Mislim da vlada pokušava da pogura, a slična je situacija i u Mađarskoj, nezavisne medije u neku vrstu jednoumlja, odnosno grupu sa sličnim mišljenjem, ističe za Danas u intervjuu Pavol Szalai koji je u okviru organizacije „Reporteri bez granica zadužen“, pored teritorije Evropske unije, i za sve zemlje Balkana.

– Vidim jednu izuzetno retku stvar kod Srbije, a to je da rusku propagandu možete videti na privatnim kanalima sa nacionalnom frekvencijom. Konkretno govorim za „Happy“ televiziju. Sličan je slučaj bio i sa televizijom „Pink“, ali mislim da se to sada malo promenilo. To je izuzetno retko za videti u EU. Naravno, postoji neka doza ruske propagande i na televizijama u zemljama poput Bugarske, možda u još po kojoj zemlji, ali je izuzetno retko. Obično je ruska propaganda ograničena na okvire društvenih mreža – objašnjava za Danas Szalai.

Ipak, napominje da to nije jedini razlog zbog kog je Srbija „upala u oči“. On podseća na događaj od 7. avgusta aktuelne godine.

– Postoji i drugi problem, na koji smo upozoravali, a tiče se ruske novinarke u egzilu koja je bila zastrašivana u Beogradu – Nataše Tiškevič, bivše kourednice ruskog studentskog lista „Doxa“. Bila je uhapšena i zadržana na aerodromu Nikola Tesla u Beogradu kada je želela da uđe u Srbiju. Za nas, to je bio pokušaj da se zaplaši. Istina, nije imala sve potrebne dokumente da bi ušla u Srbiju, ali je tretirana kao kriminalac. Sumnjamo da je ovo bio način da se zastraše ruski novinari u egzilu u Srbiji. Da zaokružimo priču, potrebna su nam sredstva da se borimo protiv dezinformacija, lažnih vesti i propagande, te da onemogućimo da kruže na nacionalnim frenkvencijama privatnih televizija, ali i da pomognemo ruskim novinarima u egzilu, a ne da ih zastrašujemo, budući da su oni ti koji donose informacije Rusima u momentima kada ih bombarduju ratnom propagandom iz Kremlja – ocenjuje sagovornik Danasa.

Kako ističe, situacija u Srbiji je znatno gora u kontekstu uticaja vlade na medije u smislu mešanja u uređivačku politiku.

– Nezavisnost medija u Srbiji je znatno niža ukoliko je uporedimo sa Evropskom unijom. To se odražava pozicijom Srbije u okviru Indeksa slobode medija, budući da je ona na 91. mestu – ističe naš sagovornik.

Srbija se svega godinu dana ranije nalazila na 79. mestu od ukupno 180 posmatranih zemalja.

– Problem je što postoje veliki mediji čija je urednička sloboda izuzetno slaba, kao što su TV Pink, Happy i javni servis RTS. Argumentovano, vlada ima dosta uticaja i koristi ga čak i da napada medije koji poštuju novinarske standarde. Postoje i nezavisni mediji, kao što je i „Danas“, koji poprimaju takve napade i imaju problema ponekad da dođu do informacija koje u posedu ima vlada. Izuzetno je polarizovano okruženje – kaže on.

Szalai napominje da medijski regulator, takozvani REM, ne radi svoj posao, budući da bi trebalo da primenjuje zakon i sankcioniše one koji isti krše.

– Pojedini od pomenutih audio-vizuelnih medija ne poštuju svoje zakonom podrazumevane obaveze koje uključuju pluralizam. Mislim da vlada pokušava da pogura, a slična je situacija i u Mađarskoj, nezavisne medije u neku vrstu jednoumlja, odnosno grupu sa sličnim mišljenjem. Izazov za njih predstavlja da nastave da čuvaju pluralizam mišljenja i informacija, te ponude nekoliko različitih načina sagledavanja stvari – istakao je Szalai.

Kako objašnjava, u Evropskoj uniji postoje dva nivoa kada se govori o borbi za slobodne medije, borba protiv dezinfromacija, ali i propagande – nacionalni i nivo Evropske unije.

– Na nacionalnom nivou, države članice uglavnom koriste, kako oni to zovu, strateške komunikacije. To su, u principu, političke strategije kojima se bore protiv propagandnih narativa ili lažnih informacija – objašnjava on.

