Mnogi savremeni stručnjaci, ali i oni koji češće razmišljaju na temu etike i morala u bilo kojoj oblasti ljudskoj delovanja, tako i novinarskoj, smatraju da treba da se pravi razlika između ova dva pojma.
Kako navodi Čedomir Čupić, neki autori zastupaju ideju da je moral univerzalnija pojava od etike, jer se vezuje za pravila koja su u osnovi ljudskih delovanja, ponašanja i odnosa, dok etika predstavlja lično primenjivanje moralnih prava i vrednosti koje je pojedinac slobodno prihvatio, usvojio i praktikuje ih u svakodnevnom životu. Drugo shvatanje ovih pojmova a na koje ukazuje Čupić – definiše etiku kao nauku o moralu. Pri vrednovanju pojave ili shvatanja etike, odnosno morala u oblasti novinarstva prirodno se nameću pomenute definicije pojmova etika i morala.
Stručnjaci i „obični“ ljudi postavljaju pitanje zašto je važna etika i mnogi su već dali odgovore na ovo pitanje koje može da se sublimiše u jednostavnoj konstataciji: zbog razlikovanja dobra i zla.
U odnosu na oblast novinarstva, etika i moral su potrebni elementi svakodnevnog delovanja novinarskih poslenika jer pridržavanje odredbi novinarskog etičkog kodeksa predstavlja pravi put ka ispunjenju svih zahteva novinarske profesije koja je u funkciji društva. U stvari, novinari kao i svi ljudi pridržavajući se opštih, odnosno univerzalnih vrednosti sa kojima svi streme ka moralnoj zrelosti sa kojom će zavrediti poverenje u profesionalno obavljanje novinarskog posla, a koje često predstavlja viski stepen požrtvovanja.
Požrtvovanje, pored poštovanja, jeste kategorija, odnosno vrlina koja je možda nedovoljno često prisutna kod novinara u Srbiji. Požrtvovanje znači spremnost da se nešto žrtvuje radi nekoga, nečega ili opšte stvari. Kako Čupić dalje objašnjava, požrtvovanje je vrlina koja pokazuje nečiju spremnost da se odrekne lične koristi, pa da prihvati i ličnu štetu da bi se nekome pomoglo ili nešto uradilo što svima daje doprinos.
LIČNE MORALNE DILEME KOD NOVINARA I UREDNIKA
Ako se neko bavi novinarstvom strasno i beskompromisno, kada novinarstvo postaje životno, a ne samo profesionalno opredeljenje, onda požrtvovanost predstavlja svakodnevnost u novinarskom delovanju. Nekada je prisutna i u situacijama u kojima se nađe novinar kada treba da odluči o stvarima i pojavama koje nisu obuhvaćene u Kodeksu novinara Srbije, ali koje se u velikoj meri tiču morala pojedinca – novinara koji se nalazi u poziciji urednika u mediju čijem je osnivač nacionalni savet nacionalne manjine (u daljem tekstu: NSNM).
Naime, postavlja se pitanje da li odluka o odbijanju članstva i neučestvovanju u radu Odbora za informisanje NSNM od strane odgovornog urednika manjinskog štampanog medija u čijem su osnivačka prava u rukama nacionalnog saveta nacionalne manjine predstavlja moralni čin urednika ili njegovu pogrešnu inicijativu da se ogradi od potencijalnog političkog uticaja NSNM na uređivačku politiku danog lista? Da li ona znači da se urednik unapred (?) suprostavio svakom potencijalnom pritisku na slobodno obavljanje profesije, kao i svakom vidu cenzure, kako to nalaže druga kapitola Kodeksa novinara Srbije, ili pak znači da ova odluka može da doprinese tome da se izgubi “uticaj” ili mogućnost lobiranja tog medija da NSNM kroz Odbor za informisanje više pažnje posveti “svom” mediju u smislu podrške NSNM u tehničkoj opremi za redakciju, edukaciji novinara i sl.?
Ako znamo da se etika informisanja pre svega tiče intelektualne obrade informacija, odnosno vesti, kako navodi autor Daniel Korni, i svega onog pri čemu se dolazi do situacije da se vrši odabir i da se donesu odluke u pogledu sadržaja i oblika informacije koja se pruža javnosti, onda su pomenute moralne dileme urednika opravdane.
