Zagovornici autonomije zalažu se za zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, sopstvenu imovinu i izvorne prihode, dok ih protivnici autonomije nazivaju Vojvođanerima, aludirajući na to da autonomija znači stvaranje nacije i nacionalne države
Ako nekome ne zvuči dovoljno ubedljivo formulacija da prava građana Vojvodine na autonomiju proističu iz istorijskih, političkih, ekonomskih, kulturnih i etničkih razloga, možda će zvučati ubedljivije činjenica da upravo to pravo garantuje novi Ustav Srbije.
Centralizovana država Srbija, sudeći prema najnovijoj inicijativi člana predsedništva DS-a Boška Ristića, ne odgovara ni Nišlijama, koji se zalažu za to da „sve što nije od državnog i nacionalnog značaja, a važno je za građane Srbije i njihov život, treba da se spusti na niže organe vlasti“ jer, kako je rekao Ristić, građani južne i istočne Srbije žele da žive kao građani u Vojvodini.
Još nije poznato kako će centar – Beograd – reagovati na nišku inicijativu, ali činjenica da su se sve relevantne političke stranke složile s tim da Vojvodina treba da ima autonomiju još u programu DOS-a iz 2000. godine ne umanjuje problem što se u međuvremenu nisu smanjile razlike u shvatanju tog pojma, pa vojvođansko pitanje i dalje nije „skinuto s dnevnog reda“. U poslednjem ekspozeu premijera Srbije Vojislava Koštunice Vojvodina se i ne pominje.
Razlog odlaganja rešavanja tog pitanja, prema mišljenju Dimitrija Boarova, ekonomskog novinara i Vojvođanina, jeste što u vrhu državne administracije Srbije uglavnom postoji jedinstvo oko Vojvodine.
– Niko u centru države ne hita da se liši od Miloševića „stečenog prava“ da koristi njene resurse gde mu padne na pamet, ne pitajući o tome nikog u Vojvodini. Zašto bi, na primer, neko prekinuo da troši vojvođanske pare na izgradnju autoputa od svoje kancelarije u Beogradu do svoje rodne kuće i svoje privatne klinike u Čačku ako je važan za „proevropsku vladu“, a Vojvodini je ionako već bolje nego centralnoj Srbiji. Pljačka bogatih u Srbiji i dalje je vrlina – kaže Boarov.
Zagovornici autonomije zalažu se za zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, sopstvenu imovinu i izvorne prihode, što je sadržaj potpune i suštinske autonomije, dok ih protivnici autonomije, poput Koste Čavoškog, nazivaju Vojvođanerima, aludirajući na to da autonomija znači stvaranje nacije i nacionalne države.
Na pitanje da li se problem autonomije pokrajine politički zloupotrebljava, odnosno da li se povremeno poteže u interesu političkih karijera pojedinaca, Boarov kaže da je mnogo karijera izgrađeno na širenju straha od autonomije.
– To je strah od navodne separatističke opasnosti u Vojvodini, u čijem stanovništvu danas ima oko 70 odsto Srba. Istina, i na drugoj strani neki pojedinci izvukli su nešto političke pažnje i ličnog profita zagovarajući autonomiju, ali mnogo je više onih „vojvodinaša“ koji su demonizovani kao razbijači „srpskog nacionalnog bića“ i čije karijere su uništene zbog „autonomističke jeresi“ – kaže on.
Ko su danas vojvođanski autonomaši i šta traže?
Boarov kaže da ne zna da li danas uopšte ima autonomaša.
– Ljudi su se priklonili jačima, poniznost je deo vojvođanske tradicije. Pola sposobnog i obrazovanog Novog Sada svako jutro ide u Beograd na posao ili po odluke i mišljenje. Autonomaši su vojvođanski nostalgičari bez vidnog uticaja u biračkom telu. Naravno, uvek postoji opasnost da se biračko telo u Vojvodini zasiti nacionalnih fraza i da poslovnim ljudima u pokrajini dozlogrdi patriotski reket, pa da ideja Vojvodine oživi, kao što se već desilo nekoliko puta u njenoj istoriji – kaže on.
