Pripremno ročište pred suđenje vlasniku škole glume Miroslavu Aleksiću povodom optužbi za više silovanja i polnih uznemirivanja polaznica njegove škole prekinuto je i biće nastavljeno 15.novembra. ’’Nisam kriv’’, tako se izjasnio Aleksić u četvrtak pred sudom, a njegov branilac Zoran Jakovljević ispred Palate pravde medijima je poručio ’’pobeđujemo’’. Pred početak ročišta punomoćnici oštećenih tražili su izuzeće sudije Zorana Božovića jer je već učestvovao u ranijem postupku određivanja pritvora Aleksiću, međutim takav predlog je odbijen.
Da predstojeći sudski postupak neće biti lak ocenila je za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) Vanja Macanović, pravnica u Autonomnom ženskom centru (AŽC).
’’Neće biti lako definitvno, veće Višeg suda je dobilo ovaj slučaj, što je novina i videćemo kako će se oni snaći u svim dokazima i kako će teći ovaj postupak. Ono što nam je potpuno jasno, jeste da neće biti lako. Miroslav Aleksić je neke stvari režirao i radio i sada dok je bio u pritvoru, on je očigledno u tome vrlo vešt i sada je pitanje šta će sve on iznositi u svojoj odbrani i sigurno je da će biti drvlje i kamenje po ovim devojkama. Ići će na to da ih maksimalno unizi kao osobe. To je inače slučaj, nažalost, da se žrtve silovanja i seksualnog nasilja tako prikazuju. Da su one to same tražile, da su promiskuitetne… sve najgore što o nekoj devojci možete da iznesete. Neće ovim devojkama biti lako da slušaju sve te stvari o sebi, ali ja se divim njihovoj hrabrosti da istraju, da se bore i nastave dalje’’, kazala je ona.
Ovakvi postupci za žrtve nisu laki i upravo zato je pripremno ročište bilo i biće i u nastavku zatvoreno za javnost, što i jeste praksa prema Zakoniku o krivičnom postupku. U slučajevima kada postoji posebna ranjivost žrtve ili slučaj utiče na samu intimu ličnosti praksa je da u sudskom postupku javnost bude isključena. To nije novina, samo se sada o tome javno mnogo češće govori, objasnila je Vanja Macanović, ukazavši i da je takva praksa važna.
’’Radi se o takvom delu gde neko treba da priča o svom najgorem seksulnom iskustvu. Razmišljajte o tome da samo ispričate prijateljici šta se desilo, pa bi vam bilo neprijatno, a zamislite da to treba da pričate u jednoj ogromnoj prostoriji, u sudnici, gde imate troje sudija, tužioca, branioca, imate i osumnjičenog, ako ne bude udaljen iz sudnice po nekom drugom osnovu. I sada kada biste još imali tu javnost i publiku da sve to sluša, stvarno ne ide i nije u redu, zbog samih žrtava. Dovoljno im je teško i sa ovim minimalnim brojem osoba da pričaju šta im se desilo, da ponavljaju svoj iskaz i da se iznova vraćaju u traumu’’, navela je ona.
Sagovornica VOICE podseća na to da krivični postupak ima trajanje i žrtvama praktično ne dopušta da izađu iz traumatskog iskustva. Stalno se, ponavljanjem svojih svedočenja, koja su na žalost neophodna da bi došlo do presude, vraćaju u svoju traumu.
’’One iznova i iznova potvrđuju ono što im se desilo i nažalost ne mogu da izađu neoštećene iz procesa jer doživaljavaju sekundarnu viktimizaciju, ali cilj je da makar ne bude novih psiholoških posledica. U svetu je to rešeno tako što izjave koje žrtve ovakvih krivičnih dela daju tužilaštvu budu snimljene, pa se onda na sudu, na glavnom pretresu pušta snimak, a žrtva samo odgovara na pitanja. Mi još nismo dostigli taj nivo zaštite žrtava’’, napomenula je Macanović.