Urednik je prema svojim ličnim moralnim stavovima odlučio da se unapred odupre pritiscima, iako im nije bilo ni naznaka, i tako svesno propustio priliku da se nađe u sistemskoj okolini manjinskih novinarskih profesionalaca, u organu NSNM koji se bavi unapređivanjem položaja novinarstva i novinara iz jednog manjinskog miljea. Ovakvo ponašanje koje se može tretirati kao ispoljavanje urednikove vrline požrtvovanja, žrtvujući unapređenje svoje lične karijere, ali možda i boljitka vlastite redakcije zarad “mira” u porodici, odnosno u široj društveno-političkoj javnosti može da deluje malo nategnuto, ali ne mora da znači.
Svesni činjenice da savremeni mediji, odnosno multimediji od novinara iziskuju i stalno usavršavanje i tzv. manjinski novinari (lično ne volim tam izraz) se trude da što češće prolaze kroz edukacije, da učestvuju na raznim stručnim novinarskim skupovima na kojima se prezentuju najnoviji trendovi u novinarstvu, medijima i komunikacijama u širem smislu. Kako smo svi svesni toga da ovdašnji mediji, a posebno oni sa adjektivom manjinski deluju i rade u oskudici, podršku u finansijskom smislu navedene aktivnosti pružaju odbori za informisanje NSNM.
Ovaj vid podrške nailazi na relativno dobru reakciju novinara i urednika koji putem raspisanih konkursa a kroz projekte koriste namenska sredstva iz budžeta NSNM za profesionalni rast i usavršavanje. Ali s druge strane, svedoci smi i naknadnom povlačenju projekata koji su dobili zeleno svetlo od komisije koja je bila zadužena za sprovođenje konkursa, jer je autor projekta, inače urednik u mediju čiji je osnivač NSNM, povukao svoj projektni zahtev da bi izbegao potencijalno pečatiranje, odnosno žigosanje iz redova članova NSNM koji stalno tvrde da postoji cenzura u tom mediju i uticaj vladajuće većine u konkretnom NSNM na uređivačku politiku.
Urednik, da bi izbegao javne optužbe, klevete i diskreditaciju u profesionalnom životu pribegava odluci da se povuče iz projekta zarad, ponovo, – “mira” u javnosti, ali nije u prilici da sam ili da njegova redakcija snosi troškove projekta, odnosno učešća na novinarskom skupu u inostranstvu. Da li se radi o moralnom činu urednika ili…?
Ako potezi ovog i ovakvog urednika znače to da je on pre svega sačuvao lično moralno zdravlje i pokazao da mu je stalo do moralne kulture i na taj način pretenduje da postane uzor koji pokazuje kako se štiti novinarski poziv, ali i ličnost i integritet novinara, onda je situacija jasna.
SUKOB INTERESA I INTEGRITET U NOVINARSTVU
Navedene situacije iz ličnog iskustva urednika slikovito opisuju nerešene stvari iz šireg društveno-političkog okruženja u kojem dominiraju dva pojma a tu su sukob interesa i korupcija koji su na specifičan način prisutni i u oblasti novinarstva a uz koje po pravilu ide i pojam integriteta, odnosno individualne čestitosti, koja znači postupanje u skladu sa moralnim vrednostima i načelima, institucionalnu celovitost, usklađenost i konzistentnost u postupanju.
Definicije pojma sukob interesa su različite, ali sve su u svojoj srži iste. Proizilazeći iz konkretnih situacija koje se navode u ovom tekstu, navodimo definiciju Saveta Evrope koji sukob interesa definiše kao situaciju u kojoj javni funkcioner ima neki privatan interes koji je takve prirode da utiče, ili postoji pretpostavka da utiče na nezavisno i objektivno obavljanje njenih, tj. njegovih službenih dužnosti.
Kako navodi autorka Dr Londa Esadze, privatni interes javnog funkcionera uključuje svaku korist za nju, tj. njega, uključujući porodicu i bliske prijatelje, ali i organizacije sa kojima imaju, ili su imali poslovni ili politički odnos i takođe uključuje i svaku odgovornost, bilo da je finansijska ili građanska, povezanu sa tim odnosom.
Sukob interesa u praksi predstavlja situaciju u kojoj (uglavnom) javni funkcioner svojom odlukom ili drugim delovanjem pogoduje sebi ili sebi bliskim osobama, društvenim grupama i organizacijama, a nauštrb interesa javnosti ili osoba koje su mu dale poverenje.
U javnosti se sukob interesa skoro po pravilu povezuje sa korupcijom, iako su to različite stvari, jer korupcija je odnos koji se zasniva zloupotrebom službenog, odnosno društvenog položaja ili uticaja, u javnom ili privatnom sektoru, u cilju sticanja lične koristi ili koristi za drugoga, odnosno korupcija predstavlja korišćenje javne funkcije za privatnu korist. S druge strane, sukob interesa je vršenje dužnosti javnih funkcionera kod kojih postoji lični interes koji je, ili se čini da je u sukobu sa njihovom službenom dužnošću.
