U očima američkog vojnog stratega Šona Mekfejta (Sean McFate), ruska invazija na Ukrajinu transformisala je razorno efikasnu strategiju – barem iz perspektive Kremlja – u neuspeli blickrig. Ovo je potvrdilo njegovu tvrdnju da je „konvencionalni rat mrtav“, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Od tada je, kaže on, Moskva odustala od napora da „rat prikaže kao mir“ i vodi kampanju koja „više liči na terorizam nego na konvencionalni rat“ s targetiranjem i mučenjem ukrajinskih civila.

Međutim, dok Rusija bombarduje toplotnu i drugu infrastrukturu kako bi se Ukrajinci smrzavali dok dolazi zima, Mekfejt kaže, „to neće biti kao s Napoleonom, niti kao s Vermahtom. To su Ukrajinci“ koji su navikli na oštre zime.

Mekfejta, bivšeg padobranca i autora uticajne knjige „Nova pravila rata: Kako Amerika može da pobedi – Rusiju, Kinu i druge pretnje“ (The New Rules Of War: How America Can Win – Against Russia, China, and Other Threats), bivši vrhovni komandant savezničkih snaga NATO-a admiral Džim Stavridis (Jim) opisao je kao „novog Sun Cua“.

On je viši saradnik u Atlantskom savetu, profesor strategije na američkom Univerzitetu nacionalne odbrane i Univerzitet Džordžtaun, i konsultant obaveštajne zajednice SAD, kao i Ujedinjenih nacija. Njegova sledeća knjiga se zove „Podmukli rat: Rusija, Kina, SAD i nastajanje strateške paradigme“ (The Sneaky War: Russia, China, The U.S. And The Emerging Strategic Paradigm).

Dopisnik gruzijskog servisa RSE-a Važa Tavberidze je nedavno opširno intervjuisao Mekfejta o pogrešnim koracima ruskog predsednika Vladimira Putina, načinima da Zapad prevaziđe „stratešku paralizu“ kako bi pobedio takve autokrate i značaju „pobede na bojnom polju“ naspram skoro bilo čega drugog.

RSE: Dozvolite mi da počnem ovim pitanjem. Šta smo naučili u ratu u Ukrajini i da li je to pojačalo ili opovrglo neka od novih „pravila rata“ koje ste uveli? Ili je možda dodalo još nekoliko njih?

Šon Mekfejt: Kada je rat počeo u februaru… mnogo mojih kolega se šalilo sa mnom: „Hej, Mekfejt, rekao si da je konvencionalni rat mrtav“. Moj odgovor je bio: „Pa, rat još nije završen.“ To je bilo kada su ljudi mislili da će se rat završiti za tri-četiri dana. I sasvim sigurno, konvencionalni rat Rusiji nije uspeo.

Imala je mnogo više uspeha 2014. kada je vodila nekonvencionalni rat. Ove godine je pokrenula blickrig iz 1940-ih i potpuno propala. I krajem marta je to promenila; okrenula se ka ruskom nekonvencionalnom ratu, što je u osnovi masakriranje civila i sravnjivanje gradova kao što je radila u Čečeniji, kao što je radila u Siriji, i kao što radi u Ukrajini.

Tako da mislim da je dokazano da je konvencionalni rat zaista mrtav. Postoje mnogo lakši načini za pobedu. Konvencionalni rat je teško izvesti u modernim vremenima… Rusija je vodila konvencionalni rat oko četiri nedelje i nije uspela. I nema boljeg simbola od njenog neuspeha od toga kada se zaglavio konvoj dužine 60 kilometara koji je „išao ka Kijevu“. Tako izgleda konvencionalni rat.

Konvencionalni rat nije samo rat za teritoriju i nije samo rat s artiljerijskom paljbom – te stvari se mogu nekonvencionalno koristiti. Ono što je Rusija uradila je bacanje projektila na gradove. To više liči na terorizam nego na konvencionalni rat. Konvencionalni rat je rat Klauzevica (pruski general i vojni teoretičar Carl von Clausewitz), to su zakoni oružanog sukoba, to su sve te stvari. Tu nema plaćenika. Rusija ne ratuje konvencionalno. Ljudi koji to danas mešaju s konvencionalnim ne shvataju šta je konvencionalni rat.