Slučaj prekretnica u našem pravosuđu
’’Do sada su krivične prijave za takve slučajeve bile odbacivane, govorilo se da nema dovoljno dokaza, da je protekao jako veliki vremenski period. Tužilastvo nije htelo da goni ako nije postojala medicinska dokumentacija, ako žrtve takvog krivičnog dela odmah nakon silovanja nisu išle na ginekološki pregled. Ali, i to treba naglasiti, taj pregled takođe mora da se uradi po proceduri. I tada čak je moglo da se desi da se ustanovi da nema dovoljno dokaza, ali nikada nismo imali u praksi to da je prihvaćeno da se goni slučaj iako nije rađen ginekološki pregled i da su prihvaćena veštačenja veštaka koji su ustanovili da žrtve u ovom slučaju imaju ozbiljne psihološke posledice, da su se kontinuirano obraćale psihoterapeutima, kako bi prevazišle i obradile svoju traumu. To da je tužilaštvo tužilo i da je postupak otišao pred sud, to je zaista velika prekretnica i pozitivan pomak i za ostale žrtve nasilja’’, istakla je aktuviskinja AŽC.
Optužnica
Optužnica protiv Miroslava Aleksića podignuta je 21. aprila 2021. godine.
Na teret mu je stavljeno izvršenje dva produžena krivična dela silovanja, dva krivična dela silovanja, jedno produženo krivično delo nedozvoljenih polnih radnji i četiri krivična dela nedozvoljenih polnih radnji, na štetu sedam oštećenih, navedeno je tada u saopštenju tužilaštva.
Njega je prva za sekuslano zlostavljanje prijavila glumica Milena Radulović, a ubrzo su se optužbama protiv njega pridružile Iva Ilinčić i druge glumice. Uhapšen je 16. januara i do 10. septembra je bio u pritvoru.
Kada se povuče paralela između slučaja seksulanog zlostavljanja i uznemiravanja u školi glume i tužbe za silovanje koju je podnela glumica Danijela Štajnfeld, a koja, podsetimo, nije rezultirala podizanjem otužnice protiv glumca Branislava Lečića, vidimo da su u oba slučaja krivična dela prijavljena tek nakon određenog vremena. Vanja Macanović za VOICE objašnjava razliku:
’’Ovde imamo više žrtava koje ponavljaju isti način vršenja krivičnog dela… Ponavljaju isti način na koji je došlo do ozbiljne zloupotrebe poverenja, moći, odnos autorieta koji je Miroslav Aleksić imao u odnosu na svoje učenice. To je dovelo do toga da u ovom slučaju dođe do optuženja jer pokazuje jedan modalitet postupanja onog koji je osumnjičen za ovo krivično delo. To je moglo onda da se stavi u optužnicu. Jedno je kada imate reč jedne žrtve protiv jednog osumnjičenog, a drugo je ovo, kada imate reč sedam žrtava protiv jednog osumnjičenog. To su devojke koje su u različitim periodima bile u toj školi, nisu se međusobno poznavale i to je napravilo ovu veliku promenu’’.
Novinarke na meti optuženih
A promene se zapažaju i u medijskom izveštavanju o ovom slučaju. Medijske objave o seksualnom nasilju najčešće su senzacionalističke. U većini tekstova, naročito u tabloidima i portalima otkriva se identitet žrtve, opravdava se osumnjičeni za nasilje, a žena se prikazuje stereotipno i vrlo često biva okrivljena za nasilje koje joj se dogodilo. Međutim pomaka ima potvrđuje novinarka Miljana Nešković, autorka podkasta ’’Snaga uma’’ i članica Grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama.
