Naša profesionalna udruženja umetnika koja se bave likovnim umetnostima davno su prevalila pola veka postojanja – Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV, 1946), Društvo arhitekata Novog Sada (DaNS, 1960) i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV, 1964). Ako se njima doda Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV, 1966) i Akademija umetnosti (1974), dobijamo jedno sasvim respektabilnu mrežu likovno umetničke scene sa redovnom umetničkom produkcijom (izložbe, katalozi, saloni, časopis i ostale manifestacije), sa galerijskim i izlagačkim prostorima, mada svakako nedovoljnim, i skoro svakodnevnim naporima pripadnika domaće umetničke zajednice, koja često opstaje samo na osnovu dobrovoljnog rada njenih članova.

Kada su osnivana ova udruženja u vreme socijalizma imala su značajnu ulogu u osavremenjavanju i napretku domaće likovne umetnosti kao i u sveopštem oslobađanju tadašnje društvene stvarnosti. Po raspadu bivše zemlje udruženja su se našla u veoma lošim situacijama da bi narednih decenija odolevala često neprimerenim napadima aktuelnih vlasti koji su povremena imali čak i pozive za njihova raspuštanja. Ipak, poslednjih decenija kako su uvedeni konkursi za programe sva udruženja su skoro uvek imala kvalitetne predloge ali su odgovori vlasti bili, izraženo u sredstvima, maleni i nedovoljni a povremeno i ponižavajući.

Pored stalnih rasprava o svrsi njhovog postojanja zaboravlja se činjenica da ona okupljaju domaću umetničku i arhitektonsku elitu koja je spremna da radi, prikazuje svoja dela ali i da utiče na celokupni razvoj grada i društva u celini. Za razliku, recimo, od susedne Mađarske, čija udruženja imaju čitavu lepezu podsticaja (državnih subvencija) za same umetnike, od honorarisanja izložbi (kod nas skoro zaboravljena praksa) do niza stipendija i pomoći pojedinačnim umetnicima različitih kategorija, i umetničkih ali i po starosti i socijalnoj osnovi.

Kako se desilo da u čitavoj pompi oko Novog Sada grada kulture (20 21) nabrojani akteri skoro da nemaju baš nikakvu ulogu? Pretpostavljam da ima nekoliko razloga, racionalnih ali i onih koji to nisu. Mada je na početku bilo nekih kontakta, koji još uvek traju a neki manji projekti su i manje-više uspešno okončani, između organizatora i udruženja se nije stvorila atmosfera poverenja i posvećenosti zajedničkim ciljevima. Svojim nesumljivim kapacitetetim umetnička udruženja zaslužuju da bude ne samo partneri već i nosioci projekata iz oblasti savremene likovne umetnosti. Da čitava akcija oko Prestonice kulture ne bi ispala nešto između opšteg blama i propuštene prilike (T. Pančić), državni organi pokrajine i grada bi trebalo da u značajnoj meri pojačaju finasiranje i svu ostalu operativnu pomoć udruženjima kao nosiocima savremenog umetničkog stvaralaštva.

Fondacija kao organizacija, u najmanju ruku, izuzetno bliska vladajućim strukturama, svesna je činjenice da umetnici, pa tako i njihova udruženja po prirodi stvari nisu bezrezervno lojalni u svojim podrškama vlasti a posebno ne ovakvim sa današnjim pristupom i nedavnom, krajnje problematičnom istorijom. Kako fondaciju vode mlađi kadrovi školovani u vreme menadžment kulture ili tzv. kulture spektakla, nisam sasvim siguran ni da su upoznati sa delovanjima umetničkih udruženja ili, još mnogo gore, da su uopšte zainteresovani za njihv rad. Manjak znanja se uglavnom poklapa sa viškom samopouzdanja, pa ni običnu ljudsku sujetu ne bi trebalo isključiti. O nekom sukobu generacija ovde nema reči jer su sva umetnička udruženja podmlađena a sve više mladih umetnika je i spremno da se uključi u njihovo delovanje.

Ipak, pojedinačni slučajevi, mada još uvek sasvim retki, govore da bi se stanje moglo relativno brzo i uspešno popraviti pre “nulte“ godine u kojoj bi se Novi Sad trebao predstaviti ne samo sa novim projektima i akcijama nego i sa čitavim, dugo i strpljivo građenim, sistemom umetničkih, obrazovnih i muzejskih institucija koje se bave savremenim likovnim stvaralaštvom. Ako već nije kasno, trebalo bi hitno udvostručiti stalnu, sada veoma skromnu, pomoć samim udruženjima, uvesti honorare za umetnike kao i ostale vidove materijalne pomoći samim umetnicima za produkciju i motivisati ih da aktivno sudeluju u ostvarivanju umetničkih projekata kako bi se grad predstavio u najboljem (umetničkom) svetlu. Ili, za početak, bar urediti prilazni plato Muzeju savremene umetnosti Vojvodine koji je, iskrzanim i raspalim stepenicama, izvor sveopšteg blamiranja naše čitave umetničke ali i društvene zajednice. Ili bar napraviti, i naravno finansirati, zajednički (višejezički) sajt gde bi se posetioci mogli upoznati sa brojnim delatnostima svakog od umetničkih udruženja.

Ravnopravna distribucija sredstava, kojoj Fondacija u dosadašnjoj praksi nije baš sklona, doprinela bi većoj vidljivosti i prisustvu umetnika i njihovih dela u pomalo sumornoj svakodnevnici a da strateški cilj bude dugoročniji od bliske 2021. godine.

Vladimir Mitrović (Autonomija)