Zagađenje koje gradska deponija u Novom Sadu emituje konstantno raste, što predstavlja najveći ekološki problem grada. Takođe, broj ilegalnih deponija koje predstavljaju drugi najveći problem, svake godine se povećava, pokazalo je istraživanje Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE).

Iako gradsko smetlište zakon prepoznaje kao kontrolisano, na njemu vladaju uslovi koji teško da mogu da opravdaju taj epitet. Izgrađeno po odavno prevaziđenim standardima, ne zadovoljava ni minimalne kriterijume zaštite životne sredine, nalazi se u blizini naselja Klisa, a na njemu dom pronalaze „komšije“ koje građani nikako ne žele – muve, komarci i ostali vektori zaraznih bolesti.

Kako kažu nekadašnji zaposleni, na deponiji se zakonom predviđeni propisi primenjuju selektivno, zbog nestručnih kadrova infrastruktura je oštećena, a pored nekoliko pokušaja u prošlosti da se sistem odlaganja otpada unapredi, rezultati su zanemarljivi. Uzrok sadašnjeg stanja su izostanak političke volje da se problemi reše, kao i loš odabir prioriteta dosadašnjih vlasti, složni su svi sagovornici VOICE-a.

Zbog neispoštovanih propisa i stanja, nesanitarno odlagalište komunalnog otpada u Novom Sadu ne razlikuje se od ilegalnih deponija, smatra predsednik organizacije „Inženjeri za zaštitu životne sredine“ Igor Jezdimirović.

„Ovo je ilegalno odlaganje, samo su se ljudi dogovorili da se ne zove tako, nego deponija. U odnosu na zaštitu životne sredine, ona ima isti uticaj na podzemne vode i aerozagađenje kao i ilegalna“, kaže Jezdimirović i dodaje da, iako postoji svest da imamo problem, postoji i dogovor da se ignoriše jer „životna sredina nije uopšte prioritet donosiocima odluka u Srbiji ili na lokalu“.

Nesanitarne deponije poput one koju Novi Sad koristi za odlaganje mešovitog, komunalnog otpada direktno devastiraju prostor i okolinu, zagađuju vazduh, zemljište i vode. Posebno negativan uticaj predstavljaju po ljude koji direktno dolaze u kontakt sa otpadom, kao što su zaposlena lica na deponiji i sakupljači sekundarnih sirovina, navodi se u odgovoru za VOICE iz Instituta za javno zdravlje Vojvodine, koji je potpisao direktor Vladimir Petrović.

I Novi Sad svoju Vinču ima

Najveći izvori zagađenja na deponiji su otpadne vode i gasovi. Kako je navedeno u Projektu sanacije, zatvaranja i rekultivacije postojećeg smetlišta u Novom Sadu, koji je za JP Zavod za izgradnju grada davne 2000. godine napravila beogradska firma Hemco, uočeno je nekontrolisano izdvajanje biogasa. Gas je označen kao opasnost, jer sadrži zapaljivi metan i brojne uzročnike zaraznih bolesti koji se prenose vazduhom.

Da bi se sprečile potencijalne havarije, poput požara koji je izbio sredinom maja na beogradskoj deponiji u Vinči, bilo je potrebno da se gas stavi pod kontrolu, pa je Hemco preporučio postavljanje pasivnog sistema za odvođenje gasova. Ovakav sistem je odabran jer nije postojala sigurna procena sastava nastalog gasa, smera njegovog kretanja i količina, ali i zbog plana da se deponija do 2005. godine zatvori, zbog čega nije vredelo investirati veće količine novca u to zemljište. Delimična sanacija je sprovedena, postavljeni su degazatori, ali je zbog nemogućnosti bušenja do dna deo gasova ostao zarobljen, praveći prostora za eksploziju ili neku drugu opasnost.

Devet godina kasnije deponija je još uvek radila, pa je pitanje otpadnih gasova ponovo došlo na dnevni red. Tada su ZIG i JKP Čistoća naručili izradu novog projekta sanacije, degazacije i remedacije. Izvođači projekta, beogradska firma Drago projekt i Niš-invest procenili su da je neophodno sanirati postojeći sistem sakupljanja gasova, koji je zbog neadekvatnog održavanja bio u veoma lošem stanju.