’’Mislim da mi živimo u jednom medijskom trenutku u kom se svi zajedno trudimo da se senzacionalizam u izveštavanju o rodno zasnovanom nasilju i odstupanju od etike i svega onoga što je loše, prevaziđe. Oni se nikada ne mogu zaista do kraja pobediti, ali idemo ka tome da se prevazilazi, idemo ka tome da već postoji jedna kritična masa koja će javno osuditi kršenje etike i zlonamerne tekstove koji su usmereni protiv, žrtve, koji osnažuju nasilnike. Ima još mnogo posla, ali se novinari i novinarke bude’’, ocenila je ona.
Međutim, paralelno sa buđenjem novinara i novinarki imamo pokušaje njihovog ućutkivanja. Tako su sagovornice VOICE doživele tužbu za povredu ugleda koju je lično Miroslav Aleksić podneo protiv novinarke lista Blic Ivane Mastilović Jasnić koja je celu priču o dešavanjima u školi glume i pokrenula u medijima i to po etičkim standardima. Ročište po tužbi Miroslava Aleksića protiv novinarke odloženo je za decembar jer se Aleksić nije pojavio na suđenju.
’’On nju tuži zato što je postavljala pitanja, on nju tuži što je dala glas žrtvi povodom jednog sistemskog problema’’, istakla je Miljana Nešković, upozorivši da to jeste pokušaj da se utiče na pisanje o ovakvim problemima. Međutim, ona smatra da su pomaci u medijima ipak napravljeni.
’’Činjenica je da je taj interjvu u Blicu i ta priča koju je uradila Ivana Mastilović Jasnić, isto kao i priča koju je uradila sa Marijom Lukić, napravila pomak u društvu. Priča je pokrenula jedan javni govor o seksulanom nasilju na način koji je ipak i dobar, bilo je tu dosta i loših i komentara i svega, ali moj utisak je da se tokom tih šest meseci kada smo imali te velike priče znatno podigao nivo razumevanja prema ovom problemu. Razumevanja prema seksulanom nasilju koje ne dolazi samo od nepoznatih tzv. manijaka nego i iz primarnog okruženja, da je zaista bilo dosta javnih reči o fenomenu seksulanog nasilja. Meni ova tužba zato deluje kao pokušaj da se vratimo unazad, nakon napretka koji je na tom polju postignut i mislim da će to biti vrlo neuspešan pokušaj’’, kazala je ona.
Pravnica u Autonomnom ženskom centru Vanja Macanović saglasna je sa tim da tužba koja je upućena novinarki jeste model zastrašivanja.
’’On je neko ko ima novca, on je neko ko ima uticaja, on može da angažuje puno advokata i onda može da pokreće sve postupke protiv svih.To sada opet šalje poruku svima koji su podržavali žrtve šta im sledi’’, ukazala je ona.
Podržavajuće prema žrtvama su uvek članice feminističkog kolektiva Ženska solidarnost. Sociloškinja, aktivistkinja i članica kolektiva Jelena Riznić podseća na to da je ona i sama dobila pretnju tužbom kada je nedavno javno skrenula pažnju na mizoginiju u emisiji na radiju TDI. Pretnja je stigla od autora emisije, a Jelena uviđa da je to šablon, pokušaj ućutkivanja žena.
’’U istom periodu govorimo o tužbama koje dobija Ivana Jasnić, novinarka Blica, u isto vreme se dešava da Miroslav Aleksić tuži Biljanu Srbljanović, to su sve strategije zastrašivanja žena koje govore o nasilju. Vi tako prebacujete lopticu, prebacujete odgovornost na žene koje progovore o nasilju’’, upozorila je ona za VOICE.
Kultura silovanja u javnom prostoru
Poslednji slučaj mizogonije u javnom medijskom prostoru koji je odjeknuo na društvenim mrežama, a na njega je ukazao feministički kolektiv Ženska solidarnost je emisija Antidrepesiv na radiju TDI. Šta biste uradili da ste nevidljivi? – pitanje je koje su postavili voditelji, a zatim su čitali komentare slušalaca. U etru smo dobili mizoginiju, seksizam i relativizovanje silovanja. Jelena Riznić navodi neke primere:
’’To je ono kada oni kažu ’bravo bravo brate, vidiš kako može, a ti kažeš ne može vidiš da ne boli’, kao odgovor na to šta bi uradio neko da je nevidliv i on bi ’isbambusao neku devojku’’’.
