Iako se činilo da je nakon usvajanja novog Ustava Srbije provojvođanska politička opcija prilično pasivizirana, svi su izgledi da bi predstojeći pokrajinski izbori mogli poslužiti kao inicijalna kapisla za njen, kako se najvljuje, mnogo radiklaniji „povratak“ na scenu.
Naime, vojvođanski autonomisti smatraju da upravo neuspeh ustavnog referenduma u Vojvodini i činjenica da je većina građana Pokrajine odbacila novi Ustav Srbije, na sasvim novi način otvaraju vojvođansko pitanje. To, prema oceni predsednika Socijaldemokratske partije Vojvodine Živana Berisavljevića, znači da „vojvođansko pitanje više ne može da bude rešavano na autonomističkom, već na federalističkom konceptu“. U intervjuu za „Dnevnik“ Berisavljević je izrazio očekivanje da će novi koncept biti podržan od većine pokrajinskih političkih aktera i utemeljen na trećoj svevojvođanskoj konvenciji, koja se uveliko priprema.
Možete li objasniti razloge za takvu inicijativu u ovom trenutku i šta konkretno znači taj federalistički koncept?
– Ova inicijativa za održanje treće konvencija svih vojvođanskih političkih i nevladinih organizacija, te pojedinaca koji se zalažu za promenu ustavnog statusa Pokrajine, neophodna je jer Vojvodina nije prihvatila nametnuti Ustav koji su tajno sačinili „filozof kompromisa“ Boris Tadić i nastavljači centralističke miloševićevske politike Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica. Srbija je zato posle tog ustavnog referenduma u novoj istorijskoj situaciji, i to stanje ne može da opstane. A mi smo, kao političke snage u Pokrajini, obavezni da delujemo u skladu s većinskom voljom građana Vojvodine. Zato je krajnje vreme da se pokrene jedna svevojvođanska inicijativa kojom će se uputiti jasna poruka političkoj eliti u Beogradu da vojvođansko pitanje konačno mora da bude rešeno. Ali, ne kroz koncept autonomije u sastavu Srbije. Sad tražimo da Vojvodina dobije položaj ravnopravan s drugim entitetom, Srbijom, u Republici Srbiji, ili možda i trećim – Kosovom, ako ta pokrajina ostane u sastavu naše države. Jedino rešenje jeste u federalizaciji države Srbije! Dakle, mora se uvažiti istorijsko pravo Srbije na državnost i subjektivitet, ali se u ime tog prava ne može poricati ničiji drugi politički subjektivitet.
Očekujete li podršku najvećih vojvođanskih stranaka – Lige socijaldemokrata Vojvodine i Saveza vojvođanskih Mađara – tom federalističkom konceptu, a s obzirom na nesporazume koji pratili prethodne vojvođanske konvencije?
– Mi smo o inicijativi obavestili sve vojvođanske stranke i nevladine organizacije i pojedince koji su učestvovali i u radu prethodne konvencije, pa i SVM i LSV koji su ipak učestvovali u pripremi prethodnog skupa. Mislim da nema razloga da razlike koje su ranije postojale u našim međustranačkim odnosima ne budu prevaziđene. Sem toga, obratili smo se i nekim partijama van Vojvodine – Socijaldemokratskoj uniji, Liberalno-demokratskoj partiji i Demokratskoj stranci. I videćemo kakav će biti njihov odgovor. Uostalom, verujem da bi ulazak LSV-a i SVM-a u republički parlament mogao samo da olakša naše izglede za otvaranje ovog pitanja. Pogotovo ako i u DS-u nadvlada frakcija koja se bori za neke ciljeve, a ne isključivo za održavanje na vlasti. Još uvek nismo razgovarali o tajmingu tog skupa, ali verujem da bi to trebalo da se desi pre predstojećih lokalnih, pokrajinskih i predsedničkih izbora.
Da li je moguće da autonomija Vojvodine do kraja završi kao kolateralna šteta mogućeg gubitka Kosova, o čemu se takođe spekuliše u našoj javnosti?
– Ova svevojvođanska inicijativa upravo se i pokreće zato da se to ne bi desilo. Naime, ta opasnost da se eventualni gubitak Kosova praktično trgovački kompenzira potpunom negacijom vojvođanske autonomije svakim danom je sve izvesnija. Ali, ovde se jednom mora shvatiti da na duže staze nema stabilne Srbije dok se ne izgradi ustavni poredak koji je po meri te Srbije. Niko nije izmislio ni Sandžak, ni Kosovo, ni istočnu Srbiju, ni Vojvodinu… I čim pre se to shvati i čim pre u Beogradu počnu jačati snage koje razmišljaju drugačije, u toj meri će se smanjivati potreba za internacionalizacijim vojvođanskog pitanja. Uostalom, pitanje Vojvodine ne može da se ne reši ako se želi da Srbija postane deo Evropske unije. A to što trenutno međunarodna zajednica u pogledu vojvođanskog pitanja reaguje taktizerski ne znači da u jednom trenuku neće morati da se uključi u njegovo rešavanje, naravno ukoliko prethodno u samoj Srbiji za to ne bude dovoljno demokratskih kapciteta.
Da li u tom pogledu vidite problem u tome što izborni rezultati u Pokrajini u poslednjih nekoliko ciklusa na različitim nivoima pokazuju trend jačanja radikala?
– Ustavni refendum je eksplicitno pokazao da je autonomističko raspoloženje ipak većinsko, uprkos manipualcijama koje su pratile sam referendum, ali i uprkos 15-godišnjoj Miloševićevoj vladavini i njenim katastrofalnim posledicama u Vojvodini. Radikali dobijaju najviše na izborima, ali njihova pozicija je daleko od većinske. I njihova pozicija se ne može slabiti drugačije sem povlačenjem radikalnih poteza na onim osnovama koje su evropske, demokratske i decentralističke, jer samo to može da slabi snagu koštuničinsko-šešeljevskoj koncepciji srpske države kao farsične reinkarnacije apsolutističke obrenovićevske države. Naravno, njihova snaga nipošto nije za potcenjivanje i zato naša borba neće biti laka i upravo ona ukazuje na potrebu za konsenzusom političkih snaga koje se bore za promenu položaja Vojvodine.

Internacionalizacija

Koliko je realno da ova konvencija rezultira i internacionalizacijom vojvođanskog pitanja ako se ima u vidu da do sada međunarodna zajednica nije pokazivala interes u tom pogledu, izuzev kad je bilo reči o međunacionalnim incidentima u Vojvodini?
– Vojvođansko pitanje će se rešavati kao unutrašnje demokratsko i konstitutivno pitanje samo ako se osigura dijalog i većinska pozicija demokratskih snaga u Beogradu. Ako, pak, beogradska politička elita ostane odbojna prema našim zahtevima, vojvođansko pitanje mora se internacionalizovati! Uostalom, kad god se u Vojvodini pokrene manjinsko pitanje, bez obzira na to koliko se to razume na javnoj sceni, to je zapravo samo jedan vid pokretanja vojvođanskog pitanja.

(Dnevnik)