Saradnik Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i Londonske škole za ekonomiju i politiku Vuk Vuksanović izjavio je za TV N1, govoreći o slučaju vijetnamskih radnika, da je „najveća odgovornost na vladi“.

„Sada većina ugovora koje sklapaju Vlada i kineske kompanije, ugovori navode da se na radnike koji dolaze ne primenjuje radno pravo i radno zakonodavstvo Republike Srbije, nego NR Kine. Uprkos takvim klauzulama ugovora, i dalje postoje imperativi javnog poretka, u tom pogledu država i dalje ima pravo da nadgleda pitanja poput bezbednosti“, kaže.

Na pitanje o slučaju vijetnamskih radnika i može li Srbija da kaže „ne“ kineskim ulagačima, Vuksanović kaže da bi „svakako trebalo da kaže ne, ali bi trebalo da kaže ne mnogo ranije tokom igre“.

„Jer su ovo uslovi o kojima se pregovara kada vi uopšte razgovarate o prilivu određenog kapitala. Kinesko ponašanje je veoma upečatljivo i to se može mapirati bilo gde. Kineski investitori, koji su uglavnom direktno ili indirektno pod kontrolom kineske vlade i države, će se u zemlji koja je primalac kineskog kapitala ponašati u onoj meri kako joj dozvoli zemlja domaćin. Ukoliko dolazite u zemlju gde postoji vladavina prava, Kinezi će to ipak poštovati na kraju dana, a ako dolazite u zemlju gde se standardi ne poštuju, ni Kinezi ih neće poštovati“, kaže on.

Prema njegovim rečima, „ovaj problem standarda vijetnamskih radnika je samo pokazatelj takvog modaliteta ponašanja i rizika koji donosi saradnja sa Kinom ako se ne menadžeriše njome pametno“.

„Apsolutno bih rekao da je najveća odgovornost na srpskoj vladi, ovo nije prvi put da vidimo ovaj problem, odnosi se na primenu radnog zakonodavstva Republike Srbije. Imali smo i izveštaje o tome u kakvim uslovima žive kineski radnici u RTB Boru, koji je u vlasništvu Ziđin Majning. Sada većina ugovora koje sklapaju Vlada i kineske kompanije, ugovori navode da se na radnike koji dolaze ne primenjuje radno pravo i radno zakonodavstvo Republike Srbije, nego NR Kine. Uprkos takvim klauzulama ugovora, i dalje postoje imperativi javnog poretka, u tom pogledu država i dalje ima pravo da nadgleda pitanja poput bezbednosti“, kaže.

Kaže da je to modalitet ponašanja.

„Primenjuje se zakonodavstvo Kine na bilo kakve radne sporove koji proizlaze iz odnosa kineskog radnika sa kineskim poslodavcem, ali ne znači da država nema svoje prerogative, postoji javni poredak i može da nadlgeda pitanja kao što su zdravstvo i bezbednost na radu“, kaže on.

Pozicija je, dodaje, veoma nepovoljna, ali kaže da je „to problem kada nastupate bez strategije“.

„S jedne strane je tačno da je Kina možda spasila vladu mnogih problema preuzimanjima u Boru i Smederevu, međutim, uvek je taj problem kada ste mala zemlja koja spada u kategoriju srednjeg prihoda kao što je Srbija, postoji limit koliki vam je manevarski prostor. Morate da se bavite bliskim problemima kako da narodu date hranu na sto, ali postavlja se pitanje do koje mere možete da pravite kompromise, jer je tanka linija između kompromisa i zakona džungle“, kaže on.

Ističe da je razlika između evropskih i kineskih kredita ogromna.

„Evropski krediti imaju mnogo strože pravne kriterijume, moraju da budu mnogo transparentniji, da se baziraju na jasnim kriterijumima, dok se kineski krediti isključivo dobijaju na kriterijumu političkog cenkanja vlada suverenih država. Jedna prednost koju je Kina uspela da ostvari u odnosu na evropske kreditore je što priliv kapitala dolazi isključivo na osnovu dogovora između vlada, odgovara elitama u regionu, omogućava da se brzo ubrizga u ekonomiju i infrastrukturu, korisno je i za unutrašnji politički marketing“, kaže Vuksanović.

Na pitanje o ukupnom iznosu kineskih kredita, Vuksanović napominje da se radi o podacima koji su javno dostupni.

„Moguće da je realna brojka mnogo veća. Moje kolege govore da je to cifra od sedam zapeta nešto milijardi evra, što je negde preko osam milijardi američkih dolara, to su sva zaduživanja Srbije kod kineskih kreditora, uključujući ona koja još nisu došla na naplatu“, kaže on.

(tekst i foto: N1)