Ističe da je sve to zapravo kultura silovanja.
’’Kada feminstkinje govore o kulturi silovanja, muškaraci prevrću očima i kažu ma šta znači to kultura silovanja, pa je nikada ne bih, pa ja ovo, pa ja ono… NE! Prosto nijedna feministkinja ne kaže da je svaki muškarac nasilnik, ali mi kažemo da postoji čitav sistem u kojem su neke stvari normalizovane. I sve te navodne šale šta bi ti ženi uradio da si nevidliv, kako bi one reagovale… pa se malo smejemo tome, pa to sve provlačimo kao humor, pa onda napadamo one koje na to ukazuju i kažemo da one nisu dobro shvatile, da nisu duhovite – to sve spada u kulturu silovanja’’, ukazuje ona.
Aktivistkinje i članice kolektiva Ženska solidarnost analizirale su detaljnije navodnu duhovitost u emisiji Antidepresiv, nasumično su birale emisije od 2014. godine do danas i u svakoj naišle na isti obrazac, isti narativ, a citate iz emisija objavile javno.
’’Mi smo odlučile da pokažemo da mizoginija nikada nije stvar incidentnosti nego pravilnosti’’, pojašnjava Jelena Riznić.
Objašnjava i zašto su šale koje su se našle u emisiji pogrešne. Poput one ’’ja samo raširim noge i svi ućute’’ ili ’’Ova Vesna nije tesna i svi bi Vesnu da tresnu’’ ili ’’Ja sam boginja svi su me preležali’’.
’’Zamislite situaciju u kojoj recimo devojčica ili žena doživi seksualno nasilje i onda čuje u toj popularnoj radijskoj emsiiji kako se prave šale na taj račun, meni to nije smešno, ja ne znam kako ikome to može biti smešno, ali to je i bio cilj kolektiva Ženska solidarnost, da ukažemo na to da svi ti narativi pripadaju kulturi silovanja ne zato što smo mi neka moralna policija, nego zato što svi imamo odgovornost za ono što govorimo u javnoj sferi’’.
Jelena Riznić je dobila pretnju tužbom od voditelja zbog iznošenja ovih stvari u javnosti.
Problem je u tome što je mizoginija u javnom diskursu normalizovana. Osim u medijima, ona je prisutna za skupštinskom govornicom, a seksitčke izjave nisu strane ni najvišim državnim funkcionerima. Posednja izjava koju feministkinje tumače kao loš i neprimeren humor stigla je od predsednika Aleksandra Vučića u kojoj je prilikom posete holivudskog glumca Džonija Depa Srbiji predsednik komentarisao žene iz njegovog kabibeta koje su se, kako je rekao, ’’sredile zbog njega, a ne zbog glumca’’.
’’To su sve povezane stvari i to je neko vrzino kolo. Vi imate te poruke koje dolaze od državnog vrha koje su ili u vidu šala navodnih…’’žene se udešavaju zbog mene, a ne zbog glumca, hehe’’, ili do onoga što govori Ratko Dmitrović o tome šta žene treba ili ne treba da rade, koliko dece treba da rađaju itd. To sve onda daje vetar u leđa onima kao što su voditelji TDI radija i mnogi drugi. Zato moramo uvek da reagujemo na te stvari. Neće Aleksanadar Vučić prestati da govori te stvari, ali hoće devojčice i žene biti osnažene zato što će videti da su takvi narativi nedopostivi’’, poručila je.
Jelena Riznić je upozorila da je sve to deo narativa koji unižava žene, jer ih posmatra kao neki objekat, koji sve radi zbog muškarca.
