Ptičica mi je pre neki dan javila. Kaže: „Moraš otići u ‘Prometej’! Eno tamo se održava nekakva revizionistička izložba o ljotićevskom vaspitnom zavodu iz Drugog svetskog rata!“ Ptičica zna šta ja volim. Kao još roviti kustos-istoričar, uvek sam rad da obilazim izložbe, stičem znanja i upoznajem muzeološku praksu. Pored toga, uvek me obraduje i kreativnost ljudskog duha. Ta večna spremnost za razigranim preoblikovanjem sopstvene stvarnosti, kako u sadašnjosti, tako i u prošlosti, inače tako dobro reprezentovane kroz delovanje ovdašnjih revizionističkih istoričara.
Pohitah odmah, uzbuđen i zaintrigiran, da vidim o čemu se ovaj put radi. Usput sam već razmišljao o tome šta me tamo čeka, prevrćući po glavi ono malo informacija što sam imao. Već i sam naziv izložbe „Ni koledž, ni tamnica“ zvučao mi je onako, vickasto relativizatorski. Pogotovo kada se uzme u obzir da je reč o tzv. vaspitnom zavodu, ako se tako može nazvati nešto što je opasano bodljikavom žicom i pod stalnim je oružanim nadzorom. U periodu od 1942. do 1944. ova ustanova se bavila sistematskom indoktrinacijom levo orijentisane srpske omladine (Jevreji i Romi im nisu bili interesantni – njih su prepustili sistematskom istrebljenju) kako bi se spasila od bauka komunizma i kako bi joj se usadile visokoetičke vrednosti ljotićevskog produhovljenog fašizma. Na tadašnjoj zabludeloj omladini primenjivane su prefinjene pedagoške metode, kao što su fizički rad, kursevi protiv marksizma, jevrejstva i masonstva, pisanje školskih radova na teme „Zašto sam išla u crkvu“, „Zašto nisam, zašto ne mogu da budem komunista“, „Za Svetog Savu ili za Marksa“, „U čemu me treba razuveravati“ i slično. Za one upornije uvek je bilo dostupno i batinanje, fizičko iscrpljivanje i jednosmerna karta za koncentracioni logor u Banjici. Upravnik ovog „naprednog“ omladinskog centra Milovan Đ. Popović, predsednik Anitokomunističke lige, ljotićevac i agent Gestapoa, bio je jako ponosan na svoj Zavod, za koji je voleo da kaže kako je to „jedinstvena ustanova u Evropi i da služi na čast nemačkim i srpskim vlastima“.
Kada stigoh na rečeno mesto, međutim, smesta se sneveselih. Pa, ja sam se nadao da ću imati priliku da proširim svoja skromna muzeološka znanja. Da preslišam do sad naučeno i sve to nadogradim novim elementima iz muzeološke prakse. Da vidim kako su autori osmislili diskurs izložbe, kakav je njen vizuelni identitet, prostorno rešenje, kakva je koncepcija – da li je hronološka, tematska, konfrontacijska. Ali ne nađoh ništa od toga. Čitav koncept bi se mogao svesti na ovu misao: skrpiti stotinak fotografija i dokumenata, uokviriti u petnaestak ramova, sve to povešati o klin u tri prostorije, bez ikakvog plana, reda i smisla – i izvolite! Izložba je otvorena! Dobro, rekoh, hajde bar da vidim kakav su to veliki relativizatorski zahvat osmislili autori. Na koji će to način pokušati da me zavedu, da me ubede kako živim u zabludama i kako sam odgajan u komunističkim lažima. Kad ono – opet ćorak! Ova izložba ne poseduje nikakav prateći tekst. Tu nema ni uvodnih ni tematskih legendi. Postoje samo one neutralne, potpisne legende koje prenose osnovnu informaciju o konkretnom predmetu. Kako misle da me ubede kad nema nikakvog teksta?! I gde je tu revizionizam? Hajde da bolje osmotrim, posmislih, možda su oni lukaviji nego što ja mislim. Možda ne žele više onako naivno i sugestivno da nameću svoje stavove. Često je one najsvojeglavije lakše zavesti tako što im ponudiš da sami zaključe, a ti im samo suziš prostor za analizu, ponudivši im tek pažljivo probrane činjenice. Oćeš vraga! Kakav bi to revizionista izložio tako sramne dokumente kao onaj (a pričam po sećanju) izveštaj pisan