Uz to, prisutna je i praksa „fekt čekinga“ koju ne sprovode mediji, već institucije.

– Kada institucije objave neki sadržaj, to se naziva strateškom komunikacijom, ne medijskim sadržajem. Verujemo da strateško komuniciranje ima nekog uticaja i legitimno je u izvesnoj meri, budući da je legitimno da država ili institucija imaju svoje načine komunikacije, ali ne verujemo da to predstavlja sistemsku meru za borbu protiv dezinformacija i možda može biti i kontraproduktivno – objašnjava on.

Pored strateških komunikacija, tu postoji i zabrana propagandnih kanala.

– Od početka rata u Ukrajini videli smo da je više država članica zabranilo više ruskih propagandnih medija, odnosno centara na svojim teritorijama. Evropska unija na neki način i koordiniše strateške komunikacije među državama članicama, pa je tako i EU zabranila više ruskih, propagandnih kanala na nivou cele Unije kroz sankcije koje je uvela Rusiji – podseća sagovornik.

Iako kao organizacija smatraju da je cilj opravdan – boriti se protiv propagande, kritikuju metod.

– Prilikom uvođenja sankcija Rusiji, koje je nametnula politička partija kroz Veće Evropske unije, a u kom svoje predstavnike imaju sve članice, imao je legalni osnov koji je izuzetno „krhak“ i ima vrlo malo legitimiteta. Šta smo mi predložili umesto toga podrazumevalo je drugačiji mehanizam koji bi uzeo u obzir razmere i standarde slobode medija – ističe on.

Tokom poslednje godine, najčešće teme oko kojih su se pojavljivale dezinformacije bile su korona i rat u Ukrajini.- Propaganda postoji već jako dugo, ali na te dve teme smo mogli da vidimo da su dezinformacije i propaganda bile izrazito prisutne. U slučaju Ukrajine, posmatrajući ono što su ruski mediji širili i šta još uvek i ljudi u Srbiji mogu da gledaju na nekim privatnim kanalima, možemo govoriti i o „genocidnoj propagandi“ – da je rat započela Ukrajina, da je to specijalna vojna operacija da se denacifikuje Ukrajina, a ne rat da se okupira njihova teritorija, da je rat pripremio NATO i da su svi ti masakri, na primer u Buči, namešteni od strane zapadnih tajnih službi, te da su teritorije okupirane od strane Rusije „oslobođene“. Rusija je zauzela 164. mesto u našem Indeksu slobode medija, od ukupno 180 zemalja. ipak, Rusija nije samo neprijateljska teritorija za novinare, već uspeva i da „izveze“ takvu praksu i propagandu i u Ukrajinu, pa i Evropu – ocenjuje šef za Balkan Reportera bez granica.

Dezinformacije najčešće na društvenim mrežama

Postoje i dva dela evropskog zakonodavstva koji se indirektno bore protiv dezinformacija. Prvi je „Zakon o digitalnim uslugama (The Digital Services Act). „Glavno pitanje je gde ljudi pronalaze informacije koje predstavljaju propagandu. Ukoliko posmatramo EU nivo, širom Evrope, dezinformacije se najčešće nalaze na društvenim mrežama. Pomenuti zakon utvrđuje obaveze za društvene mreže, koje se takođe nazivaju i platformama, da se izbore sa sistemskim rizikom po našu demokratiju koje kreiraju takve informacije“, kaže Szalai.

Drugi zakon jeste nacrt Evropskog zakona o slobodi medija (European Media Freedom Act).

– Još uvek je u fazi pregovora, ali verujemo da će uskoro biti usvojen od strane Evropskog parlamenta i Veća EU. On se takođe indirektno bori protiv dezinformacija kroz neku vrstu podrške medijima koji poštuju novinarske slobode. Sam zakon u sebi sadrži referencu na inicijativu Reportera bez granica i Inicijative poverenja u novinarstvo (Journalism Trust Initiative) – instrument koji služi da identifikuje medije koji poštuju novinarske standarde i za digitalne platforme poput Iks, Fejsbuka ili platforme koje su pod okriljem Majkrosofta, budući da uređuju njihov sadržaj – kaže on za Danas i dodaje da pomenute platforme same uređuju šta korisnici vide ili šta ne, šta im se pojavljuje u kom delu „najvažnijih vesti“.

(Danas, foto: Pixabay)