Čudimo se, i normalno je to naše čuđenje, što predstavnici režima nisu odali poštu deci, učenicama i učenicima, žrtvama masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“, tako što bi posetili, kao i toliki drugi građani, mesto ovog užasnog zločina. Čudimo se i pritom zaboravljamo da je u autoritarnim režimima empatija nepostojeća emocija. Jer da imaju saosećanja prema drugima ne bi ni bili to što jesu – simpatizeri ratnih zločinaca, klevetnici, otimači javnih dobara, promoteri bezumlja u medijima i uzurpatori naših života. Nisu pokazivali saosećanje prema deci koja su ginula u Sarajevu. Već više od godinu dana nemaju saosećanja prema deci koja ginu u Ukrajini. A sada se pokazalo da nemaju saosećanja ni prema našoj deci, iako su obećavali da će raditi „Za našu decu“.

Pa ko je onda tu našu decu i mlade ljude vaspitao da potežu oružje i svojim vršnjacima, profesorima, domarima i susedima iz obližnjeg sela oduzimaju živote?

Za zločine su po navici spremno optuživali druge. Ministar prosvete je krivca pronašao u video igrama i zapadnim vrednostima. Ministar unutrašnjih poslova je potegao reč terorizam za masovno ubistvo u Mladenovcu. Sveštenstvo SPC-a se odmah rasporedilo po televizijama sa nacionalnom frekvencijom objašnjavajući nam da je „Amerika zemlja bez Boga“ (otac Predrag Popović na TV Prva) ili da je za sve kriva zapadna filozofija (otac Stevan Jovanović na RTS-u). Izostala je novozavetna hrabrost u stilu Jovana Krstitelja: „Porodi aspidini, ko vam kaza da bježite od gnjeva koji ide. Rodite, dakle, rod dostojan pokajanja. I ne mislite i ne govorite u sebi: imamo oca Avrama“. Odnosno: ne mislite i ne govorite u sebi svetosavci smo i imamo oca Svetog Savu.

Prvi korak nepokajanog autokrate bio je da poveća kazne i aparat represije kao mere za rešenje nasilja u školama, te da razoruža građane. Da bi se u drugom koraku odlučio za dodatno zaoštravanje ionako napete atmosfere u društvu. „Dok sam živ boriću se sa svima vama protiv najgoreg ološa koji svoju jedinu šansu vidi u tragediji Srbije. Moraćete uvek da se borite protiv ovih hijena za spas i budućnost naše zemlje“, huškao je svoje pristalice iz dubina svoje gorde mesijanske uobrazilje, nakon što je opozicija najavila protest za ponedeljak. A zapravo je samo potvrdio očigledno – da su on i njegova politika prava tragedija za Srbiju. Samo je još trebalo da njegove pristalice posle huškačkog govora uzviknu: „Na oružje!“ i slika tragedije bi bila potpuna.

Prepušteni samima sebi, učenici Zemunske gimnazije su pozvali patrijarha Porfirija na skup „Jedan minut nije dovoljan“, koji je održan u Zemunskom parku ispred crkve Svetog arhangela Gavrila. U izveštaju sa događaja, sajt SPC-a prenosi da se u tom parku „kao nikada do sada nije čula tako duboka sveštena, molitvena tišina i reči Svetejšeg Patrijarha koje opominju“. Patrijarhovo obraćanje gimnazijalcima je bilo prepuno aludiranja. Patrijarh je rekao da je siguran da nije usamljen u osećanju poraza i stida, kao i da nas sve obuzima tuga „jer smo mi ubili sebe, neko od nas je ubio nas“. Zatim da postoje mnogi površni pokušaji da se objasni šta se desilo i zloupotrebi nevino prolivena krv „jer logično je da se pitamo ko je odgovoran i ko je kriv“. Međutim, „oni koji bi trebalo najviše da ćute i najviše da zasuču rukave i da učine nešto… oni optužuju jedni druge“.