Takva praksa aktivistkinjama Autonomnog ženskog centra odavno je poznata. Vanja Macanović podseća na to da žrtvama koje prijavljuju silovanje gotovo uvek počinilac preti da će ih tužiti za lažno prijavljivanje. Sada se otišlo korak dalje pa tužbe dobijaju novinarke i osobe koje javno šalju podršku.
’’Mi smo imali ovoga puta situaciju da su novinarke i novinari i svi glavni mediji bili uglavnom podržavajući i verovali žrtavama, tek u komentarima se videlo da ogroman deo javnosti ne razume i ne podržava žrtve i to je ono što je bilo problematično… Ali mi smo došli to toga da imamo veliku većinu zaposlenih u medijima koji veruju iskazu žrtava i imamo sada novinarke koje izveštavaju na način koji treba da se izveštava, sa dužnom pažnjom, u skladu sa novinarskim kodeksom, ali onda vi vidite da ta osveta optuženog ne ide na ostale medije koji su pisali kako ne treba, nego ide na tu novinarku koja je prva iznela priču i bila prva podrška’’, dodala je Macanović.
Nedopustivo curenje informacija o žrtvama
Kada je reč o podršci i poverenju, nemoguće je ne spomenuti izostanak sistemske podrške u slučaju kada ’’procure’’ informacije iz insititucija u medije. I to se dešava, potvrđuje Vanja Macanović. Ona u slučaju Aleksić uglavnom ima pohvale na dosadašnji rad Višeg javnog tužilaštva i policije, ali pojavljivanje poverljivih detalja iz izjava žrtava u medijima je nešto što je nedopustivo.
’’Na žalost ono što je nedostajalo u Višem javnom tužilaštvu koje je sprovodilo istragu jeste da portparol Višeg tužilaštva izađe u javnost i kaže desilo se to i to i da kratke informacije. Jasno je da je ovo medijski slučaj koji privlači jako puno pažnje i zato institucije ne smeju da dozvole da u javnost izađu neproverene informacije i zadatak je tužilaštva da kontroliše koje informacije smeju da izađu i na koji način će biti saopštene. Morali su imati tu vrstu proaktivnog odnosa sa medijima’’, istakla je ona.
Isti zadatak sada je pred sudstvom, dodala je Macanović. Podsetila je i na slučaj i davanje iskaza Danijele Štajnfeld i curenja informacija iz institucija u javnost.
’’Ceo sadržaj njene izjave iz tužilaštva je dospeo u javnost, a garantovano je bilo da se to neće desiti. Ali nažalost, mi nemamo sistem u kome će se, kada se tako nešto desi, sprovesti postupak u samom tužilaštvu, policiji, bilo gde – da se vidi ko je tu izjavu dao… Tako da, nikada oni koji prodaju informacije, da tako kažem, a rade u institucijama, ne odgovoraju za to’’, navela je ona.
Samo ukoliko javno i glasno govorimo o problemima i fenomenu nasilja, te ukazujemo na manjkavosti sistema možemo očekivati boljitak, smatra Jelena Riznić.
’’Što više nas govori o tome, to instuticije manje mogu da žmure. Ne mislim da su institucije neki fundamentalni izraz ženskog oslobođenja i sve što treba jeste samo da rade svoj posao, naravno da to jeste važno i jeste jedan korak ka ženskom oslobođenju, ali ne mislim da je to sve. Ali one jesu važne i jesu nezaobilazne kada govorimo o bilo kom tipu nasilja prema ženama… Jer, šta mi možemo, osim da prijavimo i očekujemo da će pravda biti na našoj strani’’, poručila je ona.
A glasna podrška i ukazivanje na sistemske greške su važne naročito zato što je u našem društvu i dalje izražena ideologija neverovanja ženi objašnjava za VOICE Jelena Riznić.
