-Dva momka, migranti, napali su u Beogradu mog druga i dve devojke. Bio sam jako ljut, hteo sam da ih bijem. Posle sam seo, uzdahnuo duboko i smirio se. Zbog te dvojice svi loše misle o migrantina. To je kao i sa Romima i Albancima, ja sam Rom, pa znam – ako doživiš, vidiš, ili, samo čuješ nešto loše, gotovo je, svi su loši! Tu je kvaka. Ali ja sam razmislio – hoću da upoznam druge ljude, i još migranata, da vidim ko je kakav. E, po tome se svi ljudi, pa i mi u Srbiji razlikujujemo – neko hoće da razmisli i upoznaje ljude, a neko neće! Neko se boji i lakše, jednostavnije mu je da mrzi, onako ni iz čega, na belo, i da ni o čemu ne razmišlja, samo da misli da je glavni, a ne zna ni zašto! – reči su dvadesetjednogodišnjeg Željka Dikića iz Beograda, kuvara po zanimanju, koji ovu svoju opservaciju snažno potvrđuje, za ovo vreme, u ovoj zemlji, nesvakidašnjim gestom:

Dao je otkaz u restoranu u kojem je radio samo da bi učestvovao u projektu omladinske razmene, koja je nedavno u Subotici okupila četrdesetoro mladih ljudi iz regiona i Evrope.

Mnogi od njih bili su, iako predstavnici evropskih zemalja, poreklom sa drugih kontinenata. Namera organizatora, EDIT centra iz Novog Sada, bila je pre svega, baš to o čemu Željko govori – da se ljudi vide oči u oči, i razgovaraju, razmene znanja i iskustva, razmisle, otvoreno i glasno, ali oprezno i pristojno pitaju šta god kome padne na pamet, izblede sopstvene predrasude koliko god je to moguće. Tema su bili upravo migranti i uvrežen negativan narativ o ljudima u pokretu.

Željko, jedan od najmlađih učesnika, mršav, čvrst, uspravan, zacakljenih očiju i zaraznog osmeha, šarmantno je osvojio poznanike, među njima i nove drugare, govorio sigurno i smelo o svom životu i okruženju u Srbiji. Evo njegove priče:

-Zbog ljudi koji čine užasne stvari mene gledaju drugačije. Diskriminaciju doživljavam gotovo svakodnevno i neprestano. Pozovem telefonom, ili napišem molbu, javim se na oglas za posao i sve bude u redu, jedva čekaju da dođem, odgovaraju im moje karakteristike – završio sam školu, dobar sam u svom poslu, vredan sam, imam dobre preporuke. A, kad stignem i vide me, čujem iza leđa – Došo Cigan! Otkače me, ni ne trepnu! Radio sam u Domu vojske, nešto se pokačio sa šefom, a on će: „Znam ja te ciganske fore!“ Ako neko garantuje za mene, onda me prime, inače, jok!

I Željkova mama je kuvarica. Tata radi na građevini. Željko ima starijeg brata master programera i mlađu sestru koja ide u osmi razred osnovne škole.

-Živeli smo sa jednom platom od 45000 dinara i vraćali kredit – mama, tata, nas dvojica osnovaca i sestra koja se tek rodila. Mama je bila zaposlena i pre nego što smo se mi rodili, čistila je, pa završila školu, postala pomoćnica kuvara, pa kuvarica… Čim smo završili osnovnu počeli smo da radimo, i brat i ja. Za osam sati rada dobijao sam mesečno 4.000 dinara, dovoljno za džeparac, važno mi je bilo da pomognem, i da i ja nešto zarađujem.

Željko je naročit mladić – volontira u SOS Dečijem selu, radi u organizaciji Moj krug, pomaže deci iz Doma, radi za UNICEF, snima za Tik Tok i ima, kaže, mnogo pratilaca.

-Zezaju me, pa šta?! Ja se šalim na svoj račun, tako treba! Mnogi to ne kapiraju!

-Zašto pomažem? Volim, dobro se osećam. A, i meni su pomogli – romska organizacija REF mi je na kraju osmog razreda obezbedila da završim školu za kuvara. Ja sam od sedme godine s mamom u kuhinji, sad sam i ja kuvar! Oduvek sam voleo da radim. Često radim i duže od jedne smene – makar i na rukama hodao do kuće, radiću dve smene!

Atmosferu u Subotici na omladinskoj razmeni, Željko ocenjuje:

-Nisam naspavan, dan i noć se nešto dešava, ali sam se ovde odmorio i nadisao dobre atmosfere. Stalno nešto radimo, učestvujemo u različitim radionicama, ne prestajemo da razgovaramo među sobom, a imali smo i zadatak da razgovaramo s migrantima na ulici u Subotici, pravićemo i film i neke sadržaje za net… Jako, jako je zanimljivo. Shvatio sam i to nam svima prija – mi smo ti ljudi koji će menjati svet! Samo, da vam kažem, za promene treba mnogo, mnogo vremena, kod kuće je sve drugačije! Ovo ovde, u neku ruku, nije stvarnost! Svi mi smo tu jer želimo tu da budemo i želimo da činimo dobro i drugačije, ali kod kuće, na ulici svakog od nas, je sasvim drugi i drugačiji život! Lošiji, a to je stvarnost, na žalost.

-Ja ću moju decu učiti da budu sportisti. Sportisti su dobri ljudi. Moji roditelji su mnogo radili, gledali su da ne budemo gladni, to je bilo najvažnije i da mi završimo školu, nismo imali vremena za sport. Želim da zaradim i otvorim restoran za moju mamu i mene. Nas dvoje znamo da je za kuvanje važna mašta i da uživaš dok kuvaš. A, u tom našem restoranu će svako ko ume moći da radi, a i da bude gost – Rom, Srbin, Hrvat, Albanac, migrant …! Ne verujete? Doći ćete, pa ćete videti!

Branislava Opranović (Autonomija, ustupljene fotografije)