Nedavno je duhove iznova na trenutak uzburkala i izjava Nenada Čanka (LSV) kako na „osam federalnih jedinica SFRJ mi imamo sedam odgovora“, pa je ovaj odmah potom i objasnio kako „osmi odgovor ne podrazumeva stvaranje nove države“. Podsećanja radi, LSV se u jednom trenutku zalagala i za Vojvodinu Republiku, da bi ubrzo napustila tu ideju jer se pokazalo da je baza ne podržava, ali čak ni tada se nije govorilo o secesiji.
Takođe, dovođenje u vezu rešavanja problema Kosova s rešavanjem autonomije Vojvodine nikome ne ide u prilog. Čanak tvrdi da je Kosovo „nacionalno pitanje Albanaca na Balkanu, dok je Vojvodina pitanje unutrašnjeg uređenja Srbije“.
– U Vojvodini su Srbi većinski narod, ali i većina Srba u Vojvodini je za autonomiju. S tog stanovišta ne može niko da nas osuđuje da smo na nivou šiptarskih separatista. To su neodgovorne i primitivne izjave. Institucije na Kosovu su posleratne institucije. One treba da stvore osećaj bezbednosti određenih nacionalnih zajednica. Za Albance zaštitu od države Srbije, a za Srbe zaštitu od genocida. Te prilike ne mogu se dovesti u vezu s Vojvodinom – kaže Komšić.
Ako je tačno da se republička vlast problemom bavi tek kad on zaista postane problem, onda problem autonomije Vojvodine nikad neće biti rešen. Vojvođani, naime, kako za Evropu kaže Pastor Balint, republički poslanik Saveza vojvođanskih Mađara, nikad neće uzeti oružje u ruke.
– Svaka definicija odnosa Srbije i Vojvodine, nažalost, mora početi zaklinjanjem da niko nije za otcepljenje, da niko ne govori o secesiji, odvajanju i pripajanju Vojvodine nekoj drugoj državi – kaže Balint.
Godinama se pitanje Vojvodine svodilo na pitanje Di su naši novci, ali je ono, prema svemu sudeći, danas postalo političko, pre svega zbog centralističkog ustrojstva Srbije.
– Pošto zbog takvog ustrojstva Srbije Vojvodina ima krupne ekonomske, finansijske, pa i kulturne hendikepe, a pošto su krupni ekonomski, finansijski i kulturni problemi uvek politički problemi, izlazi da je pitanje autonomije Vojvodine političko pitanje – ocenjuje Boarov.
I Komšić misli da je pitanje Vojvodine tek poslednjih meseci fokusirano u političkom smislu i ilustruje to primerom slučaja Velimir Ilić–Bojan Kostreš.
– Postalo je političko povodom pitanja prava na sklapanje sporazuma o koncesijama bez poštovanja zakonske obaveze konsultovanja pokrajinskih organa vlasti. A sporazum o koncesijama direktno je, opet, povezan s ekonomskim aspektom. Vojvodina je još 1990. godine imala sredstva za drugu traku autoputa do Beograda. Ta sredstva su tada centralizovana i otišla u republički budžet, od kada im se ne zna trag. Može se samo pretpostaviti da su potrošena na kupovinu oružja ili neke druge socijalne potrebe u vreme rata na područjima bivše Jugoslavije. Građani moraju biti informisani o trošenju tih para jer je vlast u funkciji ekonomskog interesa građana. Poruka za Velimira Ilića bila bi da je legitimizacijom pitanja o karakteru prikupljanja i trošenja državnog novca nastala parlamentarna demokratija. Ako Ilić ne zna šta je parlamentarna demokratija, onda će svakako u prvi plan izbiti politički konflikt, ali iza njega stoji vrlo ozbiljan i opipljiv ekonomski interes, ko će imati mogućnost i pravo kontrole prikupljanja i raspodele sredstava – kaže Komšić. On ukazuje da će, zarad ličnih interesa, Velimir Ilić reći za bilo šta da je državni interes Srbije.
– Nama će državni interes i suvereno vladanje nad teritorijom biti i izbor direktora predškolske ustanove – zaključuje Komšić.
Kao odnos republičke vlasti prema pokrajinskoj Balint daje primer zgrade Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, koja je i danas vlasništvo Republike.