Ako učenici nisu shvatili, površnost u objašnjenjima se odnosila na medije – sigurno ne na one koji su zvali sveštenike u program, verovatno stoga što iz SPC-a stižu samo duboke analize – dok su oni koji optužuju i zloupotrebljavaju tragediju, umesto da zasuču rukave, političari. Ali se patrijarh razlikuje od ostalih i kaže „odgovorni smo svi“ i tu ubraja i sebe i svoju braću u mantiji. Suština je ipak u nečemu drugom: „Sve snage se upiru u to da neko bude što je moguće uspešniji, pri tom ne samo da ne vodi računa da li će nekom spotaknuti nogu na putu građenja svoga uspeha ili čak ako ga treba eliminisati. Uspeh je u tome da pošto poto budem ispred drugih. Bojim se da je to i srž civilizacije u kojoj živimo“, smatra patrijarh. Eto, na kraju su gimnazijalci dobili apstraktni domaći zadatak da razmišljaju na temu civilizacije uspeha u kojoj ljudi jedni drugima podmeću nogu i eliminišu konkurenciju samo da bi postali uspešni. Opet je suštinska krivica negde drugde.

A da li je patrijarh mislio na Vučića, koji priča kao da bi eliminisao hijene iz opozicije, da bi ostao jedini vladajući i „uspešni“ političar, ne možemo sa sigurnošću kazati. Ali zato možemo zamisliti jedan iskreniji patrijarhov govor o odgovornosti SPC-a za stanje u društvu:

Draga deco i učenici,

Pozvali ste me ovde da vam se obratim ne zato što sam mudar ili zato što mislite da znam nešto više od ostalih, nego zato što smo vas naučili da sam ja srpski patrijarh i da to samim tim nešto znači i za vas, a zapravo ne znači ništa, odnosno često ne znači ništa dobro.

Naša je SPC podelila crkveno ordenje mnogim osuđenim ratnim zločincima samo zato što su pravoslavni Srbi, iako su se oni na delu pokazali kao neljudi i kao oni kojima je hrišćanska nauka strana. Odlikovali smo i mnoge novinare koji su skloni lažima, vređanju drugih ljudi, i uopšte izgovaranju i pisanju svega što ne priliči čoveku koji drži do morala. Ja sam, recimo, lično posetio jednog političara i kao srpski patrijarh uveličao njegovu krsnu slavu, nakon što se pročulo da je organizovao masovna podvođenja žena i devojaka. Pošto sam jak u Svetom pismu, tešio sam sebe da je i Hristos išao sa grešnicima, ali su se grešnici u Svetom pismu kajali i menjali svoj lični život, odustajući od položaja i privilegija, dok ovi oko mene nastavljaju po starom sa još većim žarom.

Čuli ste i sigurno znate da je naša zemlja jedna od najsiromašnijih u Evropi. Ali da ima i dosta onih koji su se obogatili i kojima je dobro. Mi u SPC-u ih nikada nismo pitali da li su pošteno zaradili novac ako su bili voljni da budu darodavci i ktitori naših crkava i manastira. Kada nam vlasti daju novac iz budžeta, ne pitamo da li je možda preča bolnica, škola ili neka druga ustanova koja je na opšte dobro. Između opšteg dobra i našeg dobra ne pravimo razliku. Jer smo izmislili da kada daju nama, kao narodnoj SPC, isto je kao da daju i vama, mada vi od toga nemate nikakve koristi, a mi imamo.

Izmislili smo i mnogobrojne zamene za Sveto pismo i sveto predanje Crkve da bi zavarali svoju savest. Sigurno ste čuli za Kosovski zavet, svetosavlje i srpski identitet, na osnovu kojih sejemo podele u našem društvu i napadamo sve one koji bi da nam prigovore zbog naših postupaka. Puni smo srpskog duha, iako se u Svetom pismu kaže da su blaženi siromašni duhom.

Mi u SPC-u ne želimo nikakvu odgovornost, pa kako da onda naučimo vas da budete odgovorni prema sebi i prema drugima oko vas. Uveli smo veronauku u škole, a ipak se u školi desio zločin od kojeg bi se i đavo postideo. Da slušamo druge i ravnopravno vodimo dijalog nismo naučili, o čemu svedoči i ova moja beseda, gde samo ja pričam a vi me nemo slušate. Zato sada recite vi meni, pored svih ovih zala koja sam nabrojao, šta vas još muči?

(Peščanik, karikatura: STUPS)