Međutim, kako se navodi u tehničkom izveštaju koji su spomenute firme sastavile tri godine kasnije, sanacija nije realizovana. Gotovo nijedan degazacioni bunar koji je pregledan nije prošao bez primedbe, a između ostalog, nedostaci su podrazumevali vodu u degazatoru, zaraslost vegetacijom, a čak 18 bunara nije pronađeno na predviđenoj lokaciji.

JKP Čistoća je tada zahtevala doradu postojećeg projekta, u kojem je preporučen prelazak na manje štetan sistem aktivne degazacije, koji omogućava proizvodnju energije dobijene iz gasova. Za izgradnju tog sistema angažovana je jedna mađarska firma, ali radovi nikada nisu završeni. Bivši zaposlenik deponije, koji je želeo da ostane anoniman, kaže da je saradnja propala odmah nakon promene rukovodstva:

„Mađari su započeli degazaciju deponije, ali se po dolasku nove uprave, pod kontrolom političke stranke Dinara-Drina-Dunav, stalo sa radovima. Pokradeni su ventili i ostala oprema. Napravljen je horizontalni prsten za odvođenje gasova i tu se stalo, pitanje je da li je ta firma uopšte dobila pare za deo radova koji je urađen“, kaže sagovornik VOICE-a.

Od 2015. godine degazacioni sistem je popravljan tri puta. Svaki put radilo se o deponijskom polju S3, kriterijum pri odabiru izvođača radova bila je najniža ponuđena cena, a kao slučajnost ili ne, uvek je stizala samo jedna ponuda. Izvođač svih radova bila je firma Graditelj NS, koja je 2011. godine navodno bila umešana u malverzacije oko nameštanja tendera raspisanih od strane JKP Vodovod i kanalizacija. Tada je Državna revizorska institucija utvrdila da je upravo firma Ljupka Kalabe dobijala sve poslove koje je Vodovod naručivao.

Zagađenje podzemnih voda

Osim veoma lošeg stanja sistema za degazaciju, kreatori novog plana sanacije otkirili su još veći problem – zagađenje podzemnih voda. Na dubini od oko pet metara pronađene su podzemne vode koje su se kretale prema izvorištu Ratno ostrvo, sa kojeg se grad Novi Sad snabdeva vodom za piće, a izveštaj je prosleđen Republičkoj direkciji za vode, koja je iznela zahtev da se odlagalište što pre sanira i zatvori.

Kada je deponija otvorena 1963. godine za lokaciju je odabrano zemljište udaljeno šest kilometara od centra grada, na napuštenom pozajmištu peska. Odabir se pokazao kao loš zbog podzemnih voda. Usled iskopavanja peska, došlo je do stvaranja basena koji konstantno kvasi dopremljeni otpad, zagađujući podzemni tok.

Pored direktnog kontakta sa čvrstim otpadom, podzemne vode zagađuju i procedne tečnosti, takozvane filtrate, koji se smatraju najopasnijim, odmah iza nuklearnih, otpadnih voda. Do kontakta dolazi zato što dno deponije nema ni prirodnu ni veštačku barijeru, već se nalazi na vodopropusnom sloju peska.

U generalnim planovima regulacije koji su doneti u prošlosti, napominje se da je neophodno rešiti pitanje filtrata, u kojima se nalaze uzročnici tifusa, crnog prišta, tuberkuloze i drugih zaraznih bolesti. Zato je preporučena izgradnja postrojenja za preradu otpadnih i procednih voda, koje do danas nije izgrađeno. Umesto na prečišćavanje, otpadne vode sa deponije se usmeravaju u melioracioni sliv Vrbak i nedovoljno razvijenu kanalizacionu mrežu.

