Jedna od najvažnijih potraga u životu svakog čoveka je ona za sopstvenim identitetom. Ko sam ja? Odakle sam stigao? Šta me određuje? Ali ovo traganje je opasno putovanje, puno zamki i prepreka. Jedna od njih je zatvaranje pred svetom koji me okružuje. Ako zaključim da me određuje pripadnost jednoj grupi fokusiraću se samo na te veze i prevideti sve ostalo što me čini. Umesto da me otvori prema svetu, ova potraga me zatvara u ideju pripadnosti samo jednoj zajednici koja bitno određuje ko sam ja.

Ljudi su mnogo složenija bića od toga. Ako se fokusiramo na samo jedan deo našeg identiteta i zamišljamo da je jedino on važan, gubimo šansu da saznamo ko smo u stvari. Naravno da su meni kao Jevrejinu jevrejska istorija i kultura važne. Ali da bih zaista shvatio ko sam sama priča o jevrejskoj zajednici nije dovoljna, jer sadrži mnoge elemente koji su joj pridruženi sa drugih mesta. Na primer ja volim fudbal, a to sam preuzeo od Britanaca koji su ga izmislili. Svaki put kada damo gol mi smo pomalo Britanci. Volim da popijem kafu ujutru i za to imam da zahvalim Etiopljanima koji su otkrili ovaj napitak Arapima i Turcima, da bi ga oni posle raširili po celom svetu. Volim da tu kafu zasladim jednom kašičicom šećera i za to zahvaljujem plemenima Papua Nove Gvineje koji su počeli da uzgajaju šećernu trsku pre oko 8.000 godina. Ponekad sa kafom volim da pojedem i kockicu čokolade koja je stigla čak iz tropskih šuma Amazona i Centralne Amerike, gde su stanovnici ovih krajeva počeli da pripremaju pića i hranu od kakaa pre 5.000 godina.

Ima tu i tamo Jevreja koji ne vole fudbal, ne piju kafu i uzdržavaju se od unošenja šećera u organizam i jedenja čokolade. Ali šta je sa ivritom, jezikom kojim govorimo, pišemo i na kojem mislimo? Reč stolica (kise) smo preuzeli iz sumerskog jezika, potop (bul) je stigao iz akadskog, prsten (tabat) iz egipatskog, religija (dat) iz persijskog, a vazduh (avir) iz grčkog. Ne samo brojne reči, već i čitave jezičke strukture su ušle u ivrit iz drugih jezika, na primer aramejskog. Deo Tanaha je napisan na aramejskom i isto važi i za Mišnu, Talmud i Hagadat Pesah. Stanovnici Aram Damaska i Aram Cova su zaista obožavali boga Hadada i ubili nekoliko kraljeva Israela i Judeje, ali su nam ostavili i Had Gadju (čita se na seder večeri) i izraze Bleit Brera (bez izbora) i Biš Gada (loša sreća). Verujući Jevreji napuštaju ovaj svet uz zvuke molitvi na aramejskom jeziku, Neka se Svevišnji uveća i posveti. Ti tekstovi kao i cela Biblija napisani su aramejskim a ne hebrejskim pismom.

A sama ideja pisanja? Na tome moramo zahvaliti ne Aramejcima već starim Sumercima. Hiljadama godina pre nego što je postojao prvi Jevrejin, neki konzervativni štreberi su smislili neobičan start up: došli su na ideju da uz pomoć zašiljene grančice utisnu razne znakove na pločice od blata. Izmislili su različite kodove i tako je nastala tehnologija pisanja bez koje ne bi bilo novina i svetih knjiga, ni kompjutera i interneta.

Ne samo jezik i pisanje, već i veliki deo verovanja i običaja u judeizmu su izmislili stranci. Na primer verovanje da čovek ima večnu dušu koja nastavlja da živi i posle smrti se ne može naći nigde u Tori i najverovatnije ga nije bilo u jevrejskom Tanahu. Nigde u Tanahu bog nije obećao ljudima da će ih ako budu dobri posle smrti nagraditi, niti se može pronaći da je pretio kažnjavanjem posle smrti ako budu loši. Verovanja u besmrtnost duše i nagradu odnosno kaznu posle smrti su stigla iz stranih izvora, verovatno iz Platonove i Zaratustrine filozofije. Persijancima imamo da zahvalimo i za slatki par koji čine đavo i mesija.