– Problem je i što novi ustav kaže da će Narodna skupština Republike Srbije odrediti šta je imovina Vojvodine i šta su izvorni prihodi. Problem je u tome što Vojvodina nema svoje nadležnosti, a to ne spada samo u ekonomsko i finansijsko pitanje već i političko. Organi Vojvodine mogu efikasnije i bolje da rešavaju neke probleme svojih građana, prvenstveno u oblasti obrazovanja, kulture, službene upotrebe jezika, urbanizma i građevinarstva. Jednostavno, da Vojvođanin ne mora po svaki papir odlaziti za Beograd – kaže Balint.
Kao primer omalovažavanja Vojvodine i njenih organa Balint navodi član iz Predloga zakona o izmenama i dopunama zakona o državnoj upravi kojim je predviđeno da su pokrajinski organi dužni da svoje odluke i druga pravna akta dostave nadležnim republičkim ministarstvima u roku od 12 sati, računajući od usvajanja akta.
– To nije samo omalovažavanje, već pokazuje i nepoverenje prema pokrajinskim organima. Predloženo rešenje je za SVM apsolutno neprihvatljivo jer AP Vojvodina ima svoje službeno glasilo Službeni list APV, gde se objavljuju svi pokrajinski propisi, pa bi se republički organi mogli informisati o pokrajinskim odlukama iz Službenog lista. Pored toga, treba podvući da ovakvu obavezu nemaju u Srbiji ni opštine, ni gradovi, ni glavni grad. Ovaj zakon će u Narodnoj skupštini obrazložiti ministar Milan Marković iz DS-a. Znači, ne razmišlja se o donošenju zakona o imovini i izvornim prihodima AP Vojvodine, što je ustavna obaveza. Ali će se umesto toga usvojiti ovakav zakon – ocenjuje Balint.
I Boarov je mišljenja da bi za Srbiju bilo veoma dobro da Vojvodina ima fiskalnu autonomiju.
– Javna potrošnja bi tada bila racionalnija u Srbiji, a Vojvodini kako već bude – kaže on.
Takođe, posle donošenja Ustava nikakvim zakonima još nije precizirano šta te odredbe zaista znače. Balint smatra da je suština problema to što Ustav ne propisuje rokove.
– To znači da Skupština može nadležnosti Vojvodine da odredi za dve nedelje ili za 20 godina, a da organi Vojvodine nemaju uticaja na to kako će ovi zakoni izgledati – kaže on.
Upitan kakav je stav Koštunice prema pitanju autonomije Vojvodine, Balint kaže da se ovaj pre nekoliko godina zalagao za decentralizaciju Srbije, podelu na regije i potpunu decentralizaciju, kao što je slučaj u Španiji.
– Meni je jasno da je trenutno problem broj jedan Kosovo, ali neshvatljivo je da Koštunica već mesecima ne govori o Vojvodini, jer Kosovo ne može da bude izgovor. I u Vojvodini ima dva miliona stanovnika. Mora se baviti i drugim delovima teritorije Srbije.
Komšić, pak, tvrdi da će svaka ekspertska analiza, ali ne analitičara sklonih plemenskoj verziji države, pokazati da je regionalizam predstojeći zadatak.
– Ako republičke političke elite dobro misle interesu građana Srbije, ako ne žele zamene teza, oni treba taj posao da urade, a ne da daju mogućnosti ekstremnijem formulisanju problema onih koji u ime Vojvodine traže odgovarajuća rešenja – kaže on.
Upitan da li je, ipak, moguć nastanak neke vrste vojvođanskog nacionalizma, Komšić tvrdi da je to nemoguće jer Vojvodina nije homogena etnička teritorija.
– Vojvodina je uvek bila rezervat za potkusurivanje nacionalizama koji imaju centar van Vojvodine. Srpskom nacionalizmu centar je u Beogradu, mađarskom nije centar Subotica, već Pešta, hrvatskom Zagreb. U pitanju je proizvodnja strahova koji onda homogenizuju Srbe u Vojvodini da se drže svojih poglavica. Multikulturalnost i sve to su evropske ujdurme, deder da se mi držimo našeg plemena. Vojvođaneri su analogija sa Afrikanerima. Dakle, ne može biti vojvođanskog nacionalizma, ali može biti neartikulisane vrste nezadovoljstva stajanjem u mestu. Pa, naravno, da će reakcije biti raznorazne naravi. Mi, Vojvođani, ponašamo se kao građanski Srbi – zaključuje Komšić.