RSE: Pre nego što budemo govorili o promeni ruske taktike, imali ste citat o kojem se mnogo raspravljalo: „Zapad je zaboravio kako se dobijaju ratovi“. Pa ipak, da biste dobili rat, morate makar biti voljni da se borite. Postoji li danas takva volja?

Mekfejt: Ne, ali ovo je deo strategije naših protivnika. Rusija i Kina znaju da, ako se stanovništvo Evrope ili SAD veoma zauzme, kao što je bio slučaj prošle godine s Ukrajinom, onda će te zemlje biti voljne da se bore ili podrže Ukrajinu.

Ono što oni pokušavaju da urade – mada Rusija to nije uradila – jeste da pokušavaju da vode rat, a da ga prikažu kao mir. Dakle, ako možete da vodite rat, ali da ga maskirate kao mir, možete se izvući. Zbog toga je Rusija… koristila dezinformacije, koristila je plaćenike, koristila je „male zelene ljude“, koristila je sve te subverzivne taktike.

RSE: To je varijacija „tajnih ratova“ (shadow wars), kako ste to nazvali.

Mekfejt: Da, kako god to želite da nazovete. Tako se dobijaju ratovi. Poslednja stvar koju ćete uraditi je ogromna javna, konvencionalna invazija, jer sve što će to postići jeste da animira svet protiv vas. Kada je to uradila Rusija, Švedska i Finska su ušle u NATO; to je zapravo zbližilo NATO umesto da ga razbije, što je Rusija zapravo želela da uradi.

To je krenulo naopako jer je išla na konvencionalno ratovanje. Da je bila podmuklija u tom pogledu, ko zna? Ali mislim da ne bi bilo tako loše kao danas.

RSE: Rekli ste 2015. da „Putin ima carsku viziju ’Velike Rusije‘ i strateški um da to ostvari“. Ipak, čini se da se upravo ta strateška vizija opredelila za napad iz 1940-ih. S čime se ovde suočavamo?

Mekfejt: Putin je pogrešio, da. Veoma je pogrešio. Ne znam šta se desilo tamo u Putinlendu. Već 21 godinu, on je prilično maestralno polako podizao moć Rusije s nivoa na kojem je bila 1999, a onda je 2022. sve upropastio najglupljom strategijom. Tako da ne znam.

RSE: Da li možda on ne prihvata vašu teoriju da su konvencionalni ratovi mrtvi i ovo vidi kao veliki uvod u veliki obračun?

Mekfejt: Pa, očigledno je da do nedavno nije vodio konvencionalni rat. I to mu se sada vratilo. Mislim da sada verovatno žali zbog toga ili će možda shvatiti zašto konvencionalni rat ne funkcioniše. E sad, zašto je uradio to što je uradio, ne znam. Mislim da je delom zbog toga što u njegovom unutrašnjem krugu verovatno ima sve više takojevića, to je pristrasnost potvrđivanja.

Takođe je verovatno pretpostavio da će zauzimanje istoka Ukrajine biti kao zauzimanje Krima 2014, a nije bilo. Potcenio je političko vođstvo (ukrajinskog predsednika Volodimira) Zelenskog i volju Ukrajinaca da se bore. Mislim, napravio je sve vrste klasičnih grešaka strateškog pretpostavljanja. Mrzim što ovo kažem, ali me to na neki način pomalo podseća na invaziju SAD na Irak 2003. godine – rekao bih strateški glupavo.

RSE: Kažete da je promenio taktiku kada konvencionalno ratovanje nije uspelo. Počeo je da gađa civile, a vi navodite primere kao što su Grozni u Čečeniji i Alep u Siriji. Čini se da se sada približavamo toj fazi, ako je suditi po masovnom gađanju ukrajinske infrastrukture. Ako je ovo sledeći korak, šta Ukrajina i Zapad mogu da učine da se tome suprotstave?

Mekfejt: Putinova igra ovde je, pre svega, da iskoristi najstarijeg saveznika Rusije – zimu, da smrzne Ukrajince i podrije njihovu volju da se bore. Ali, takođe će smrznuti svoje trupe.

On kupuje vreme da opremi novu vojsku od 100.000 ljudi za prolećnu ofanzivu, i nada se da će evropskim saveznicima ovo dozlogrditi, jer sankcije škode i njima i njihova volja da podrže Ukrajinu će biti podrivena. I nada se da će američkom narodu ili pažnju odvući nova haljina Kim Kardašijan (Karadshian) i da će izgubiti interesovanje ili će pažnju odvući (američki izbori) 2024.