Postavlja se pitanje da li u ovu paradigmu spadaju i urednici koji vode medije čija se organizaciona struktura vodi kao javna ustanova, odnosno čiji osnivači su nacionalni saveti nacionalne manjine. Ako ih posmatramo kao javne poslenike na javnoj funkciji odgovornih urednika, onda je odgovor pozitivan. U ovom smislu možda posebno treba napomenuti da svaki sukob interesa ne uključuje i slučaj korupcije.
Oba ova pojma su u Srbiji obuhvaćeni legislativom vezanom za borbu protiv korupcije (Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, “Službeni glasnik RS” br. 97/08, 53/10, 66/11-US, 67/13-US I 8/15-US i rešenje, odnosno smernice koje su iz njega proizašle). Već godinama postoji zakonska obaveza javnih organa koja je uređena Smernicama za izradu i sprovođenje plana integriteta (2010.) da naprave dokument koji se zove plan integriteta a u kojem su jasno razdvojene prihvatljive i neprihvatljive situacije. Međutim, plan integriteta je sačinio mali broj institucija i organizacija, iako su svi državni organi i organizacije, organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javne službe i javna preduzeća bile u obavezi da izrade svoj plan integriteta do 31. marta 2013.
Zanimljivo je što u “jeku” borbe protiv korupcije u Srbiji, plan integriteta se u javnosti ni ne pominje, iako on po svemu sudeći predstavlja dobar preventivni način za smanjenje obima korupcije kojim se identifikuju relevantne situacije sukoba interesa i korupcije, kako preporučuje i u Smernicama za prevenciju sukoba interesa, dokumentu koji je izradila viša međunarodna stručnjakinja za pravosuđe i unutrašnje poslove u okviru PLAC projekta (Politički pravni savetodavni centar) koji je kroz ekspertsku podršku doprineo usklađivanju srpske legislative sa evropskim standardima i čiji cilj je bila bolja primena postojećih zakonskih propisa.
Plan integriteta kao preventivna antikorupcijska mera je dokument koji nastaje kao rezultat samoprocene izloženosti institucije rizicima za nastanak i razvoj korupcije, kao i izloženosti etički i profesionalno neprihvatljivim postupcima, kao što je izloženost etički neprihvatljivim postupcima i moralnim dilemama u gorenavedenim situacija urednika medija čiji je osnivač NRNM.
Imajući u vidu cilj donošenja plana integriteta, a to je jačanje integriteta institucije, koji podrazumeva individualnu čestitost, profesionalizam, etičnost, institucionalnu celovitost, kao i način postupanja u skladu sa moralnim vrednostima, smatramo da je pomenuti urednik mogao da efikasno razreši svoje dileme, ukoliko bi u okviru njegovog medijskog preduzeća ili u okviru NRNM postajao plan integriteta.
Sukob interesa ili izloženost etički i profesionalno neprihvatljivim postupcima u odnosu na članstvo u organima ili odborima u državnim institucijama koje se bave informisanjem se u medijskim (javnim) ustanovama skoro nikad ne razmatra i onda to biva prepušteno moralnoj odluci pojedincu i „čaršiji“.
Treba napomenuti da je u pomenutim situacijama i postojao izrađen plan integriteta, njegov cilj ne bi bio rešavanje pojedinih slučajeva korupcije ili sukoba interesa, već uspostavljanje mehanizama koji bi sprečili i otklonili okolnosti za nastanak korupcije, neetičkih i neprofesionalnih postupaka u svim oblastima funkcionisanja institucije.
Iz gorenavedenog je jasno da postoji sukob između individualne i društvene etike kao prakse moralnosti i postalo je više nego očigledno da je društvo i u ovom segmentu etički degradiralo i devalviralo vrednosti za koje se neki pojedinci i dalje zalažu. Da li je to dobro za društvo i pojedinca? Zavisi od definicije dobra. Požrtvovanost urednika koju spominjemo u prvom delu teksta se može pojaviti kao lično opredeljenje i lično ispunjenje, ali problem potencijalne pojave sukoba interesa u oblasti novinarstva i medija treba rešavati sistemski, jer pojedinca u medijskom moru po pravilu pojede društvo nemoralnih ajkula. Tada je požrtvovanost pojedinca – uzaludna.
(Tekst je preuzet sa autorkinog bloga uz njenu dozvolu)