Bez obzira na to što se godinama zna za ovaj problem, uprava deponije odlučila je da ga zanemari, o čemu svedoče bivši zaposlenici. Prema njihovim tvrdnjama, uprava je 2013. zatrpala jedan deo postojećih, ionako nedovoljnih drenažnih kanala. To je učinjeno kako bi se dobilo na prostoru za pristupne puteve za istovar otpada u težim vremenskim uslovima, koji do tada nisu postojali.

Praksa ispuštanja neprerađenih otpadnih voda nije specifična samo za deponiju, već je pravilo u celom Novom Sadu. To potvrđuje izveštaj Republičkog zavoda za statistiku iz 2015. godine, u kojem se navodi da je od 22 704 kubnih metara otpadnih voda u novosadski sistem za odvodnjavanje ispušteno 83 odsto, 17 odsto je odloženo na neki drugi način, dok prečišćavanje otpadnih voda nije zabeleženo.

Svakodnevno kršenje propisa

Na gradsku, nesanitarnu deponiju otpad se doprema svaki dan, ali se jedan od bitnijih propisa u vezi sa odlaganjem ne sprovodi svakodnevno. Kako bi se sprečili aerozagađenje i kontakt otpada sa atmosferskim padavinama i raznim štetočinama, 2009. su doneti propisi u sklopu Zakona o upravljanju otpadom. Njima je utvrđena obaveza da se dopremljeni otpad redovno prekriva inertnim materijalima, što je u skladu sa evropskim direktivama o odlaganju otpada. Međutim, prema upitniku koji je Čistoća dostavila Agenciji za zaštitu životne sredine, smeće se prekriva „po potrebi“.

U istom upitniku pišei da je u tri smene angažovana čuvarska služba, pa se postavlja pitanje, kako je onda moguće da se uz samu ogradu, koja okružuje smetlište i u blizini čuvarske kućice stvaraju ogromne, ilegalne deponije?

Kada je reč o zaštitnoj ogradi, ona se redovno seče i probija od strane trećih lica, koja ulaze na odlagalište. Prema navodima nekadašnjih zaposlenih, uprava je u početku uspevala da se izbori sa njima, da bi ih na kraju pustila da se slobodno kreću unutar kompleksa. U jednom momentu je čak postignut dogovor: treća lica su dobila dozvolu da vrše separaciju otpada i da ga dopremaju drugim licima, a deponija im je navodno ustupila i vage za merenje i opremu za baliranje otpada.

Iako je jedna od najrelevantnijih republičkih institucija u oblasti ekologije, u Agenciji za zaštitu životne sredine kažu da ne znaju u kakvom stanju posluje novosadska deponija i da ta pitanja nisu u njihovoj nadležnosti, zbog čega ne mogu da iznesu svoju procenu o uticaju deponije na životnu sredinu i javno zdravlje. Uticaj nije želela da komentariše ni Gradska uprava za komunalne poslove.

Do 2009. godine nijedno javno komunalno preduzeće nije imalo dozvolu za upravljanje sistemom za odlaganje otpada, a komunalne deponije nisu imale upotrebnu dozvolu. Situacija je izmenjena nakon donošenja Zakona o upravljanju otpadom. Ovim zakonom je predviđeno da se dozvole izdaju nakon detaljne inspekcijske provere. JKP Čistoća odbilo je da dostavi na uvid te dozvole. Čistoća je takođe odbila da dostavi poslednji izveštaj monitoringa kvaliteta podzemnih voda i deponijskog gasa, koje je po zakonu dužna da vrši nekoliko puta godišnje.

Propali i neispunjeni planovi

Pre nego što je započeta sanacija deponije 2000. godine, odlučeno je da se sprovedu radovi kao priprema za njeno zatvaranje, planirano u narednih pet godina. Veći zahvati nisu urađeni zbog neisplativosti, s obzirom na njenu konačnu sudbinu u bliskoj budućnosti.

