Ishod samita „Pojas i put“ potvrđuje dve realnosti srpske spoljne politike. Prvo, da je barem od pandemije COVID-19, možda i pre toga, Kina zamenila Rusiju kao dominantnog partnera Srbije van Zapada, a drugo, kako su usled rata u Ukrajini mnoge oči uperene na srpsko-ruske odnose, Srbija ima razloga, ali i prostora da još više čuva i razvija svoje veze sa Kinom, kaže za beogradski Medija centar dr Vuk Vuksanović, Viši istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i saradnik u LSE IDEAS, ekspertskom centru za spoljnu politiku u okviru Londonske škole za ekonomiju i političke nauke (LSE).

„Potpisani sporazumi, kao i dobijeni infrastrukturni krediti govore o tome da je Kina za srpsku političku elitu i dalje koristan partner za lak pristup finansijskim resursima sa ciljem da se poboljša nacionalna infrastruktura i ojačaju cifre vezane za ekonomski rast i zaposlenost. Ono što ostaje pod najvećim znakom pitanja je Sporazum o slobodnoj trgovini, pošto Srbija otvara svoje tržište kineskim firmama, a to znači da se mali i srednji preduzetnici u Srbiji izlažu riziku da ih kineski konkurenti totalno istisnu. Ono čime se srpsko rukovodstvo vodilo je da je to cena koju vredi platiti, pošto oni misle da to mogu nadoknaditi privlačenjem evropskih investitora kojima će reći: Dođite i otvorite proizvodne pogone u Srbiji i zaposlite naše radnike. Odavde možete da izvozite te proizvode direktno za celi svet, pošto imamo sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom i njenom Evroazijskom ekonomskom unijom, Kinom, Turskom, a i sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima se pregova o takvom sporazumu”, kaže sagovornik Medija centra.

Vuksanović smatra da se politika balansiranja nastavlja i da će tako biti dokle god je kosovski spor nerešen i dokle god nema naznake da će biti novih članica u EU.

„Poseta NRK je bila zakazana odavno, ali kao i uvek, predsednik Vučić šalje poruku ‘ne stavljam sva svoja jaja u jednu korpu’. Što se tiče unutrašnje politike, Kina je uvek bila korisna za politički marketing vladajuće stranke pošto se pred svojim glasačima predstavljaju kao oni koji su zaslužni za privlačenje kineskog kapitala i partnerstvo sa Kinom. Videli smo da su kineski projekti bili korisni za SNS tokom izbornog ciklusa 2022.godine. Očekujem da će to i sada biti slučaj”, ističe sagovornik.

On dodaje da je kineska popularnost produkt činjenice da Kina nije bombardovala Srbiju i nije priznala nezavisno Kosovo, kao i toga da se o Kini malo zna u našem javnom životu, uključujući i njenu unutrašnju i spoljnu politiku.

„Kineska meka moć u Srbiji, kao i ruska meka moć, baziraju se na činjenici da su ove sile suprotnost Zapadu. Ono što je važno jeste da se i kineski i ruski narativi u Srbiji ne distribuiraju kroz kampanju kojom diriguju ruska i kineska Vlada već kroz medije i tabloide pod kontrolom vladajuće stranke. To se radi da bi se vladajuća koalicija promovisala svojim glasačima i da bi ucenjivala Zapad. Ipak, treba zaključiti da kada je u pitanju meka moć, Rusija mnogo bolje stoji od Kine, koja uprkos svemu ostaje za populaciju udaljen i enigmatičan akter o kojem se malo zna“, objašnjava sagovornik Medija centra.

Vukasanović ističe da je netransparentnost često problem kada je u pitanju saradnja sa Kinom, pošto se kineski model bazira na pregovorima između suverenih država i njihovih vlada.

„Tajnovitost često odgovara lokalnim elitama i to ne samo u Srbiji. Mi često nemamo elegantan pregled kada je pitanju kineski kapital. U nekim slučajevima se radi o ulaganjima, u nekim o kreditima, ali uslovi tih kredita se ne otkrivaju javnosti. Međutim, tu je primarna odgovornost lokalnih elita, ne Kineza”, navodi on.

On podseća da se uvek zapošljava jedan deo lokalne populacije čime se doprinosi rastu lokalne ekonomije, a „prisustvo kineskih radnika je sve upečatljivije prvenstveno zato što se Kina suočava sa periodom usporavanja svog rasta i samim tim, inostrani projekti su način da se Kina izbori sa problemom obezbeđivanja poslova svojoj populaciji čak i u eri usporenijeg rasta u odnosu na ono što je Kina navikla proteklih 45 godina“.

Prema njegovom mišljenju, Kinezi nisu izazvali demokratsko nazadovanje niti probleme vezane za vladavinu prava niti na Balkanu, niti u bilo kojem od regiona u kojima posluju.

„Kineski model se bazira na principu neintervencionizma i politici nemešanja u unutrašnje stvari partnerskih država dokle god su kineski interesi zaštićeni. Stoga, dok god lokalni partner poštuje svoj dogovor, poštovaće ga i Peking i neće postavljati pitanje kvaliteta lokalne državne uprave i političkih struktura kao preduslov saradnje. Međutim, tu leži paradoks. Dok Kina ne uzrokuje eroziju vladavine prava, ona je produžava sa projektima koji imaju dubiozne standarde vezano za transparentnost, ekologiju i radna prava. Može se reći da Kinezi nisu prouzrokovali ranu, ali model njihovog postupanja doprinosi da se ta rana dodatno inficira“, navodi Vuksanović.

Kada je reč o Huawei kamerama za detekciju lica za koje se pouzdano ne zna gde su sve postavljene, sagovornik je pri stavu da Kineze ne interesuje kako će zemlja kojoj prodaju tu tehnologiju istu koristiti, dok god su dogovor i cena ispoštovani.

„Prvi potencijalni rizik tetehnologije je naravno zloupotreba od strane vlasti i bezbednosnih službi zemlje koja je uvezla kinesku tehnologiju. Postoje i drugi rizici. Jedan rizik je problem ‘zadnjih vrata’ (backdoor) gde Kina može sa distance da pristupi podacima koji se prikupljaju ovom tehnologijom. Postoji i rizik ‘zaključavanja’ (lock in) gde zemlja koja uveze kinesku tehnologiju postaje zavisna od kineske ekspertize, komponentni i tehnoloških standarda pošto postaje previše skupo da pređe na drugi tehnološki sistem. Takođe, tu je i rizik ‘ubilačkog prekidača’ (killswitch) gde vam se kritična tehnološka infrastruktura može oboriti sa daljine pritiskom na jedno dugme. Naravno, svi ovi navedeni rizici ni ne uključuju to da će se male zemlje poput Srbije sve više suočavati sa problemom kako da se pozicioniraju u kinesko-američkom rivalitetu koji će oblikovati i dominirati u XXI veku“, zaključio je Vuksanović.

(Medija centar, Foto: N1)