’’Učene smo da je bolje da ćutimo i da je strašnije to što ćemo mi da govorimo o seksulanom nasilju nego što se ono dogodilo. Nasilnici i dalje mogu da prolaze nekažnjivo jer znaju ‘ženama se neće verovati i ja mogu da radim šta god’. A sa druge strane, devojčice i žene žive u strahu svakodnevno, ne želim sada da viktimizujem žene, ali svaka od nas se zapita kada krene uveče iz grada šta može da se desi… i one poruke’javi mi se kada stigneš kući’… to nije bez razloga. Sveukupno ta ideologija neverovanja ženama na svakodnevnom novou urušava kvalitet života, ali utoliko gore jer znamo da ta ideologija neverovanja ženama nije nešto što se održava na nivou neformalnih društvenih odnosa nego i na nivou institucija i to je najveći problem’’, istakla je ona.
Upravo zato ona odlazi ispred institucija i poručuje VERUJEM TI. Bila je ispred suda u Kruševcu tokom svakog ročista da podrži Mariju Lukić, slala je istu poruku kada je nedavno u Beogradu bila projekcija dokumentarnog filma ’’Zaceli me’’ u režiji Danijele Stajnefld. Bila je i sada ispred palate pravde da podrži Milenu Radulović i ostale glumice.
’’Kada smo došle ispred Palate pravde pre nego što je odloženo pripremno ročište nama su prilazili novinari i pitali što ste vi danas ovde?Da li ste vi drugari Milene Radulović, ili njeni rođaci? Nemoguće je da ti kao aktivistkinja ili obična žena želiš da podržis drugu ženu i daš podršku ako nisi povezana sa njom’’, dodala je.
I institucije mogu da učine da se žena oseti samom i bez podrške, što potvđuje Vanja Macanović aktivistkinja Autonomnog ženskog centra. Pre slučaja Aleksić najšečće smo imali praksu da žena kada posle određenog vremena odluči da prijavi silovanje ne dobije ono čemu se nadala.
’’Vama insitucije kažu mi vama verujemo, ali to neće proći. I onda se na ženu svali novi osećaj krivice, zašto nisu prijavile na vreme, jer da jesu to bi bilo procesuirano, ali pošto nisu to ne može da bude procesuirano. E, sada na ovom slučaju ćemo videti da li nešto što nije prijavljeno odmah nego posle neke vremenske distance, može biti procesuirano’’, kazala je ona.
Miljana Nešković. napominje da osuđivački narativ i kreiranje atmosfere u kojoj se ne veruje žrtvi neguju vrlo često društvene mreže i tabloidi.
’’Ali to je ono što žene mogu da čuju i u kućama i to je jedan model zastrašivanja koji je naučen, koji je šablonski. Vi imate novinare, urednike tabloida, nekakve javne ličnosti, čak i poslanike u Narodnoj skupštini koji izgovaraju iste te rečenice koje po kućama izgovaraju nasilnici kada hoće da zastraše žrtvu. Jedini pravi odgovor na to, jedini protivotrov za nešto što je toliko štetno i problematično, jeste ta poruka da nisi sama, jer svaki nasilnik teži tome da se ona zavek oseća samom i da je učini samom’’, istakla je.
Poverenjem stvaraš atmosferu u kojoj žene mogu slobodno da govore
Upravo glasovi žena koje su progovorile o svom traumatskom iskustvu u protekle dve godine počele su da menjaju klimu u društvu. Glasovi Marije Lukić, Danijele Štajnfeld, Milene Radulović, Ive Ilinčić, devojaka iz Petnice dovele su do toga da češće i glasnije čujemo poruku nisi sama i zid ćutanja je probijen. Sociološkinja Jelena Riznić zbog toga smatra da je ova godina istorijska i da su promenjene stvari u odnosu na period kada se u javnosti tek otvorio slučaj Marije Lukić protiv Milutina Jeličića Jutke.