Politika u SAD počinje da se deli oko toga koliko daleko idemo u podršci Ukrajini. Mislim da sadašnja administracija želi da pretvori Ukrajinu u zamku, poput sovjetsko-avganistanskog rata. Neki republikanci žele da bude tako, ali drugi republikanci kažu „ne, ovo je građanski rat i mi ne treba da budemo uključeni“, kao da je to ikada zaustavilo SAD da učestvuju u nečijem građanskom ratu. Ali postoji debata da bi za godinu dana ili šest meseci mogli da budu napravljeni drugačiji politički izbori u Vašingtonu, koji bi mogli da idu u prilog Vladimiru Putinu. Tako da mislim da je reč o tome.

RSE: Šta je s faktorom poverenja? Ko može da kaže da će SAD ostati uključene do kraja? SAD verovatno imaju veoma plemenite namere, ali ko može da kaže da neće odustati negde usput? Jer, budimo iskreni, nemaju baš savršenu reputaciju.

Mekfejt: To je dobro pitanje. I nemam šta da vam kažem o tome. U svakom predsedničkom ciklusu stvari mogu da se preokrenu. Takođe su SAD ignorisale te stvari u prošlosti.

Ne zaboravimo da su početkom 1990-ih SAD s Ukrajinom sklopile dogovor (poznat kao Budimpeštanski memorandum) da „ako nam date svoje nuklearne projektile, mi ćemo vam dati bezbednosne garancije“. A onda su ignorisale bezbednosne garancije.

To je problem, ne samo za SAD, već zato što međunarodni odnosi, generalno govoreći, počivaju na poverenju. I SAD posebno tu imaju probleme, tako da mislim da je to važno pitanje. Zemlje moraju da uzmu to u obzir.

RSE: Šta Ukrajina može da uradi?

Mekfejt: Ukrajina mora da nastavi da ostvaruje političke pobede, da dobija naslovne vesti. U osnovi Ukrajina, po mom mišljenju, mora da ubedi SAD da ostanu uključene. I ono što treba da radi jeste da ostvaruje stvari vredne naslovnih vesti u SAD.

Možda urade nešto na istoku Ukrajine protiv Rusa što taktički nije toliko korisno, ali je strateški zaista važno jer donosi sjajne naslove koji privlače pažnju. Nastaviti priču Davidu protiv Golijata. I trikove – kao, znate, ako mogu nešto da urade u Moskvi – to privlači pažnju, to pokazuje da su i dalje u borbi.

RSE: Povodom zime, koja je od pamtiveka jedan od najvećih saveznika Rusije. Nije li ovde problem što ni Ukrajincima zime nisu strana? Teško da su to Napoleonove trupe.

Mekfejt: A nisu Nemci. Da, u pravu ste. Razlika između ukrajinskih vojnika i ruskih vojnika je u tome što su ruski vojnici pre u iskušenju da dezertiraju, jer to nije njihov rat, imaju gde mogu da budu. A Ukrajinci brane svoj dom.

Ukrajincima zima nije strana. I sigurno se sećaju kako su zimi umirali od gladi i 1932. i 1933. (godine Holodomora, gladi u sovjetskoj Ukrajini). U tome ima mnogo istorijske uobrazilje kao i pouke. Dakle, u pravu ste: Rusija i dalje pokušava da ih smrzne. Ali to neće biti kao s Napoleonom, neće biti ni kao s Vermahtom. To su Ukrajinci.

I oni bi trebalo da pokušaju psihološke operacije kako bi podstakli dezertiranje ruskih vojnika. Zato što će ruskim vojnicima biti hladno, neće biti nahranjeni, i shvatiće da su topovsko meso i na kraju da ti Ukrajinci nisu nacisti, da su to njihova braća. Dakle, Ukrajinci treba da učine sve što mogu psihološki da podstiču dezertiranje.

RSE: Šta mislite o polarizujućem stavu načelnika Generalštaba američke vojske Majka Milija (Milley) o kojem se mnogo raspravljalo pošto je rekao, pre nekoliko nedelja nakon što je oslobođen Herson, da je možda trenutak da Ukrajina sedne za pregovarački sto?

