Fest je krenuo 1971. godine u specifičnom momentu kulturne politike. Naši filmovi trijumfuju na najznačajnijim festivalima – „Skupljači perja“, Kan 1967, „Buđenje pacova“, Berlin 1967, „Nevinost bez zaštite“, Berlin 1968, „Rani radovi“, Berlin 1969. Uz pregršt nagrada za dokumentarne i animirane filmove širom sveta, kaže za Danas Želimir Žilnik u svom sećanju na „festival festivala“.

Večeras, na otvaranju 52. Festa u Mts Dvorani, jednom od naših najcenjenijih filmskih autora u svetu čija dela mogu da se podvedu pod tri reči – subverzivnost, sloboda, čovek, svečano će biti uručena Nagrada „Beogradski pobednik“ za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.

Žilnik je još od šezdesetih godina i prvih ostvarenja postao deo evropske avangarde društveno i politički angažovanog filma, a o tome šta je Fest doneo i šta je značio toj pobedničkoj generaciji autora (Aleksandar Saša Petrović, Živojin Pavlović, Dušan Makavejev), u kojoj je on bio najmlađi, kaže:

– Od Pulskog festivala 1969. ideolozi i mediji pokreću kampanju, neki od pomenutih filmova i znatan deo novih proglašeni su za Crne filmove. Sklanjaju se iz distribucije, kao „nepodobni“. Ideja da se pokrene FEST i najava koji su filmovi i autori pozvani, delovala je gotovo šokantno. Ovi autori i naslovi, mahom su provokativniji od naših, osporavanih. Racionalno je što inicijatori Festa nisu otvarali tu temu. Time bi doveli u pitanje novi festival. Pojurilo je i staro i mlado da gleda “Hrabri novi svet”, da vidi šta su napravili Kjubrik, Denis Hoper, Bertoluči, Vim Venders Nas nekoliko “nepodobnih”, razmišljali smo da li da pakujemo kofere. Da uradimo par filmova u inostranstvu, da bi kod kuće bolje prolazili. Fest je doneo filmofilima izvanredan repertoar – najbolje svetske filmove onog doba. Makavejeva, mene i nekoliko kolega, okuražio je da odemo u pečalbu – seća se Žilnik.

Antologijski film „Rani radovi“ s kojim je osvojio Zlatnog medveda u Berlinu 1969, ušao je u filmsku istoriju kao „okidač“ za cenzuru komunističke vlasti, zabrane, represiju i progon i drugih autora Crnog talasa. A zanimljivo je da je Žilnik svojim beskompromisnim angažmanom uspeo da isprovocira režim i u pečalbi – tih godina doživeo je cenzuru i u Zapadnoj Nemačkoj.

O iskustvu prvog filmskog gastarbajtera koji je doživeo da bude zabranjivan i u rigidnom socijalizmu i u demokratskoj zemlji, Žilnik kaže:

– U Nemačkoj sam prvo svratio na Oberhauzenski festival.Tamo su naši dokumentarci i animirani filmovi šezdesetih i sedamdesetih godina već dobili petnaest – dvadeset nagrada. Od mojih kratkometražnih nagrađeni su „Pioniri maleni“, „Crni film“, „Lipanjska gibanja“, a „Nezaposleni ljudi“ su 1967. dobili Gran pri festivala.

U Nemačkoj, kako objašnjava, nije mogao, a ni hteo da se predstavlja kao “zabranjen” autor.

– Niko mi ne bi verovao. Od nas su, u ono vreme, kolege Aleksander Kluge, Hercog, Rajc, Fasbinder, tražili da im nabavimo naš Zakon o kinematografiji, i statute filmskih radnih zajednica. Bili su uvereni da kod nas “sistem radi ko podmazan”. Nekoliko nedelja posle Oberhauzenskog festivala sa ekipom sam već kružio po Kelnu i Minhenu, snimajući dokumentarce. Sedam kratkih i jedan dugi zgotovljeni su za dve – tri godine.

Desile su se, priča Žilnik, i dve privremene zabrane.

– Igrani film “Raj, jedna imperijalisticka tragikomedija”, agresivan i drzak, koncipiran po skandalu o kojem je štampa izveštavala. Berlinski poslanik kandidovao se za gradonačelnika, a da bi se reklamirao angažovao je grupu besprizorne mladeži da ga kao “otmu i muče”. Fotke o njegovom “stradanju” poslate su medijima, i tako je dobio najveći broj glasova. Nameštaljku je „provalila“ policija, pa su poslanik i „otmičari“ pohapšeni. Film je obilovao provokativnim i eksplicitnim scenama, te je posle premijere povučen iz kina.

Prema Žilnikovim rečima, i kratkometržni film “Javno pogubljenje” takođe je proglašen za „nezgodan“.