Od hrane i lekova preko umetnosti i filozofije, većina stvari koje nas održavaju u životu i daju mu čar su stvari koje nije izmislio pripadnik našeg naroda, već ljudi iz različitih naroda i kultura. Čovek koji je hteo da uvredi kulturu afričkog kontinenta je podrugljivo upitao: „Ko je Tolstoj plemena Zulu?“ Izgleda da je mislio da u afričkoj kulturi ne postoji književno delo uporedivo sa romanima „Rat i mir“ ili „Ana Karenjina“. Afroamerički novinar Ralph Wiley je na ovaj izazov odgovorio na zadivljujuće jednostavan način: nije citirao spisak Zulu pisaca kao što su Benedict Wallet Vilakazi, Mazisi Kunene ili John Dube Langalibalele. I nije instistirao na tome da afrički pisci kao Chimmamanda Ngozi Adichie, Chinua Achebe i Ngugu wa Thiongo nisu ništa manje nadareni nego njihove zapadne kolege. Umesto toga, Wiley je u knjizi „Dark Witness/Crni svedok“ napisao da „Tolstoj pripada i Zuluima – osim ako nemate neki poseban razlog za podele i ograđivanje univerzalne svojine čovečanstva i davanje isključivog vlasništva nad njenim delovima različitim plemenima“.

Suprotno mišljenju fanatičnih rasista (i onih koji strah od „kulturnog prisvajanja“ dovode do krajnosti) Tolstoj nije upisan kao vlasništvo majke Rusije. Tolstoj pripada celom čovečanstvu. On je i sam bio pod višestrukim stranim uticajima, posebno Francuza Viktora Igoa i Nemca Artura Šopenhauera, da ne govorimo o uticajima koji su došli od Hrista i Bude. Tolstoj govori o emocijama, pitanjima i uvidima koji su za stanovnike Durbana i Johanesburga ništa manje važni nego za stanovnike Moskve ili Sankt Peterburga.

Pre 2.000 godina rimsko-afrički dramaturg Terencije je izrazio istu ideju kada je napisao: „Čovek sam i ništa ljudsko nije mi strano“. Svaka osoba je naslednik celokupnog ljudskog stvaralaštva. Onaj ko traži uski identitet samo u okviru jedne grupe u stvari potire svoju ljudskost. On poriče ne samo ono što deli sa svim ljudima, već i mnogo dublje stvari. Svi izumi i ideje ljudi od pre nekoliko hiljada godina su samo spoljni sloj onoga što jesmo. Ispod tog sloja duboko u telu i svesti postoje stvari koje su nastale tokom miliona godina evolucije pre nego što su ljudi uopšte postojali. Ova duboka misterija je izražena u svemu što osećamo i mislimo. Kako bismo razumeli ko smo, moramo se otvoriti prema ovoj misteriji i istražiti je, umesto da se zadovoljimo time da pripadamo jednoj grupi ljudi koja živi nekoliko hiljada godina na nekim brdima pored jedne ili druge reke.

Razmislite malo o načinima udvaranja. Kako se osećamo kada ugledamo nekog ko nam se dopada, kada držimo za ruku ili ljubimo nekoga prvi put? Razmislite o buri emocija, nade i straha, leptirima u stomaku, toploti tela, ubrzanom disanju? Šta su te stvari o kojima pisci pišu bez kraja, a pevači neumorno pevaju? Odakle su one stigle?

To nisu stvari koje su Jevreji, Aramejci, Rusi ili Zulu izmislili. Njih su izmislila razna stvorenja. One su se razvile tokom miliona godina evolucije i njih delimo ne samo sa drugim ljudima već i sa šimpanzama, delfinima, medvedima i drugim životinjama. Seder Pesah i Bar Micva su rituali stari 3.000 godina koji nas povezuju sa stotinama generacija drugih Jevreja. Nasuprot tome, prvo zaljubljivanje jeste ritual star desetinama miliona godina koji nas povezuje sa milionima prethodnih generacija sisara i još primitivnijih stvorenja.

Ako insistiram na tome da je moj identitet svodiv na pripadnost jednoj ljudskoj grupi, onda sam sklon ignorisanju svega ostalog. U tom identitetu nema mesta za fudbal i čokoladu, aramejski jezik i Tolstojeva dela, a jedva ima mesta za ljubav. Ono što se dobija je skraćena priča koja daje uprošćenu i jasnu sliku o tome ko sam, ali taj odgovor je polovičan. Skraćena verzija je efikasna za smirivanje mojih sumnji, a možda i za pobedu u raspravama o identitetu, ali cena za to je previsoka: da nikada ne saznam ko sam zaista.

Poslednja autorova knjiga je četvorotomni serijal za decu „Unstoppable Us. How Humans Took Over the World / Mi Nezaustavljivi. Kako smo osvojili svet“, ilustracije Ricard Zaplana Ruiz, Sapienship, čiji je prvi deo izašao i kod nas u izdanju Kreativnog centra iz Beograda.

Haaretz / Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

(Peščanik, Foto: dpa)