Mekfejt: Na Ukrajini je da odluči kada će ili da li će sesti za pregovarački sto. Kada je Mili to rekao, to je bilo kontroverzno; ali je uključenost SAD u Ukrajini takođe kontroverzna. Bilo je i republikanaca i demokrata koji su rekli: „Da li je vreme da odemo?“ Zato što su SAD nekako umorne od uvlačenja u tuđe ratove. Irak, Avganistan i Vijetnam nisu bili dobra iskustva.

RSE: Da se poslužim vašim rečima: Kada je to sprečilo SAD?

Mekfejt: To je odlično pitanje. Kada je to ikada bio princip američke spoljne politike? Ali postoji zabrinutost za američke zalihe. Nije reč samo o mecima; mi isporučujemo vrhunske rakete i stvari za koje su potrebni vreme i novac za obnovu – premda, da budemo vrlo jasni, milijarde koje SAD šalju u Ukrajinu možda zvuče kao mnogo novca, ali iskreno, budžet Ministarstva odbrane SAD je nečuveno skup…

Godišnji budžet Ministarstva odbrane SAD ove godine iznosi minimum 780 milijardi dolara, što je više od BDP-a Saudijske Arabije. Dakle, SAD mogu to da priušte, ali se postavlja pitanje obnavljanja zaliha stvari kao što su (raketni sistemi) HIMARS.

RSE: Ako su Rusi i Kinezi potpuno svesni da bi ulazak u komercijalni rat sa Zapadom ili SAD, bilo samoubistvo, kako kažete, koja je onda poenta brinuti o obnavljanju zaliha? Samo dajte Ukrajini ono što joj sada treba?

Mekfejt: Mislim da ste postavili dobro pitanje o ekonomskom ratu i bezbednosti lanaca snabdevanja. To je nešto o čemu do nedavno SAD nisu temeljno razmišljale. Ako imate globalni lanac snabdevanja za pravljenje oružja, kompjutera i vozila, šta se dešava ako protivnik zaustavi nešto od toga? Dakle, to je zabrinjavajuće. Postoji mnogo načina da se pobedi.

Jedna od stvari koje konvencionalni rat ignoriše jeste činjenica da je u njemu reč o pobedi na bojnom polju i samo o pobedi na bojnom polju. Ali postoji mnogo drugih načina da se pobedi. I mislim da to rade pametni stratezi. Postoje načini za pobedu koji ne zahtevaju veliku vojsku ili mnogo projektila, i postoji mnogo stvari koje možete da upotrebite kao oružje ako ste pametni. To je Sun Cuov način ratovanja, umetnost ratovanja.

RSE: Želeo bih da vas pitam o jednom konkretnom incidentu koji je nedavno prijavljen: SAD su modifikovale HIMARS-e tako da rakete ne mogu da se ispale na Rusiju. Koje se vaše novo pravilo rata na to posebno odnosi?

Mekfejt: Mislim da nijedno od njih, jer smatram da opada značaj država. Govorim o nuklearnom ratu, ali izokola. Tako da kažem da bismo tokom našeg života mogli da vidimo nuklearni rat; to može biti ograničeni nuklearni rat, iako nismo baš sigurni šta je to. Ali mislim da je problem ovde – i mislim da je administracija Džoa Bajdena (Joe Biden) u pravu – da mi ne želimo da SAD i NATO budu uvučeni u nuklearni rat s Rusijom u nekoj vrsti sarajevskog momenta iz 1914. godine. Tako da mislim da ovde to u igri.

RSE: Šta onda Zapad može da uradi da dobije rat po vašim uslovima – recimo bez ispaljenog metka? Pišete „da pobedimo Putina, prvo moramo da naučimo da igramo po njegovim pravilima“. Šta predlažete da se uradi da budemo veći Putin od Putina?

Mekfejt: Nekoliko stvari. Prvo, da je po mom, pokušao bih da uvučem Ukrajinu u njenu močvaru. Razlog zašto je to važno nije samo iscrpljivanje ruske vojske; razlog je i da se pokaže ruskom narodu da njegov novi car nije nepobediv.

