„Naša zgrada je bila jedna od onih čija je fasada bila ofarbana u trobojku“, priča Hana Ljiljak o nedavnim događajima u novosadskom kraju Liman III, „te sam postavila pitanje, pre svega predsedniku kućnog saveta, odakle je došla saglasnost da se to uradi, pošto moja porodica nije bila pitana.“.

Crtanje grafita, murala ili trobojki je samo jedna u moru stvari oko kojih se stanari jednog ulaza, odnosno vlasnici posebnih delova zgrade pitaju.

U odgovorima koji su pristigli redakciji VOICE-a, građani su skrenuli pažnju i na prokišnjavanje, pucanje cevi, zastarelost instalacija, i loše higijenske uslove kao neke od problema s kojima se suočavaju pri održavanju zajedničkog prostora u kojem žive. Međutim, poteškoća koja možda nadilazi rešavanje svih ovih problema jeste mala zainteresovanost ili informisanost građana o mogućnostima koje im stoje na raspolaganju kada je reč o stanju stambenog objekta u kom stanuju.

Stanarka koja je želela da ostane anonimna se požalila novinarki VOICE-a kako „sve sama mora da moli i izvlači“.

„Ništa nije bilo samoinicijativno. Oni ništa, pa onda mi moramo da zovemo i ispada da samo nama dvema porodicama na primer to smeta a drugima ne smeta. Mislim, lako je odgovornost prebaciti na drugoga, znate“, objašnjava ona.

Slično tvrdi i Hana Ljiljak, predsednica mesne zajednice Liman III u Novom Sadu.

„Recimo da su ljudi postali dosta inertni i očekuju od drugih da rešavaju njihove probleme, a ne shvataju da moraju da krenu prvo od sebe, da sami iniciraju da se problem reši. Naša ideja je i bila da utičemo na to da mi sami moramo da se pozabavimo našim komšilukom. A ko bolje poznaje potrebe jednog dvorišta ili kvarta od ljudi koji tamo i žive?“, sugeriše pitanjem i na odgovor naša sagovornica.

Međutim, postoje pravni mehanizmi koji dozvoljavaju zainteresovanim građanima da reaguju čak i ukoliko njihove komšije to ne učine.

Prema rečima Radovana Trifunova, menadžera za odnose s javnošću Udruženja profesionalnih upravnika Srbije, stanari mogu da se izjašnjavaju odlukama i pismenim putem.

„Pored toga, ukoliko se neko ne pojavi na tri uzastopne sednice, smatra se nedostupnim. Na taj način se dvotrećinska većina obezbeđuje bez te osobe. Međutim, obaveza plaćanja usluga održavanja i upravljanja za tog stanara, odnosno vlasnika se nastavlja“, naglašava Trifunov.

Svaka stambena zajednica ima mogućnost da po slobodnoj volji odabere osobu koja će obavljati posao upravljanja stambenim objektom. Tu ulogu može da ima predsednik kućnog saveta, tj. skupštine stanara, ali ta obaveza može da se prenese i na profesiju relativno novijeg datuma – profesionalnog upravnika. U izuzetnim slučajevima, kada stambena zajednica ne donese tu odluku u predviđenom roku, lokalna samouprava joj dodeljuje prinudnog upravnika.

Kako upravljaš, tako i održavaš

Prema podacima Privredne komore Srbije (PKS) koji su dostavljeni redakciji VOICE-a, do danas je izdato 1358 licenci za profesionalne upravnike. S druge strane, zbog propuštanja da PKS-u prilože važeću polisu osiguranja ili na lični zahtev, iz Registra je brisano ukupno 247 profesionalnih upravnika.

Međutim, naša sagovornica, stanarka koja je učestvovala u VOICE-ovoj anketi a želela je da ostane anonimna navodi slučaj da „profesionalni upravnik zgrade nema licencu za to, samo vlasnik firme u kojoj je zaposlen“.

Pored toga, u jednom od odgovora građana upućenih redakciji VOICE-a se izražava sumnja u legalnost poslovanja, odnosno odabira firmi za čišćenje i popravke.

Slične žalbe građana je dobio i Sud časti pri Privrednoj komori Srbije, koji je nadležan za reagovanje na primedbe na rad profesionalnih upravnika.