Zašto je pokrajina nezadovoljna statusom

Zbog čega je Vojvodina nezadovoljna svojim statusom u Srbiji?
Na ovo pitanje efektan odgovor daje ekonomski novinar Dimitrije Boarov.
– Vojvodina je nezadovoljna svojim statusom u Srbiji zato što posle 90 godina sjedinjenja sa Srbijom putnički voz između Zemuna i Subotice ide, po redu vožnje, 2007. godine – deset minuta brže nego 1918. godine (a faktički, zbog nesavladivih zakašnjenja, ide sporije nego pre 90 godina). To je užasno mali napredak za pokrajinu, koja je, u vreme kada je imala punu autonomiju, imala Željezničko-transportnu organizaciju sa 180 lokomotiva. A sada, kada je „Srbija iz tri dela postala cela“, pa o prevozu jedinstveno brine ŽTP Beograd (i kada su kompletne instalacije za elektrifikaciju pruge Subotica-Sombor-Bogojevo premeštene na pravac Čačak-Užice) njenim prugama trči 18 lokomotiva, a promet na njenoj pružnoj mreži smanjen je za 90 odsto, itd. Ako Vojvodina plaća preko 45 odsto ukupnih fiskalnih dažbina Srbije, smešno je da će njena skupština posle napretka s novim Ustavom Srbije odlučivati o samo sedam odsto tog novca (dok su njeni poslanici, naravno, manjina u Skupštini Srbije). Uprošćeno, ako građani Vojvodine ostvaruju za 35 odsto veći bruto društveni proizvod per capita od drugih građana Srbije, oni bi trebalo da se voze, leče, školuju, sude i leže u zatvoru, bar 20 odsto modernije, konfornije i bolje od drugih građana Srbije. Je li to sebično od Vojvodine?

Borba za naftnu industriju

Na pitanje da li će posle prodaje NIS-a republička vlast biti sklonija autonomiji Vojvodine, Komšić kaže:
– Svakako. Šta su motivi da se premijer opredeli za ovakav raspored u vladi i da dosadašnjeg ministra za energetiku prebaci na vansvetovne teme, a da na ovo mesto postavi visprenog, inteligentnog Aleksandra Popovića? Verovatno je i to pokazatelj interesa vlade za temu koja se zove energetika, a NIS je njen ključni segment. Posebno ako u širi kontekst postavimo interes Rusije i njenih kompanija. Primetili ste da svaka delegacija koja priča o Kosovu ima drugu tačku dnevnog reda ekonomsku saradnju.
Verujem u otvoreno rešavanje problema. Najveća greška ove garniture biće ako nemogućnost rešavanja problema Kosova i Metohije po meri našeg koncepta bude razlog za kolektivno samoubistvo države i naroda. U slučaju intenziviranje saradnje s Evropom po svim pitanjima, dolazi na red i decentralizacija jer je regionalna politika jedan od ključnih segmenata politika EU.

Bojan Kostreš, predsednik Skupštine Vojvodine

Od vojvode Šupljikca do Jovana Veselinova

Da li je pitanje autonomije Vojvodine političko, ekonomsko, kulturno ili neko drugo?
Vojvodina je multinacionalni, višekonfesionalni i višejezični region koji je, po svojim specifičnostima, jedinstven u Evropi. Pravo građana Vojvodine na autonomiju proističe iz istorijskih, političkih, ekonomskih, kulturnih i etničkih razloga. Ono što mi autonomijom želimo da postignemo jeste da sačuvamo naše pravo da budemo različiti u odnosu na ostatak Srbije i sačuvamo naše ekonomske potencijale, to jest novac koji zaradimo. Niko u Vojvodini ne želi otcepljenje, u Vojvodini nema separatizma.