Putinov legitimitet počiva na tome što je moćnik, počiva na tome što pokazuje prst Zapadu, na podizanju ruskog statusa supersile. Ako možemo da pokažemo da on to više ne može, onda će njegov legitimitet i njegova bezbednost biti ugroženi i desnim i levim krilom režima u Moskvi. Dakle, to je prva stvar koju treba uraditi.

Druga stvar je: kako da se, u državnim medijima, probijemo kroz dezinformacije kojima hrani svoj narod? Možemo li koristiti piratske VPN-ove? Možemo li da koristimo tehnologiju kao što je Starlink da omogućimo Rusima da guglaju šta god žele? Ne moramo da imamo kontranarativ, samo moramo da im omogućimo da postave pitanja poput „Zašto ovo radimo?“ I da im se da do znanja koliko je vojnika ubijeno, koliko je dezertiralo, da se bude iskren s njima. Mislim, Kijev se na neki način igra s brojevima. Mislim da ako možemo da budemo iskreni, kao, „koliko je ljudi dezertiralo ili nestalo danas“, to može da napravi razliku.

Druga stvar je što je Rusija, kao što znate, imperija, i okružena je državama i narodima koji su stotinama godina bili pod moskovskim imperijalnim jarmom. Poduprimo te zemlje. Pružimo pomoć bezbednosnim snagama kako bi one mogle da budu trn u oku Rusiji i da se Rusija više bavi svojim unutrašnjim stvarima.

RSE: Mislite na neku vrstu „obojene revolucije 2.0“?

Mekfejt: Da, obojene revolucije, ali i stvaranje jakih vojnih snaga koje mogu – trik je u tome da moramo da navedemo Rusiju da se više interesuje za sopstvenu unutrašnju bezbednost i onda će se povući iz Ukrajine, povući će se iz Gruzije, dobrovoljno će se povući s tih mesta kako bi odbranila sopstveni režim.

RSE: Kada pominjete zemlje koje SAD moraju da „podupre“, da li bi to uključivalo Gruziju, na primer?

Mekfejt: Mislim da da.

RSE: A Jermeniju?

Mekfejt: Da.

RSE: Šta bi tačno tamo trebalo da se uradi?

Mekfejt: Pomoć bezbednosnih snaga. Ovo bi u početku moralo da se uradi veoma tiho, ali na kraju pomoć bezbednosnih snaga kako bi Gruzija imala svoje oružane snage i svoje paravojne snage koje mogu da se suprotstave, makar lokalno, ruskoj dominaciji – bez obzira da li to inicijalno izaziva ili ne izaziva pobunu protiv Rusije. Ali raditi više od slanja snažnih diplomatskih nota. Mogu li SAD pomoći zemljama da se odupru ruskom fizičkom nadzoru?

U kojoj meri je dobro pitanje, ali mislim da to treba da bude na strateškom stolu. Nisu dovoljni diplomatski gestovi na Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija; morate da radite stvari na terenu koje nešto znače. Ali to je bio problem. Mislim, iskreno, pogledajte šta su SAD uradile u Latinskoj Americi u 20. veku. Bila je katastrofa kada su to radile. Kako bi to konkretno izgledalo u, recimo, Gruziji ili Jermeniji, ne znam. Ali mislim da u okviru veće strategije mora to da se uradi.

Druga šira strategija je: Rusija uvek igra agresivno protiv naše… vrste demokratije, pokušavajući da hakuje demokratiju; pa hajde da pokušamo da uzvratimo. Autokratije su veoma snažne, ali su veoma krhke. One su kao telefonski stub i do vrha su svi namesnici, a na vrhu je autokrata. Autokrata je uvek zabrinut za svoj životni vek. Možemo li tajno da manipulišemo da neki od Putinovih namesnika poželi puč u palati, pa ih on ubije za nas?

RSE: Može li (Jevgenij) Prigožin (osnivač plaćeničke grupe Vagner) biti pretnja? Uzmimo stari Rim, koji Putin navodno obožava: nije bilo nečuveno da komandanti plaćenika imaju svoje planove za presto.

Mekfejt: Tako je. Možemo dati sve od sebe da ubedimo Putina da će Prigožin i grupa Vagner izvesti puč. Onda, znate, Putin ih sve pobije za nas. Dakle, postoje li načini da se manipuliše, da se zavara, da se koristi lukavstvo, da se koristi mozak a ne snaga, (čak i) operacije lažne zastave, da se rade stvari koje će dovesti do toga da Rusija malo implodira, dovoljno da odluči da se povuče iz Ukrajine i s drugih mesta, da jednostavno ne vredi (ostajati).

