja avnojevske Jugolavije, bio je nakon Titove smrti samo puki izgovor za udar srbocentralističkih, kontrarevolucionarnih i antisocijalističkih snaga Srbije na titovsko biće i avnojevsku suštinu Jugoslavije.

(Deo izlaganja Živana Berisavljevića na svečanoj govornici Vojvođanskog kluba, Politikološke asocijacije Vojvodine i PO Saveza antifašista Vojvodine “Naši savremenici – akteri istorije“)