upravniku Zavoda o ponašanju grupe omladinaca nakon izlaska, u kojem se sa ponosom ističe kako je samo jedna omladinka odlučila da se vrati komunistima ali je ona ionako bila mentalno obolela (mislim da je zapravo upotrebljen neki mnogo grublji termin). Ili, zašto bi bio prikazan crtež-karikatura jednog uspešno indoktriniranog omladinca na kojem je Moša Pijade nacrtan u klasičnom antisemitskom maniru. Dakle, ovde nije, čini se, obavljena nikakva tendenciozna selekcija izložene građe (osim što je sva omladina vesela i razdragana na fotografijama, ali će to pre biti zato što verovatno ni ne postoje one druge fotografije – sa umlaćenim nepokornim mladim skojevcima). Zaista, gde je ovde revizionizam? Već sam pomislio da je u pitanju čisti pozitivistički distancirani pristup, po principu – evo vam fakta pa sami zaključujte, da bih na kraju naišao i na prateći letak za izložbu koji mi je neke stvari razjasnio. Letak, koji je, pretpostavljam, sačinio autor izložbe – direktor Istorijskog arhiva Smederevske Palanke Aleksandar Nikolić, pun je konfuznih, a ponekad đački naivnih rečenica, u kojima je logor opisan kao mesto u „kome su mladići i devojke provodili najbolje godine svog života, radeći i učeći, doživljavajući lepa i gorka iskustva“.

Za Nikolića je Zavod imao nesumnjivo pozitivnu ulogu. Po njemu, on je oformljen kako bi „izbavio srpsku mladost od sigurnog biološkog uništenja“ ali je, pored toga „stavio sebi u zadatak da pomoću proučavanja originalne komunističke literature, pokaže omladini da se njeni pogledi na svet bitno razlikuju od ciljeva komunizma“. Letak se prikladno završava rečima ljotićevskog emigrantskog istoričara Borivoja M. Karapandžića: „Dovođenjem u ovaj Zavod, zarobljena i zavedena srpska omladina bila je spašena ispod nemačkih mitraljeza, kao i od strašnih koncentracionih logora. Tu omladinu je đeneral Nedić uzeo pod svoje da bi je stručnim vaspitanjem, a nadasve hrišćanskim i lepim ophođenjem, prevaspitao i od nje stvorio nacionalno svesnu srpsku mladost.“
Na jednoj nedavnoj konferenciji posvećenoj istorijskom revizionizmu, filozof Lino Veljak izneo je zanimljivu tezu o nužnoj metodskoj distinkciji kada se govori o ovom fenomenu. On je uočio da postoje dva tipa tendecioznog revidiranja prošlosti. Prvi se sprovodi na planu istoriografije i u tom slučaju predmet revizije su naučno ustanovljene činjenice. U revizionističkoj praksi te činjenice se prenaglašavaju, prećutkuju, falsifikuju a ponekad i izmišljaju kako bi ponudile novu interpretaciju i novu, lepšu i poželjniju prošlost. Drugi tip se odvija na vrednosnom planu. Ovaj revizionizam se ni ne bavi činjenicama, već prevrednovanjem ili rehabilitovanjem konkretnih ideologija i političkih koncepcija. U pitanju je, zapravo, afirmacija i apologija poražene ideologije – u ovom slučaju fašizma. Tu nema zamene teza, zaklanjanja iza antifašizma, koketiranja sa nekim opšteprihvaćenim civilizacijskim vrednostima. Zato mislim da Veljak greši kada ovo naziva revizionizmom. To nije revizionizam. To je čista težnja za restauracijom fašizma i revanšom. Tako ni autor Nikolić nema pretenzije da zamaže činjenice, da manipuliše, da abolira. Ne, on i ne vidi u čemu je problem. Otuda jezik iz njegovog letka vonja na jezik onih koji bi trebalo da su objekat njegove muzeološke obrade, a ne njegove fascinacije. Zbunjeni čitalac će tu uzalud tražiti navodnike ili neki drugi vid ograđivanja od tog teksta koji zvuči kao da je preuzet iz Ljotićevih „Biltena“. Znači, ptičica me je krivo informisala. Navodno revizionistička izložba „Ni koledž, ni tamnica“ nit je revizionistčka, nit je izložba. To je tek kulisa za rehabilitaciju ljotićevske fašističke ideologije.