Mislim da je Vagner grupa dosta pala. U početku se Putin oslanjao na njih jer je to pomoglo da se zamaskiraju troškovi rata, rata za koji je mislio da će biti kratak i lak. Rusi, baš kao i Amerikanci, ne vole da vide da im se vojnici vraćaju kući u vrećama za leševe, ali ih nije briga za one pod ugovorom ili plaćenike.

Ali se onda rat odužio; Vagnerovi momci su uglavnom ubijeni i morali su da isprazne zatvore da bi popunili redove Vagnera. Sposobni Vagner momci su na kraju otišli u Mali, gde još uvek rade stvari – a sada se šuška da će se na zimu vratiti da predvode neke vrste jurišnih jedinica. Ali mislim da je Vagner odigrao svoje. Oni su i dalje deo rata. Ali mislim da je Vagner bio koristan u februaru i martu kao način da se prikrije rat, ali da je to za Putina sada gotovo.

RSE: Recimo da plaćenici više ne budu topovsko meso i da sada Putin objavi mobilizaciju. Kako će to uticati na ruske majke koje neće biti baš srećne da vide kako se njihovi sinovi vraćaju u vrećama za leševe?

Mekfejt: To je politički rizik. U početku je Putin izvršio invaziju s grupom Vagner i regrutima s periferije Rusije. Sada je regrutovao usred Rusije i to je za njega unutrašnji politički rizik. Sigurno se seća osamdesetih godina; bio je oficir KGB-a. Dakle, on mora da donese pobedu i to ne s masovnim žrtvama. I on preduzima rizik.

RSE: Šta će se desiti ako mobilisani počnu da se vraćaju u vrećama za leševe?

Mekfejt: Onda je u nevolji. On je u riziku da ga zameni ili desno ili levo krilo, u zavisnosti od toga ko je jači. Mislim, desno krilo poput (političkog analitičara Aleksandra) Dugina i drugih kaže da on nije dovoljno muškarac; a drugi Rusi pitaju „Zašto smo tu?“ Nešto kao Amerikanci u Avganistanu ili Iraku. Posle nekog vremena to je, „koja je poenta? Ovo je trebalo da bude kratak i lak rat? Nema nacista. Ekonomski smo pukli.“

Otpornost Putinovog režima sada će biti ugrožena. Dva velika pitanja su šta je potrebno da on bude uklonjen ili da se povuče, ili da li će pribeći nekoj vrsti nuklearnog oružja? Kao što znate, on je nedavno ublažio svoje priče o nuklearnom oružju, što je dobro čuti. Ali mi to nikada ne smemo da zaboravimo. I ne znamo; makar ja ne znam.

RSE: Kažete da bi bilo u interesu Vašingtona da pretvori Ukrajinu u močvaru. Pa ipak, ako je suditi po poslednjim Putinovim govorima, on se takođe sprema za to – priznanjem da bi rat mogao da potraje i govoreći da je Rusiji već doneo neke koristi, ukazujući na osvojene ili „anektirane teritorije“. Zar to ne bi trebalo da dovede do odbacivanje ideja o davanju bezbednosnih garancija Rusiji, na čemu, na primer, insistira francuski predsednik Emanuel Makron (Emmanuel Macron)?

Mekfejt: Ne slažem se s Makronom. Mislim da je Putin dokazao da je zmija; ne možeš da praviš dogovore s njim. Mislim da će ovaj rat trajati još neko vreme; mislim da to neće biti dobijen ili izgubljen na proleće ili na leto. I mislim da bi jedna stvar koju bi Putin mogao da uradi, ili bi Rusija mogla da uradi, jeste da pretvori Ukrajinu u zemlju bez mora s tri strane okružene ruskom teritorijom i da samo na neki način kuva Ukrajinu, kuva je narednih nekoliko godina.

To je mogućnost. I ako je to slučaj, ne mogu da zamislim da NATO želi da radi bilo šta s Ukrajinom. Dakle, ako bi mogao da dobije taj deo između Krima i Odese i zapečati ga, zadrži ga… ako bi mogao da odseče Ukrajinu od Crnog mora, da je učini zemljom bez mora gde samo njena zapadna granica dodiruje NATO, i da na neki način ima opsadu, ako hoćete, i drži je tako nekoliko godina, to ne bi nužno bila katastrofa za njega, s njegove tačke gledanja.