’’Ova godina je srušila sve granice, jer ne samo da su progovorile žene za koje možemo da kažemo da su na nekoj većoj poziciji moći, ne u odnosu na muškarce,nego u odnosu na ostale, obične žene, da tako kažem, dakle glumice, ali su progovorile i devojčice iz Petnice, i da se setimo one jako značajne i važne FB grupe Nisam tražila. Čini mi se da je ova godina pokazala da je nasilje nešto što nije rezervisano samo za mračne ulice, došlo je do demistifikacije nasilja. Nasilje se dašava svuda, rezervisano je i za učionice, naučne centre, porodični dom, apsolutno svuda. I zaista osećam u vazduhu neku drugačiji energiju u odnosu na 2019. kada se dešavalo sve sa Marijom Lukić. Da, zid ćutnje je nepovratno probijen, pri čemu ni do sada žene nisu ćutale nego su bile ućutkivane’’, podvukla je ona.
Hitni pozivi u Srbiji mogu se prijaviti policiji na broj 192, a prijava nasilja u porodici može se uraditi na broj telefona 0800-100-600
Autonomni ženski centar 011 266 2222, SOS Ženski centar 021 422 740, NVO Astra 011 7850000, NVO Atina 061 6384071
Spisak svih Ženskih nevadinih organizacija koje pružaju podršku ženama žrtvama nasilja u Srbiji može se naći na sajtu:
https://www.zeneprotivnasilja.net/o-nama/spisak-organizacija
Smernice za etičko izveštavanje o nasilju prema ženama mogu se preuzeti na linku:
I novinarka Miljana Nešković kaže da je evidentno da se menja klima u društvu, pa čak i u tome kako se izveštava o ovoj temi.
’’Generacije novinara i novinarki koji su danas aktuelni će imati mnogo loših stvari koje će ostataviti iza sebe medijski gledano, ali možda bi to mogla biti jedna dobra zaostavština ove naše generacije, to što smo nepovratno pokrenuli talas prevazilaženja senzacionalizma u ovom smisilu’’, ocenila je.
Novinarka dodaje da podršku žrtvama uvek treba uputiti glasno i nedvosmisleno i da je svaki vid javne podrške bilo kojoj ženi koja se bori protiv nasilja, javna podrška svakoj ženi koja se bori protiv nasilja.
’’Ja sam ubeđena da danas ima više ljudi koji su na strani žrtava nego onih drugih i mislim da svakoj ženi koja prolazi kroz iskustvo nasilja ili je u nekoj svojoj fazi prijavljivanja i oslobađanje od mehanizama kontrole koju nasilnici koriste, da svakoj od njih znače poruke koje su upućene Mileni, Ivani i svim drugim ženama i da to ne treba da stane i mislim da će toga biti sve više i više’’, uverena je.
Grupa novinarke protv nasilja prema ženama poziva na etičko izveštavanje o ovoj temi i tokom sudskog postupka, a Jelena Riznić i pripadnice kolektiva Ženska solidarnost najvaljuju da će odlaziti i na sledeća ročišta i nositi transparent na kojem piše ’’Verujemo Mileni Radulović’’. Zašto je to važno za VOICE objašnjava i sociološkinja Jelena Riznić.
’’Kada kažeš verujem ženama, verujem Mileni Radulović, verujem Danijeli Štajnfeld… ti stvaraš atmosferu u kojoj devojčice i žene mogu slobodno da govore jer znaju da će uvek postojati neko ko će im verovati. Taj neko možda neće biti njihova porodica i najbliži prijatelji, roditelji…, ali će znati da postoji ta neka skupina koja možda jeste mala u odnosu na celokupno društvo, ali ja ne bih umanjivala njen značaj. Ne zato što sam ja deo svega toga, nego zaista znam, kao neko, ko je i doživeo nasilje, meni jeste značilo da znam da postoji ta neka grupa žena koja će mi verovati. To je nešto zbog čega sam ja progovorila. Moramo da gradimo mrežu solidarnosti koja će biti antipod tim zvaničnim strukturama koje dovode u pitanje svaku ženinu izjavu. To je osnov borbe za žensko oslobođenje’’, poručila je Jelena Riznić.
Tamara Srijemac (VOICE, ustupljena naslovna fotografija)
STUPS: Odbrojavanje