„Stanari najčešće ukazuju na nepravilnosti poput neizvršavanja odluka stambene zajednice, nezakazivanja sednica stambene zajednice u propisanim rokovima, nepodnošenja izveštaja o radu, realizovanja nabavki na osnovu pismenih saglasnosti vlasnika posebnih delova bez zakazivanja i održavanja sednice skupštine stambene zajednice, nedostavljanja informacija o stanju i promenama na računu stambene zajednice, utvrđivanja naknade za tekuće i investiciono održavanje u nejednakom iznosu za vlasnike stanova i poslovnih prostora, kao i povećanja iznosa naknade za poslove profesionalnog upravljanja bez odlučivanja stambene zajednice“, navode iz PKS-a.

Takođe, ovo telo ima ovlašćenja da izdaje mere upozorenja privrednom subjektu koji se u svom poslovanju ponašao neetički.

„Sud časti je, na primer, kaznio agenciju čija je profesionalna upravnica, iako nije vlasnik posebnog dela stambene zajednice, učestvovala kao zapisničarka u radu skupštine te stambene zajednice na kojoj je odlučivano o raskidu važećeg ugovora sa prethodnim organizatorom profesionalnog upravljanja i zaključenju ugovora sa tom agencijom za profesionalno upravljanje za koju je ona radila“, daju primer slučaja iz Suda časti.

Međutim, negativna iskustva građana nisu isključivo vezana za rad profesionalnih upravnika.

Hana Ljiljak kaže da predsednik kućnog saveta u njenom ulazu nije podneo žalbu na oslikavanje trobojki na fasadi zgrade, iako su se stanari žalili na taj problem.

„Pretpostavljam da je neka logika kod izbora predsednika kućnog saveta, a ne profesionalnog upravnika to što ljudi misle da će bolje upravljati ulazom neko ko tu živi i poznaje okolinu, nego osoba koja pokriva više ulaza i zgrada. Moje iskustvo je pokazalo drugačije – imali smo slučaj profesionalnog upravnika koji je uputio žalbu i mesnoj zajednici, i komunalnoj policiji, i inspekciji“, objašnjava ona.

I dok je više od polovine ljudi koji su se obratili redakciji VOICE-a upoznato s iznosom koji na mesečnom nivou izdvajaju za održavanje zgrada, te sume se razlikuju od zgrade do zgrade. Dodatno, manje od polovine je tražilo uvid u stanje na računu stambene zajednice, a oni koji to jesu su učinili to jer sumnjaju u transparentnost i načine trošenja sredstava koja se nalaze u fondovima za tekuće i investiciono održavanje.

Stanarka, čiji je identitet poznat redakciji VOICE-a, priča da je izveštaje završnog računa tražila tri godine, ali da njih nema.

„Nekoliko puta sam baš insistirala. Kaže: ‘Znate, ne mogu da kupim aparat za požar, nema se para’. Gde su pare? Otišle. Šta smo mi plaćali, šta plaćamo? 239 dinara obavezno održavanje. Šta, koje? I ljudi su spali na to da neće da plate. Njihovih 600-700 dinara plaćamo mi“, rekla je ona.

Radovan Trifunov, menadžer za odnose s javnošću Udruženja profesionalnih upravnika Srbije smatra da je na upravnicima da objedine interese stanara pri rešavanju zajedničkih problema.

„Zgrade se održavaju onoliko koliko su ljudi spremni da izdvoje finansijskih sredstava za to. Odgovornost za to je na vlasnicima posebnih delova, kao i na upravniku. Potrebno je izdvajati što više sredstava, jer to dobro dođe zbog toga što instalacije dotrajavaju. Ukoliko dođe do neke havarije, dobro je imati dovoljno sredstava na računu kako bi se ona predupredila. To zavisi i od materijalne situacije, i od odnosa među stanarima“, rekao je Trifunov.

Prvi komšija

Međutim, ako se vrata upravnika zatvore, postoji još jedna adresa u komšiluku na koju se građani mogu javiti – mesna zajednica. Jedna od obaveza ovog organa lokalne samouprave jeste procesuiranje i preusmeravanje zahteva i žalbi do nadležnih ustanova i javno-komunalnih preduzeća.

Iako mesna zajednica nema ovlašćenja da odlučuje o pitanjima unutar jedne stambene zajednice, ima moć pri rešavanju problema „u dvorištu“ i kvartu koji neposredno utiču na kvalitet života stanara.

Naša obaveza, objašnjava predsednica mesne zajednice Liman III Hana Ljiljak, upravo jeste da reagujemo na žalbe građana.

„Pored žalbi na farbanje fasada, za ova skoro tri meseca smo imali i žalbe na zapušenu kanalizaciju, oštećene klupe ili neke druge stvari. Sličan slučaj smo imali i s garažama pre tri godine. Možda nismo uspeli da sprečimo izgradnju svih garaža, ali jesmo nekih, istakla je ona.

Igor Išpanović (VOICE)