Da li se pitanje autonomije pokrajine politički zloupotrebljava, odnosno da li se povremeno poteže u interesu političkih karijera pojedinaca?
Ideja autonomije Vojvodine postoji još iz vremena kada je Vojvodina bila deo Austrougarske monarhije. U različitim istorijskim periodima, pod različitim okolnostima i u različitim državama, Vojvođani su tražili pravo na autonomiju. Od vojvode Šupljikca, preko Vase Stajića, pa sve do Žarka Zrenjanina i Jovana Veselinova, postojale su vođe koje su delile iste vrednosti i ideje.
Ima ih i danas. I ovo ne vidim kao potrebu ljudi da uzdižu svoje političke karijere, nego da se bore da jednim regionom upravljaju ljudi koji u njemu žive.
Zbog čega je Vojvodina nezadovoljna svojim statusom u Srbiji?
Zato što nema mogućnost da upravlja novcem koji se u Vojvodini zaradi. Ako se u obzir uzmu činjenice da Vojvođani čine negde oko trećine stanovništva, Vojvodina predstavlja oko 30 odsto teritorije Republike Srbije, a godišnje puni republički budžet sa 35 do 55 odsto, moramo da postavimo pitanje zašto nam se onda vraća samo sedam odsto novca. Mi mislimo da je to pljačka. Vojvodina mora imati Ustavom zagarantovanu zakonodavnu, izvršnu, delimičnu sudsku vlast, izvorne prihode i sopstvenu imovinu.
Koja adresa u državnoj administraciji je najspornija kada su interesi Vojvodine u pitanju?
Ministarstvo za kapitalne investicije, to jest danas je to Ministarstvo za infrastrukturu, jer je davanje pod koncesije autoputa Horgoš – Požega opljačkalo Vojvodinu za najmanje 450 miliona evra (što je oko 90.000 radnih mesta). Ako znamo da je u Vojvodini nezaposlenih oko 260.000 osoba, to znači da je nama oduzeto toliko novca da bi skoro svaki drugi Vojvođanin imao posao kada bi taj novac ostao kod nas. Zameram i premijeru i ostatku Vlade Republike Srbije što tolerišu ovakvo ponašanje.
Šta se unutar postojeće zakonske i ustavne regulative poštuje kad su u pitanju interesi Vojvodine, a šta ne?
Do ovog momenta nijedna od stvari koje su Ustavom definisane nisu ispoštovane kad je Vojvodina u pitanju. Očekujem da će već novim budžetom Srbije Vojvodini biti vraćeno bar sedam odsto novca (to je tek svaki šesti dinar koji su građani Vojvodine zaradili!!!).
Takođe se nadam da će Vojvodini uskoro biti vraćena i imovina, što podrazumeva puteve, železnice, Naftagas, PTT, Telekom, sve nekretnine i ostale vrednosti koje su Vojvodini otete posle Miloševićevog dolaska na vlast i Šešeljevog Zakona o imovini u vlasništvu Republike Srbije.
Da li delite mišljenje nekih analitičara prema kom su, primera radi, vojvođanske demokrate bliže vojvođanskim radikalima nego demokratama u Beogradu?
Ne bih baš napravio takvu paralelu, ali je sigurno da se Vojvođani u mnogim stvarima mnogo bolje međusobno razumeju (bez obzira na etničko poreklo, političku pripadnost ili zavičaj) nego što se razumeju s ljudima južno od Save i Dunava.
Gde je granica između pravednih zahteva i autonomštva?
Zahteve za autonomijom Vojvodine doživljavam kao pravedne i legitimne i ne vidim autonomaštvo kao nešto što je loše. Negativna konotacija ovoga pojma nastala je kao rezultat propagandističkog delovanja Miloševićevog režima i njegove tajne policije, koja je, kao cilj, imala da svako drugačije mišljenje u Srbiji ocrni i predstavi lošim, pa je u opštem „lovu na veštice“ i pojam autonomaša (čoveka koji se zalaže za decentralizaciju i regionalizaciju Srbije) dobio lošu konotaciju.
Ja sam autonomaš i u tome ne vidim ništa loše i negativno – ni za Vojvodinu, ni za Srbiju, a ni za naše društvo.