Ipak, lokalna samouprava je po ulasku u 2005. shvatila da ideja o zatvaranju nije ostvariva. U februaru te godine Skupština grada usvojila je Plan detaljne regulacije deponije komunalnog otpada u Novom Sadu. Taj plan je takođe podrazumevao zatvaranje postojećeg odlagališta, ali i pokretanje sanitarne, ekološki prihvatljivije deponije. Firma Drago projekt, koja je izradila projekat sanitarne deponije, dobila je odobrenje i građevinske dozvole za početak izgradnje, ali radovi nikada nisu započeti.

Bilo je zamišljeno da se dotadašnje odlagalište pokrije zemljom, na kojoj bi se posadila vegetacija, pa bi taj lokalitet postao zelena oaza. U jednoj tački tog plana se čak i navodi da „ukoliko se prostor iskoristi za zelene površine biće to prostor koji Novi Sad zaslužuje“.

Tri godine kasnije plan je „osvežen“ u vidu dopune, kojom je doneta odluka da se ranije sanirani i zatvoreni segmenti deponije ponovo puste u upotrebu. Ta odluka je među retkim koje su zaista i sprovedene.

Nakon toga, gradska skupština je usvojila novi plan 2013. godine. Ovog puta reč je o Planu detaljne regulacije regionalne deponije u Novom Sadu, kojim je predviđeno da gradska deponija poprimi regionalni karakter. Ideja o sanaciji postojeće i otvaranju sanitarne deponije ponavlja se i u ovom dokumentu.

Iako će za naše uslove sanitarne deponije biti značajno poboljšanje, evropska regulativa čak ni taj sistem odlaganja ne prihvata kao najbolje rešenje. Još početkom devedesetih članice Evropske unije su počele da zatvaraju sanitarna odlagališta, nakon čega se većina zemalja okrenula maksimalnom iskorišćavanju otpada putem reciklaže i stvaranja energije dobijene iz smeća. Na prostoru Evrope, odlaganje otpada je prihvatljivo samo u krajnjoj nuždi. To znači da, čak i ukoliko Novi Sad dobije sanitarnu deponiju u sledećih nekoliko godina, po pitanju ekoloških standarda kasniće za evropskim gradovima više od 20 godina.

Više od toga nije ni ostvarivo, s obzirom na to da ne postoji  politička doslednost, kaže jedan od stručnjaka u oblasti zaštite životne sredine:

„Kod nas fali kontinuitet sprovođenja planova, čak i u jednom mandatu se sve menja, ako ne može da se završi neki posao, ako ne može da se preseče vrpca, u te investicije se ne ulazi“, navodi on.

Međutim, uzimajući u obzir stabilnost države i lokalnih samouprava, EU je dala zeleno svetlo zemljama članicama da pomognu Srbiji kofinansiranjem izgradnje spomenutih deponija, koje su se pokazale kao jedino rešenje. Upravo zahvaljujući pomoći koju je dobio od Norveške, Gornji Milanovac je izgradio sanitarnu deponiju. Tom gradu se priključilo još nekoliko gradova u Srbiji, dok Novi Sad i dalje značajno kaska.

Situacija je mogla da krene uzlaznom putanjom kada je 2012. jedna evropska banka pokazala interesovanje za novosadsku deponiju. Tada je došlo do spora između investitora i dela struke. Banka je odbila da uloži novac zbog sporne lokacije na kojoj se nalazi deponija. Njeni predstavnici su tada poručili da ukoliko rukovodstvo želi nastavak pregovora, mora da izradi analizu alternativnih lokacija. Tome se usprotivio jedan broj stručnjaka, tvrdeći da nema razloga za takav zahtev. Javno komunalno preduzeće Čistoća nije odgovorilo na naše pitanje da li je do danas izrađena spomenuta analiza.

Od prvog plana koji je predviđao pokretanje sanitarne deponije prošlo je 12 godina, bez konkretnih rezultata. U Gradskoj upravi za komunalne poslove kažu da su za sve ovo vreme jedino doneti planovi i strategije i da se trenutno priprema projektno-tehnička dokumentacija za regionalnu deponiju, čija izgradnja će se jednim delom finansirati iz pristupnih fondova Evropske unije.