– Policija u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata nije nosila oružje. Međutim, posle teroristickog incidenta sa žrtvamana policajci su špartali noseći vatreno oružje. Broj ubistava i ranjavanja, krupnih i sitnih izgrednika, naglo je skočio. Analizirajući nekoliko obračuna koji su prikazani i na televizijama, napravili smo vizuelni, kritički esej. Cenzura je odmah intervenisala, ona se u Nemačkoj zove “Dobrovoljna samokontrola”(Freiwillige Selbstkontrol). Obe zabrane su bile privremene. Pomenuti filmovi i još šest dokumentaraca imali su solidnu distribuciju i festivalski život – seća se Žilnik.

– Kod nas su „dežurne snage“ funkcionisale slično. „Rani radovi“ i pet mojih dokumentaraca bili su pod embargom od 1971. do 1986.godine. Uz još dvadesetak naslova, što kratkih, što igranih filmova ostalih autora – kaže Žilnik.

Svi njegovi filmovi, od onih najranijih („Žurnal o omladini na selu, zimi“, „Nezaposleni ljudi“, „Lipanjska gibanja“, „Crni film“, „Ustanak u Jasku“…), provocirali su i kritikovali režim, društvo, malograđansku svest i do danas su ostali aktuelni.

Tu beskompromisnu liniju prate i „Druga generacija“, „Kako se kalio čelik“, koji tematizuju nagoveštaj političkih i socijalnih promena u tadašnjoj Jugoslaviji, ili „Tito po drugi put među Srbima“, „Marble Ass“…, kao i filmovi o slomu sistema vrednosti u ovdašnjim postkomunističkim ali i nekim zapadnoevropskim društvima („Tvrđava Evropa“, „Stara škola kapitalizma“, „Destinacija Serbistan“, Najlepša zemlja na svetu“…). Posebno, o izbeglištvu, migracijama i sudbinama emigranata.

Tokom karijere duge skoro šest decenija, Žilnikovi filmovi su svojevrsna platforma koja daje glas ljudima sa margine, pojedincima i grupama, a kako je zapisao filozof Boris Buden, Žilnik je jedan od najcenjenijih filmskih stvaralaca i u svetu, koji je uspeo da ostvari „artistički, moralni i politički kontinuitet bez premca u svom istorijskom kontekstu“.

Na pitanje Danasa šta za njega profesionalno i lično znači dati glas onima koji se ne čuju, koji su „nevidljivi“ u društvima u kojima žive, Žilnik kaže:

– U većini medija danas najviše prostora dobijaju špekulanti, lopovi, kriminalci, kontroverzni biznismeni, političari i lažovi. Logično je da nešto prostora treba ostaviti i seljacima, radnicima, samohranim majkama, starcima, nezaposlenima, napuštenoj deci i omladini, beskućnicima i emigrantima. Njih je u populaciji najviše – ističe Žilnik.

Sloboda ili barbarizam

Žilnik je doživeo i to da mu isti film dva puta bude zabranjen – 1969. započo je snimanje filma „Sloboda ili strip“, koji je bio zabranjen pre nego što je snimanje okončano. A onda je krajem 2022. nastavak ovog filma, naslovljen „Sloboda ili barbarizam“, koji se bazira na sakupljenim materijalima koji su sačuvani u slovenačkoj laboratoriji, ponovo zabranjen, iako je bio izabran od konkursne komisije na prvom konkursu Filmskog centra Srbije za eminentne reditelje.

Žilnik je sa Karpom Godinom, slovenačkim direktorom fotografije s kojim sarađuje gotovo pola veka, ipak uspeo da uđe u njegovu realizaciju. Na pitanje Danasa kako se odvija snimanje i kako će izgledati dva sukobljena vremena – 70-te godine koje opisuje „Sloboda ili strip“, i naša nova stvarnost kojom se bavi „Sloboda ili barbarizam“, Žilnik kaže da ni u čemu ne odstupa od svojih principa.

– Nikada nisam govorio ni o jednom filmu pre nego što ga završim. Tek kad izađe pred publiku možemo da pričamo o tome šta sam i kako uradio, i šta su gledaoci videli i doživeli od onoga što sam nameravao da kažem – ističe Žilnik.

”Pobednik” kao poziv – zaboravi “staru slavu”

Kako je Žilnik izjavio za Fest, jako ga raduje što nagrada koju prima nije za životno delo.

– „Pobednik“ mi deluje kao poziv – zaboravi “staru slavu”, sakupi ekipu, snimajte nešto novo. Veoma me je obradovala i vest da će “Beogradski pobednik” takođe biti dodeljen kolegi Ašgaru Farhadiju, iranskom sineasti čiji opus izuzetno cenim, i nadam se da će i taj gest Festa biti podsticaj publici da se pobliže upozna sa njegovim fascinantnim delima – rekao je Žilnik.

(Danas, foto: Autonomija)