Dok su u poslednje vreme mediji u EU pretežno fokusirani na haotične izvršne naredbe druge administracije Donalda Trampa, građanske akcije u odbranu demokratskih standarda i vladavine prava u Srbiji nastavljaju da jačaju.

Ipak, stav Brisela ostaje nepromenjen, faktički podržavajući autoritarnog predsednika Aleksandra Vučića protiv studentskih demonstranata, dok se nastavlja sa praznim pričama o procesu proširenja.

Uz Ukrajinu i Gruziju (gde se takođe odvija mobilizacija protiv još jednog Moskvi naklonjenog autokratskog režima), Srbija se nalazi na demokratskoj liniji fronta.

Ova borba odozdo ima ogroman regionalni i evropski značaj. Tokom svojih 12 godina na vlasti, Vučićev režim postao je predvodnik savremenog evropskog desničarskog revanšizma, glavni pokretač nestabilnosti na Balkanu, centar ruskog i kineskog uticaja i ometanja, kao i magnet za moderni ekstremno desničarski etnonacionalizam i genocidnu ideologiju.

Laž o urušavanju železničke stanice

Protesti su započeli nakon što se 1. novembra srušila betonska nadstrešnica na ulazu u železničku stanicu u Novom Sadu, pri čemu je poginulo 15 ljudi.

Vlada je najpre pokušala da umanji javni užas tvrdnjama da renoviranje stanice nije uključivalo radove na urušenoj nadstrešnici, što je brzo razotkriveno kao laž.

Narodno ogorčenje preraslo je u proteste predvođene studentima univerziteta i srednjih škola, uz blokade saobraćaja u trajanju od 15 minuta – po jedan minut za svaku žrtvu – u 11:52, tačno vreme nesreće.

Vođe protesta suočene su s proizvoljnim hapšenjima; vlast je demonstracije označila kao poziv na „građanski rat“ i „obojenu revoluciju“ podržanu iz inostranstva (aludirajući na Zapad).

Zvaničnici su pretili uskraćivanjem stipendija i drugim sankcijama studentima. Demonstranti su se suočili sa nasiljem – uključujući dva slučaja u kojima su režimski simpatizeri automobilima udarili studente.

Svaka nova pretnja i izmišljena zavera samo su pojačavale narodno nezadovoljstvo, čime su protesti stekli još veću podršku, što je kulminiralo generalnim štrajkom 24. januara, uz izraze solidarnosti širom Srbije.

Za subotu, 1. februara, planirana je blokada mostova širom zemlje.

Rastuće tenzije

Ovi protesti su poslednji u nizu onih koji su započeli još 2016. godine zbog nezakonitog rušenja beogradske četvrti kako bi se napravilo mesto za kontroverzni projekat „Beograd na vodi“.

Brutalni napad na opozicionog kandidata u Kruševcu pokrenuo je proteste „1 od 5 miliona“ protiv Vučića u decembru 2018. godine.

Protesti protiv iskopavanja litijuma na zapadu Srbije, regionu sa razvijenom poljoprivredom, doveli su do obustave projekta Rio Tinto 2022. godine.

Međutim, projekat je ponovo aktiviran u julu 2024. pod izgovorom „zelene tranzicije“, uz veliku podršku EU (posebno Nemačke), što je izazvalo ogroman narodni bes.

Zajednička nit svih ovih protesta jeste nepoverenje javnosti u vlast pod čvrstom kontrolom Vučića i njegove stranke, u državu koja je bila izrazito centralizovana i pre nego što je on došao na vlast. Srbija je, i pre nesreće u Novom Sadu, pokazivala sve karakteristike zarobljene države.

Reakcija Zapada

I EU i SAD zauzele su sličan stav prema nenasilnim studentskim protestima.

Direktor Generalnog direktorata za proširenje Evropske komisije, Gert Jan Kupman, citiran je u režimskom listu Politika, gde je navodno rekao srpskom civilnom društvu da EU „neće prihvatiti niti podržati nasilnu promenu vlasti u Srbiji.“

Ovo je ponovilo Vučićeve tvrdnje i pokušaje skretanja pažnje.

Učesnici sastanka su nezavisnim novinarima rekli da su Kupmanove stvarne izjave bile mnogo blaže, ali Evropska komisija nije odgovorila na upite koji bi omogućili da se njihov stav razjasni.

Trampov specijalni izaslanik Ričard Grenel takođe je zauzeo režimski naklonjen ton, izjavivši da SAD ne podržavaju „one koji podrivaju vladavinu prava ili nasilno preuzimaju državne zgrade“, ignorišući činjenicu da je jedino nasilje dolazilo od Vučićevih pristalica prema demonstrantima.

U ponedeljak, 27. januara, šefica EU diplomatije Kaja Kallas izjavila je da je „stabilnost“ glavni prioritet Unije na Balkanu – što praktično znači podršku onima koji su trenutno na vlasti.

Paradoksalno, ova poruka odražava stavove Rusije i Kine. Vučićevi pokušaji da demonstracije i štrajk prikaže kao „obojenu revoluciju“ nisu naišli na odjek u Srbiji, ali su ih ponavljali mediji u Moskvi.

Studenti i građani Srbije imaju puno pravo da se osećaju izdanima od strane onih koji proklamuju demokratske vrednosti, ali odbijaju da podrže one koji ih pokušavaju sprovesti u delo.

Zaštita Vučića?

Zapad očigledno želi da zaštiti svoje „uložene resurse“ u Vučića, bez obzira na prirodu njegove vlasti – ili destabilizujuće efekte u regionu.

Ove koristi uključuju obnovljeni dogovor o eksploataciji litijuma, prodaju oružja Ukrajini preko posrednika i prodaju borbenih aviona Rafale.

Pored toga, Trampov zet Džared Kušner investira u hotel na mestu bivše zgrade Generalštaba u Beogradu, bombardovane od strane NATO-a 1999. godine tokom intervencije zbog rata na Kosovu.

Međutim, politika podrške Vučiću prethodila je ovim faktorima, zasnovana na konceptu Srbije kao regionalne sile i navodnog „faktora stabilnosti.“ Čak ni napadi na susede, orkestrirani sa teritorije Srbije, nisu uzdrmali politiku EU popuštanja Beogradu.

Uklanjanje Vučića i sprovođenje sistemskih promena poslalo bi jasnu poruku ekstremnoj desnici širom Evrope i Severne Amerike: Srbija je postala uzor krajnje desničarskim pokretima, a narod je video posledice takve ideologije.

Snaga narodne solidarnosti iza zahteva za dostojanstvom i demokratijom je ono čega se režimi i njihovi strani saveznici najviše plaše.

Srbija ne može da se suoči sa svojom prošlošću niti da izgradi budućnost pod trenutnom vlašću – a ona je glavni revanšistički faktor u bivšem jugoslovenskom prostoru.

Ako EU želi da ostane dosledna svojim vrednostima, mora podržati demokratske promene u Srbiji i sprovesti nezavisnu reviziju neuspešne politike proširenja. Istorija neće oprostiti liderima Zapada koji podržavaju reakcionarne snage – ili ostaju po strani.

(euobserver/foto: Autonomija)