Ilegalne deponije kao standard grada

Pored toga što grad Novi Sad nema sanitarnu deponiju i što se komunalni otpad odlaže na uštrb životne sredine i javnog zdravlja, postoji još jedan ekološki problem sa kojim se lokalna samouprava već godinama neuspešno bori, a to su ilegalne deponije i „mini deponije“.

Ta nezakonita odlagališta se svaki put nakon uklanjana „vraćaju“, a za njihovu sanaciju se izdvaja pozamašna količina novca. Svako izdvajanje indirektno oštećuje gradski budžet, s obzirom na to se ne primenjuje zakonski princip „zagađivač plaća“. Da se taj princip poštovao i da su se nesavesni odlagači otpada efikasno sankcionisali, takvi izdaci ne bi postojali ili bar ne u dosadašnoj meri.

Deponija kod Najlon pijace

Jedna od najvećih ilegalnih deponija koja se svaki put nakon uklanjanja „vraća“ je ona na Temerinskom putu, u blizini Najlon pijace. Ono što je zanimljivo u vezi sa ovom deponijom jeste površina koju je zauzimala do sanacije početkom maja ove godine. Naime, prema Planu detaljne regulacije taj prostor je od 2009. godine najvećim delom bio namenjen za izgradnju zonskog parka Pionirska šuma. Međutim, osam godina su na tom prostoru umesto stanovnika Klise uživali glodari i insekti.

Umesto da nakon uklanjanja deponije Klisa napokon dobije dugo očekivani park površine oko deset hektara, urbanističkim projektom iz marta 2017. godine odlučeno je da se na toj lokaciji podigne kompleks rasadnika JKP Gradsko zelenilo, a da se površina predviđena za park svede na manje od tri hektara.

Ovim potezom lokalna samouprava je nastavila suzbijanje zelenih površina, a jedan od poslednjih primera takve politike je pokušaj da se poruši park u Futoškoj ulici kako bi se na njegovom mestu izgradila benzinska pumpa. Rušenje je ipak zaustavljeno nakon pobune građana, koji su stavili do znanja da im je, za razliku od predstavnika lokalne vlasti, životna sredina u gradu i te kako bitna.

Do 2014. godine iz gradskog budžeta su se namenjivala finansijska sredstva za uklanjanje divljih deponija bez njihovog posebnog praćenja, a za te poslove bilo je zaduženo JKP „Čistoća“, koje je i danas odgovorno za tu oblast. Od 2014. do 2016. godine za uklanjanje divljih odlagališta utrošeno je skoro 52 miliona dinara.

Osim što se novac za uklanjanje ilegalnih deponija izdvaja iz gradskog budžeta, poreski obveznici te aktivnosti plaćaju i putem posebne takse kojom se puni Fond za unapređenje životne sredine grada Novog Sada. Prema izveštaju Gradske uprave za zaštitu životne sredine, koja raspodeljuje sredstva iz tog fonda, u 2016. godini izdvojeno je nešto manje od 50 miliona dinara za „čišćenje i saniranje javnih površina“, što podrazumeva i uklanjanje divljih i mini deponija. U posledniih pet godina ta cifra se penje na skoro 336 miliona dinara.

Prema podacima koje je dostavila Gradska uprava za inspekcijske poslove, u toku 2016. godine izvršeno je 609 inspekcijskih nadzora, nakon čega je uklonjeno 573 mini deponije i 60 divljih deponija. Od početka ove godine uklonjeno je 29 ilegalnih deponija i 212 mini deponija sa javnih prostora.

Za kontrolu ilegalnih odlagališta nadležna je komunalna inspekcija. Taj organ je tokom 2016. godine izdao 61 prekršajni nalog, a od početka 2017. godine 33. Drugi organ angažovan u toj oblasti je komunalna policija, koja bi u teoriji trebalo da spreči i kazni počinioce ilegalnog odlaganja. Kako kažu stručnjaci, ova dva organa zbog nedovoljne efikasnosti snose najveću odgovornost za konstantan porast broja ilegalnih deponija.

Mladen Savatović (VOICE)