Na otvaranju je verovatno bilo veselo (cangr-cangr čašama), autor Nikolić je nadahnuto govorio (može se i poslušati ovde), galerijski prostor je bio ispunjen uvaženom i ispeglanom gradskom gospodom, uključujući i „uvaženog“, predstavnika „Novog Videla“ i jednog od organizatora, Sašu Adamovića. Da, to je onaj čuveni direktor novosadske javne televizije „Apolo“ iz vremena Maje Gojković. Čuven po sjajnim izjavama, ,kao što su: „Kad kažem Evropljanin mislim na sve belce“; „Ja sam u pariski metro ušao kao turista a izašao kao rasista“; „Uskoro će beli Evropljani, hrišćani i heteroseksualci živeti svaki dan u strahu da ne budu ubijeni“. I sve to upriličeno je u galerijskim prostorima renomirane gradske izdavačke kuće „Prometej“. Čitav ovaj cirkus nam govori o velikoj dekadenciji koja vlada u redovima novosadske desnice. Nekada je Zoran Kolundžija svoju prometejsku funkciju obavljao prenoseći nam plamene misli konzervativnih gradžanskih mislilaca, da bi sada spao na Adamovića, na nešto što se zove „Novo Videlo“ i ostale opskurne ljotićevske obožavatelje. Gde se dedoše svi oni prefrigani salonski fašisti, koji su svoje svetonazore delikatno oplemenjivali legalističkom, duhovnom i moralizatorskom argumentacijom?
A šta kaže na sve to prometej srpske Atine Zoran Kolundžija, taj višedecenijski korifej novosadske kulturne scene? On kaže da je pružio prostor za izložbu kako bi „Novosađani mogli da čuju i drugu stranu“. Pošto izgleda sve na ovom širokom svetu ima dve strane, onda bi bilo korektno da pružimo Novosađanima i drugu stranu Zorana Kolundžije. Ptičica mi je, nedavno, i sasvim drugim povodom, na sto donela totalno opskurnu publikaciju „Dokumenti“ iz 1985/sveska 3, a u izdanju Saveza sindikata Vojvodine. U pitanju je zbornik sa uzbudljivog savetovanja na temu „Negovanje i razvijanje radničko-klasnih i revolucionarnih tradicija u udruženom radu“. Na stranicama 49-50 možemo pročitati i prometejske misli tridesetak godina mlađeg Zorana Kolundžije koji, u svojstvu predstavnika Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine, govori upravo o nedostatnosti oslanjanja na same činjenice prilikom oblikovanja istorijske svesti: „Umetnički pristup negovanju tradicija značajan je pošto doprinosi i nečemu što istorija sama ne može postići. Detaljno se mogu savladati istorijski podaci, ali se lako mogu i zaboraviti. Međutim, kad se suština istorijskog događaja, umetnički transponovana, doživi, ako se njegova poruka, oplemenjena umetničkim sredstvima prihvati kao poruka koja traje i danas, i čije izvršenje zavisi od onoga ko je prima, tada možemo reći da uspešno negujemo svetle tradicije naše revolucije…“
Izgleda su autor Nikolić i „novo-videći“ beli Evropljanin Adamović već otvorili neki novi Vaspitni zavod za zabludelu, ali malo stariju omladinu. Evo im ga Kolundžija, prvi uspešni polaznik.
(Autonomija)