Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine prema kome sva postrojenja koja mogu imati negativne uticaje na zdravlje ljudi, životnu sredinu ili materijalna dobra moraju posedovati integrisanu dozvolu, stupio je na snagu još 2004. godine. Međutim, do danas je, prema podacima koje je Autonomija dobila od Ministrastva zaštite životne sredine, izdato svega 39 ovakvih dozvola. Rok za pribavljanje integrisane dozvole je kraj 2020. godine, ali ne bi bio prvi put da se taj rok produži.

Integrisana dozvola je dokument koji je potrebno da dobije postrojenje koje se smatra potencijalno velikim zagađivačem. U tu kategoriju spadaju postrojenja za priozvodnju energije, proizvodnju i preradu metala, industrija minerala, hemijska industrija, upravljanje otpadom i ostale aktivnosti među kojima su i pogoni za industrijsku proizvodnju, postrojenja za preradu hrane, farme i drugi. Nadležni organi za izdavanje integrisane dozvole su Ministarstvo zaštite životne sredine, Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine, kao i jedinice lokalne samouprave.

Svrha izdavanja ove dozvola je da se potrošnja sirovina i energije svedu na minimum, kao i da se potpuno spreče ili maker smanje emisije koje mogu imati negativan uticaj na vodu, vazduh i zemljište i upravljanje otpadom.

Najmanje 227 operatera mora dobiti ovu dozvolu kako bi poslovali u skladu sa zakonom

Prema spisku Ministarstva zaštite životne sredine iz 2018. godine 227 operatera u Srbiji podleže izdavanju integrisane dozvole, ali do sada ih je izdato svega 39.

Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine donet je 2004. godine. Četiri godine kasnije doneta je uredba kojom je utvrđen program dinamike podnošenja zahteva za izdavanje integrisane dozvole na osnovu vrste postrojenja i aktivnosti. Prema toj Uredbi trebalo je da sva postojeća postrojenja dobiju dozvole do 2014. godine, dok je zakonom definisano da nova postrojenja ne mogu da započnu rad bez dozvole osim kada je u pitanju probni rad, a to ne može trajati duže od 240 dana. Zakon je dopunjen 2015. godine i tada je predviđeno da sva postrojenja dobiju integrisanu dozvolu do kraja 2020. godine. Međutim, izvesno je da se to neće desiti.

Ivana Milovac iz organzacije Inženjeri zaštite životne sredine kaže za Autonomiju da komplikovana procedura može biti razlog za mali broj izdatih integrisanih dozvola.

„Svakako nije realno da možemo očekivati da će sva postrojenja dobiti dozvole do kraja ove godine. Pored toga što je postupak sam po sebi dug i prilično kompleksan, u praksi se dešava i da se u toku pribavljanja potrebne dokumentacije za izradu zahteva za integrisanu dozvolu utvrdi da nedostaju i neke druge dozvole, kao što su upotrebna, građevinska ili vodna, a procedura i za njihovo dobijanje je takođe prilično duga, pa operateri i ako su se upustili u sam proces, ipak moraju sačekati određeni period. Tako da možemo zaključiti da je prilično izvesno da će taj rok biti produžen i ovog puta“, navodi Milovac.

Drugi razlog za ovakvo stanje sa dozvolama je neefikasna primena samog zakona usled nedostatka kapaciteta nadležnih organa naročito na lokalnom nivou.

„Pravilnom primenom Zakona obezbedila bi se zaštita životne sredine, a uticaji postrojenja koja na nju mogu da imaju negativan efekat sveli bi se na minimum i mogli bi se pratiti. Međutim, neophodno je raditi na poboljšanju njegove praktične primene, kao što bi bilo povećanje kapaciteta nadležnih organa, naročito na lokalnom nivou. Takođe, o njegovoj efikasnosti se ne može govoriti, a da se u obzir ne uzmu i drugi propisi koji su sa njim u vezi, kao što su Zakon o planiranju i izgradnji i Zakon o proceni uticaja na zaštitu životne sredine, kako bi se studijom o proceni utiacaja, koja je sastavni deo dokumentacije zahteva za dobijanje integralne dozvole, sagledali stvarni uticaji rada ovakvih postrojenja na životnu sredinu i naše zdravlje“, objašnjava sagovornica Autonomije.

U Ministarstvu za zaštitu životne sredine navode da glavni razlog za mali broj izdatih dozvola predstavljaju materijalna ulaganja u postrojenja i nedostatak potrebne dokumentacije.