RSE: A vaš protivotrov za Putina bi bio ono što nazivate „podmukli rat“?

Mekfejt: Da. Na kraju krajeva, ono što Zapad mora da uradi, barem ono što moraju da urade SAD, jeste da počnu da se bave mračnim veštinama. To ne znači da SAD treba da se bore kao Rusija. Ali moraju da pronađu svoju verziju toga, koju mogu da prihvate. Zato što je jedan od velikih izazova „podmuklog rata“ to što demokratije nisu baš dobre u tajnama. I kada pokušaju da rade te stvari, pretvaraju se u autokratije.

Postoji mnogo primera za to u istoriji. Ali postoji i problem šta se dešava ako ne pokušamo. A trenutno SAD zapravo ne pokušavaju – imaju sposobnost, ali ne i volju. Rade neke stvari, ali ne dovoljno, po mom mišljenju.

Ako SAD žele da se suprotstave Rusiji ili Kini, moraju da počnu da rade ove druge stvari pored onoga što trenutno rade. Jer ono što one rade nije sprečilo Rusiju ili Kinu da dođu do ove tačke. Takve stvari smo radili u Hladnom ratu; samo smo nekako to zaboravili u poslednjih 30 godina.

RSE: Pojam „podmukli rat“, koji je ujedno i naslov vaše knjige koja uskoro izlazi, nagoveštava da se bude veći Putin od Putina: biti ciničniji, nemilosrdniji, imati manje moralnih granica, itd. Kuda nas to vodi? Ima li zamki na tom putu?

Mekfejt: Naravno, postoji mnogo rizika. Nisam naivan u vezi s tim. Ako ćemo se boriti podmuklo, ako ćemo se boriti prljavo, rizikujemo sopstvenu demokratsku dušu i rizikujemo povratni udarac koji može biti gori od toga da se ništa ne čini. Ali evo u čemu je problem: ljudi govore o statusu kvo kao o optimalnom ishodu. Oni uopšte ne razmišljaju o tome da li postoje bolji načini da se postigne ono što želite da postignete, jer ono što trenutno radimo sigurno ne funkcioniše.

Mislim, vojska SAD kupuje više nosača aviona po ceni od 13 milijardi dolara po brodu. To nikoga ne odvraća, neće ići u rat protiv bilo koga. Zašto to radimo? Takođe, moramo da sebi postavimo i ovo važno pitanje: da li je zaista nekako bolje časno izgubiti nego nečasno pobediti?

RSE: Ne mogu a da ne razmišljam da bi mnoge od vaših predloženih strategija bile kao kod kuće u ratnoj kompjuterskoj igrici. Kažete: „Hajde da napravimo još jednu revoluciju“ ili „Hajde da inspirišemo Putinove namesnike na pobunu“. Zvuči lako kao da kliknete mišem u Krusejder kings (Crusader Kings) da ubijete rivalskog naslednika ili planirate pobunu. Koliko je to primenjivo u nepojmivo težoj stvarnosti kakva je naša?

Mekfejt: Uvek je lako raspravljati o ovim stvarima apstraktno, ali je na terenu te stvari neverovatno teško uraditi: veoma su rizične, rizici od neželjenih posledica su visoki. Zakon neželjenih posledica. Sve je to u igri. Nisam naivan; bio sam operativac.

Međutim, razlika je u sledećem: trenutno postoji toliko opreza da to dovodi do strateške paralize, a mislim da nam to ne ide u prilog. To su stvari koje su Rusija, Kina i drugi u osnovi iskoristili. I ne kažem da treba da radimo sve te stvari. Ono što pokušavam da uradim jeste da navedem ljude da razmišljaju o njima, to je sve.

Ratne igre bi bile sjajne, samo što Pentagon ne zna najbolje s ratnim igrama. I to pojačava pogrešne lekcije, tako da je to moja briga. Ali mislim da je vaše pitanje pravo pitanje. Debata o nacionalnoj bezbednosti bi trebalo da postavi to pitanje, a ne koliko F-35 (borbenih aviona) treba da kupimo.

(Radio Slobodna Evropa, foto: Pixabay)