Prebiću te ako ustaneš
Prebiću te ako ostaneš ležati
Prebiću te ako mi pipneš stvari
Prebiću te ako mi ne dodaš stvari
Prebiću te ako opet to kažeš
Prebiću te ako zaćutiš
Prebiću te ako ostaneš
Prebiću te ako odeš
Prebiću te ako ne uradiš kako ti kažem
Prebiću te

Nije problem dobiti batine, lako je. Staneš pred protivnika, nešto mlataraš rukama, verovatno si video u nekom filmu kako treba i dobiješ pesnicu u glavu. Eto. To ti je. Isto kao i sa životom. Tu nešto mlataraš okolo kroz život, prolaze dani i život te udari. Eto. To ti je. Navikne se čovek na sve, pa i na sopstvenu kuhinju. Problem se krije u svim tim pretnjama koje prethode tuči. Više je njih, nego samih okršaja. Tu se krije anksioznost i snaga čoveka koji ume samo pod pretnjama da deluje. Što manji čovek, to više pretnji. A od okršaja ni traga.

Pretnje su sastavni deo života, potrebne su čoveku kako bi se izgradio u ličnost. Ali ako ostane sve na pretnjama, a ne uradite nešto u vezi sa njima, izgradićete se u nečoveka. Njih je mnogo po ulici sada, mnogo ih je i po televizijama, životu… Svi nešto prete, svi se osećaju jakima kada prete. Ali, ako ne možeš da se suočiš s pretnjama, kako ćeš sa sobom?

Ako ste odrasli, kao što sam ja odrastao, kao mlađe dete, navikli ste se i na pretnje i na šljage. Nije bilo bitno, da li ste nešto uradili, skrivili, čeka vas šljaga. Što jača šljaga, manja krivica. Znam par osoba iz kvarta koje nikada nisu ulazile u okršaje. Rade u strankama sada. Ali niste mogli preživljavati devedesete i ne ulaziti u okršaje. Lično nisam bio nikada sklon tučama, ali izgleda da sam bio sklon dobijanju batina. Možda sam i dalje.

Pretnje i tuče su bile sastavni deo odrastanja. I sada mislim da postoji neki etički kodeks koji ti ne dozvoljava da trpiš. Greši čovek kada misli da su njegova moralna načela takođe načela drugih. Da ima posla sa zrelim osobama. Naivnost tu postaje luksuz. Ja i dalje svesno gajim svoju naivnost. Nije mi rešenje da gledam u čoveka kao u neprijatelja. Izgubio sam onda. Dozvoljavam ljudima da pokažu pravo lice, da izađe iz njih to uplašeno dete koje ume samo da preti, jer je i samo dugo živelo u strahu. Vidite to uplašeno dete kako vrišti iz njega, ljuto što ste mu uzeli igračku. Kroz suze doziva nekog da dođe i reši stvar. Ali niko ne dolazi.

Poslednjih godina sam se nadobijao toliko pretnji, da sam odlučio da napravim izložbu od njih. Te što sam sačuvao ću preslikati na platno, bićete obavešteni u vezi sa otvaranjem izložbe. Nekada budu češće, a nekada budu žustrije. Ali uvek budu. Pretili su mi zbog filmova, tekstova, fotografija, političke opredeljenosti, samo su pretili. Počeli su da prete i u mom radnom kolektivu, ali im je narativ i sintaksa lepša, namazanija… Kada mi se kreću obraćati sa „Vi“, znam da se krije neko uslovljavanje i neka lepo upakovana pretnja. Danas nije lako pročitati govor neistomišljenika kao pretnju, ali oseti se na kraju rečenice. Kako akcentuje poslednju reč. Oseti se u vazduhu ono: “ Da li smo se razumeli?“ I uvek isti odgovor čujem: „Razumeo sam šefe!“ Taj nas odgovor odmah stavlja u samonametnute lance.

Nisam više siguran da je rešenje okretanje drugog obraza. Prestao sam ga okretati. Nema tih himalajskih minerala i novih enzima koji mogu povratiti vitalnost vašoj koži kao ispravljena kičma i dignuto čelo. Pretnji i jeste cilj da vam spusti čelo i savije kičmu, taman toliko da vas protivnik uspe udariti. Spuštaju vas na njihov nivo. Radi zamaha pesnicom.

Srbi su prljavi, Srbi su ubice, Srbi su lopovi, Srbi se tuku, Srbi su bre hohštapleri! Više ne znam šta da nabrojim, kako su me nazivali. A mi smo zapravo postali nacija koja se saginje pod pretnjama. Nemojte reći drugima, razočaraće se. Navikao sam se da nas gledaju kao opasne i zeznute, ne umem im ni objasniti da smo samo podanici pretnji. Svesna je toga i vlast. Neće se ovde paliti gradovi, neće se rušiti ništa na ulici, samo će se pripretiti i sve zataškati. A toliko je razloga da se digne čelo i ispravi kičma.

(Autonomija)