Integrisana dozvola – još jedna skupa direktiva Evropske unije

Ivana Milovac kaže da je Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine usklađen sa direktivama Evropske unije iako ima određenih manjavosti.

„Pregovaračka pozicija za poglavlje 27 pored toga što detaljno opisuje status i planove implementacije, sadrži i 14 strateških dokumenata, među kojima je i Specifični plan implementacije za Direktivu o industrijskim emisijama. Ova Direktiva podrazumeva visoke finansijske zahteve, koje uglavnom nosi privatni sektor. Pošto su potrebna velika ulaganja da bi svi uslovi, kako iz Direktive tako i iz našeg Zakona bili ispunjeni, pribavljanje integrisane dozvole jedna je od najskupljih direktiva EU. Kada su u pitanju obaveze koje Srbija treba da ispuni na putu ka Evropskoj uniji, umesto da ih posmatramo samo kao nametnute zadatke koje moramo da ispunimo, potrebno je da u njima vidimo šansu da unapredimo životnu sredinu u našoj zemlji“, zaključuje Milovac.

Metal-cinkara – praktično iskustvo

Jelena Sibinović, direktorka Metal-cinkare iz Inđije, kompanije koja je među prvima u Srbiji dobila integrisanu dozvolu kaže za Autonomiju da procedura jeste složena i da je dokumentacija obimna ali da nije nemoguće ispuniti uslove propisane zakonom.

„Ulaganja u novcu su relativna, zavisno od toga da li imate kompetentna lica u sopstvenoj kompaniji koja mogu da pripreme dokumentaciju, ili morate da angažujete treća lica da to urade. Deo dokumentacije svakako morate da obezbedite od ovlašćenih kuća, kao što su merenja emisija, laboratorijski izveštaji i tome slično. Ako treba da dam neki okvir, rekla bih da je u pitanju 5-10 hiljada evra i 3-6 meseci minimum za kompletiranje dokumentacije”, pojašnjava Sibinović i kaže da integrisana dozvola pruža određenu stabilnost. “Sve procedure i parametri su definisani, i treba ih samo pratiti i održavati sistem u tim okvirima. To u neku ruku olakšava posao iako zahteva i više rada i više ulaganja.”

Sagovornica Autonomije smatra da posedovanje integrisane dozvole pokazuje svest o značaju očuvanja životne sredine, te da se na tome stalno mora raditi i uvek tražiti najbolje rešenje.

Ministarstvo najavljuje izmene Zakona

Prema Zakonu nadležni organ je dužan da obezbedi pristup javnosti sadržaju zahteva za izdavanje dozvole, izdatim dozvolama i rezultatima monitoringa. Međutim, u praksi zainteresovana javnost ne može da vidi sve podatke na jednom mestu. Iz Ministarstva poručuju da svaki nadležni organ ima svoj registar dozvola, ali da će se izmenom zakona nastojati da se taj registar centralizuje, kako bi na jednom mestu sve dozvole bile dostupne javnosti.

Kako je rok za izdavanje intgrisanih dozvola pri isteku, iz Ministarstva najavljuju novi Zakon kojim će taj rok biti produžen.

„Novim Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine verovatno će se definisati rok do kada moraju postrojenja da ih pribave (po sadašnjem zakonu je do kraja 2020. godine), jer će novi zakon nositi i obaveze u skladu sa novom Direktivom o industrijskim emisijama 2010/75/EU. Najbolje dostupne tehnike, propisane novim referentnim dokumentima EU, biće obavezujuće za industriju. Do tada, tj. do dobijanja integrisane dozvole, postrojenja se kontrolišu u skladu sa zahtevima svih drugih zakona u oblasti zaštite životne sredine, kao što su Zakon o proceni uticaja, Zakon o zaštiti vazduha, Zakon o upravljanju otpadom, Zakon o vodama i dr. kao i svi pojedinačni zakoni koji se odnose na tu vrstu industrije“, stoji u pisanom odgovoru Ministarstva.

Integrisana dozvola važi 10 godina i podložna je ponovnom razmatranju najmanje dva puta u toku važenja.

Ivana Kragulj (Autonomija)

(Tekst je nastao u okviru projekta „Mladi novinari za zaštitu životne sredine – pravo na čistu vodu, vazduh, zemlju“, koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)